U početku zamišljen kao kvazi-biografija Hemingveja, film Druga strana vetra se polako ali sigurno granao i razvijao u nešto drugačije, u master opus Orsona Velsa. Ipak, usled nebrojenih produkcijskih, finansijskih i pravnih poteškoća, koje su pratile film kako pre, tako i posle Velsove smrti, film je čekao preko četrdeset godina da konačno bude završen i prikazan publici, što se najzad i dogodilo krajem, sada već prošle, 2018. godine. Mada je to nemoguće utvrditi, uzećemo za sigurno da je konačan proizvod dosledno ostvarenje Orsonove vizije. Kao osnovu za tu tvrdnju preporučujem vam dokumentarac o samoj produkciji filma (koja je s vremenom prerasla u legendu za sebe), Voleće me kada umrem.

Pre nego ga pogledate, morate biti svesni nečega što vam ne govore u trejleru – Druga strana vetra je eksperimentalni film. Sa više rezova nego svi akcioni blokbasteri Majkla Beja zajedno, dok se format i boja menjaju maltene iz kadra u kadar, ne bi me začudilo da vas na momente zaboli glava dok u tom vizuelnom tornadu pokušavate da uhvatite krajeve priče, koja je sama iscepkana eksplicitnim, nemim i, iskreno, pomalo dosadnim, filmom unutar filma.

Može vam se učiniti da je barem sama radnja prosta, ali, pošto ona u dobroj meri oslikava Velsovu stvarnost, ili neku njenu perverznu verziju, gledalac ne može a da konstanto ne razmišlja na tri nivoa: nivo realnosti, nivo samog filma i nivo filma unutar filma. Za sada ćemo uporediti prva dva nivoa, tj. stvarnost i filma koji je oslikava.

Kao što je već spomenuto, film, do skoro, nije bio završen usled smrti reditelja Orsona Velsa, koji nije mogao da nađe finansijera da završi projekat. Osnovna radnja Druge strane vetra prati reditelja Džejka Hanforda koji neuspešno pokušava da nađe finansijere za svoje „remek-delo” i umire pre nego završi film. Inače, ulogu reditelja Hanforda tumači još jedan rediteljski gigant, Džon Hjuston (Malteški soko, Afrička kraljica itd.)

Za polunaratora i glavnu sporednu ulogu imamo Bruksa Oterlaka, takođe uspešnog, ali ne i toliko cenjenog reditelja, koji je najpoznatiji po nezavršenoj biografiji samog Hanforda. Ulogu reditelja Bruksa glumi reditelj Piter Bogdanovič, koji je možda najpoznatiji po, doduše dovršenim, knjigama o rediteljima kao što su Vels, Alfred Hičkok, Džon Ford i drugi. Ovo su samo najočiglednije od beskonačnog niza paralela između filma i onog što se dešavalo iza kamere, koje uistinu rade na toliko nivoa, da bi se sam Nolan postideo.

Celokupnu priču istovremeno dopunjuje i guši čitava armada novinara, obožavalaca, studenata i filmske svite koja želi da zna sve što se može znati o našem junaku. Čitav cirkus razbacanih duša, kako su nazvani u gorepomenutom dokumentarcu, koji pokušavaju da proniknu u tajnu genijalnosti.

S druge strane, gledajući Hanforda, mi tu genijalnost ne vidimo. Namesto nje tu je kvazi-Hemingvejevac, koji, poput čuvenog pisca, nosi masku mačizma, koja je prerasla u mizogenost i potrebu da se svakoj reči da dubina, da svaka rečenica koju izgovori bude barem vrcava dosetka, ako ne i neka velika istina o životu. Postavlja se pitanje da li je taj paravan, satkan od pompeznosti, viskija i kubanskih cigara, nastao kao odbrana od sveta koji bi da čeprka po njegovoj genijalnosti, ili da bi od istog sakrio svoje demone koji bi bacili senku na njegovo dostignuće? I, možda najbitnije pitanje, koliko je reditelj svestan te fasade?

Odgovor  možemo naslutiti u odnosu reditelja prema filmu unutar filma, koji se, inače, takođe zove Druga strana vetra. On je toliko u suprotnosti sa ostatkom filma, da bismo samo o tome mogli napisati par članaka, ali ono što nas trenutno interesuje je da u odnosu junaka Hanforda prema tom filmu mi naslućujemo da je Druga strana vetra zapravo javna ispovest Orsona Velsa. Ispoveda nam svoje ljudske grehe koje je činio na putu stvaralaštva, svu nesreću koju stvaralac koga publika poredi s Bogom doživi, među kojima je i mogućnost da i sam poveruje u svoje božanstvo. Ukrako, pokazujući nam neverovatno ludilo kojem je reditelj Orson Vels bio izložen, on pokušava da opravda čoveka Orsona Velsa. Paradoksalno, dajući sve te grehe „izmišljenom” reditelju, Vels je mogao da tvrdi da dotični nema veze s njim lično, što on i jeste činio dok je usput i dalje pružao performans čoveka većeg od života, sve do samog kraja. A kako svi znamo, there are no happy endings.

Kao što nam je poslednja reč građanina Kejna bacila novo svetlo na njegov život, tako i ovaj poslednji film Orsona Velsa baca novo svetlo na jedan egoističan, neurotičan, ali  nesumnjivo i genijalan um jednog od najvećih reditelja svih vremena.

piše: Igor Diletant Belopavlović

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.