Virdžinija Vulf jedna je od najznačajnijih modernističkih književnica čija pisana zaostavština umnogome svedoči o mnogobrojnim eksperimentalnim poduhvatima koji su okarakterisali njeno stvaralaštvo. Rođena 1882. godine, živela je i stvarala u turbulentnom periodu kada su mnoga znanja, koja su se uzimala kao stalna, preispitivala i iznova stvarala. Nesigurnost se iz duha vremena prenela i u pisano stvaralaštvo, te su se mnogi autori suočili sa potrebom da pronađu nove načine na koje bi mogli da se izraze i odgovore na savremena pitanja. Tako je i eksperimentisanje formom postalo modernistička tendencija i nešto što je Vulfova inkorporirala u proces kreiranja svojih dela. Takođe je pokušavala da pronađe nove načine prikazivanja ljudske svesti, što je jedna od najzapaženijih odlika njenog stvaralaštva.

To što se Virdžinija Vulf svrstava među najznačajnije autore visokog modernizma ni u kom slučaju ne znači da bi pristup njenim delima bio uskraćen čitaocima koji se ne bave proučavanjem književnosti. Naprotiv, u pitanju je književnica čiji pitki stil, duge rečenice ukrašene nekim od najlepših opisa u engleskom jeziku i zainteresovanost za pitanja koja su bila zastupljena početkom 20. veka, umnogome približavaju suštinu modernističkog poduhvata čitalačkoj publici. Njeni eseji takođe sublimiraju neka od najbitnijih zapažanja u pogledu savremenih autora, prethodnika, forme, umetnosti, sopstvenih eksperimentalnih tendencija, kao i protofeminističkih ideja, i mogu otvoriti mnoga idejna modernistička polazišta i dalje ih elaborirati.

Jedan od njenih najpoznatijih eseja, Sopstvena soba (A Room of One’s Own) objavljen je 1929. godine i čine ga dva univerzitetska predavanja koja je održala 1928. godine. U ovom eseju Vulfova adresira status žena, fokusira se na ženske stvaraoce i ističe sada već poznatu činjenicu i misao, to da je ženi neophodna sopstvena soba i izvestan novčani iznos, da bi imala slobodu da piše i stvara. Predrasude, finansijska nesigurnost, nemogućnost daljeg školovanja samo su neke od pojava koje su vekovima ugnjetavale kreativni duh ženskih autora i mogućnost da ostvare potpuni potencijal. Možda je u ovom eseju najinteresantniji način na koji je ilustrovala ove misli jer je ponudila ideju o Šekspirovoj sestri koja hipotetički poseduje sve kvalitete, ali nema mogućnost da ih u svom okruženju i ostvari, već joj je to uskraćeno pošto je žena. Takođe je izdvojila neke od prethodnica koje su uspele da se odupru muškoj tradiciji, poput Džejn Ostin i sestara Bronte i da pronađu način da se njihov glas čuje. Ovo su i dalje protofeminističke tendencije, misli koje su prethodile zvaničnom osnivanju feminizma kao idejnog pokreta, ali koje uveliko najavljuju neke od najznačajnijih stubova budućeg pokreta.

Kao što je već navedeno, Vulfovu mogu da čitaju svi jer ona nikada nije stvarala iz bilo kakve elitističke namere niti vođena idejom da njeno pisano delo ubuduće bude otključano samo uskim akademskim krugovima. Naprotiv, pisala je za sve. No, ipak treba istaći da će se eksperimentalni proces, koji je u osnovi njenih romana, zasigurno bolje shvatiti ukoliko se prethodno sazna nešto više o njenim spisateljskim tehnikama. U romanima Džejkobova soba (1922) i Talasi (1931) Vulfova ispituje način da adekvatno prikaže suprotstavljene sile fragmentarnosti i unifikacije, koje su u neprestanom uzajamnom delovanju. Fragmentarnost nije bila samo tehnika svojstvena Virdžiniji Vulf, već stanje uma zastupljeno početkom 20. veka jer se iskustvo parčalo i znanja su delovala fragmentarno, te su autori i umetnici pokušavali da to odraze u svojim delima i time odgovore na kontekst vremena u kome su živeli. U Džejkobovoj sobi Vulfova koristi fragmentarnost prilikom kreiranja lika protagoniste koji neprestano izmiče čitaocima. Džejkoba gradi od impresionističkih skica, odnosno fragmenata koje pružaju likovi iz njegove okoline. Nikada ne dobijamo potpunu i celovitu sliku lika niti saznajemo šta prolazi kroz njegov um, već nam se kroz vizuru drugih prelama sve ono što ga čini. Ova tehnika ide u prilog ideji da se druga osoba nikada ne može spoznati u potpunosti, već samo možemo dobiti isparčane uvide u njen život, na osnovu kojih gradimo sopstvenu sliku. Na sličan način celinu gradi od fragmenata i u romanu Talasi, u kome od mikroplana gradi makroplan jer se šest protagonista oseća kao deo veće celine. Postaje očigledno da je ispitivanje načina karakterizacije poduhvat i eksperiment koji je zajednički za ova dva romana i ima identično polazište u oba, a to je ispitivanje sprege između fragmentarnosti i unifikacije, dela i celine.

Pored ove tehnike, Vulfova je preuzimala i mnoge forme karakteristične za prethodnike (npr. solilokvijum, karakterističan za elizabetansku dramu, a naročito Šekspirovo stvaralaštvo) i koristila ih na novi način kao deo svojih eksperimentalnih težnji. Njeni romani su poznati i po upotrebi kinematografskih prizora i scenskog montažiranja koje je karakteristično za formu filma. Sve ove eksperimentalne ideje uparene sa njenim tananim spisateljskim senzibilitetom i sklonošću ka nizanju deskriptivnih odeljaka jasno pokazuju zbog čega se Virdžinija Vulf i decenijama nakon smrti smatra jednom od najreprezentativnijih i najznačajnijih književnica modernizma.

Više o modernističkim tendencijama i eksperimentalnom procesu Virdžinije Vulf u romanima Džejkobova soba i Talasi možete saznati u dvojezičnoj monografiji pod nazivom Modernist techniques in the novels of Virginia Woolf / Modernističke tehnike u romanima Virdžinije Vulf  (2018) autorke ovog teksta.

piše: Sanja Gligorić

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.