intervju vodila: Jovana Nikolić
Naša junska sagovornica, istoričarka umetnosti Tamara Ognjević, prava je „univerzalna žena” raznolikih delatnosti i interesovanja u oblasti kulture i umetnosti. Direktorka je Artiscentra, potpredsednica Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja (ICOM), članica Međunarodnog komiteta za muzejski marketing i PR (ICOM MPR), utemeljivač gastronomske heritologije kao naučne metode i nezavisni istraživač pri Evropskom institutu za gastronomiju sa sedištem u Turu (Francuska). Tamara je i autorka više knjiga, stručnih i naučnih radova iz oblasti istorije umetnosti, kulturne istorije, muzeologije i heritologije (među kojima i kapitalnog izdanja Blago Srbije: Kulturno-istorijska baština), autor i rukovodilac brojnih, nagrađivanih projekata i programa u oblasti muzeologije i kulturnog nasleđa, kustos mnogih izložbi, predavač i koordinator različitih edukativnih programa fokusiranih na baštinu i njene potencijale. Sa nama je razgovarala o muzejima i muzejskoj praksi, kulturi, turizmu, očuvanju nasleđa, lepotama Srbije, starim receptima, novim projektima i večitoj dilemi – da li se na srednjovekovnom srpskom dvoru jelo zlatnim vuljuškama?
Draga Tamara, sudeći po Vašoj bogatoj i raznovrsnoj biografiji, zaključujemo da je posao istoričara umetnosti, osim što je lep, i izuzetno zabavan. Osim rada u muzeju, galeriji ili školi, čime sve zaista istoričari umetnosti mogu da se bave? Kakve sve opcije nudi i koja vrata otvara znanje stečeno na studijama?
Kad čovek voli svoj posao onda je on i zabavan, jer mu pričinjava radost i stalno ga inspiriše na različite načine. Znanje stečeno na studijama je po sebi samo znanje ako ne znamo šta bismo sa njim počeli. To je, naravno, vrlo individualno. Neko bi voleo da bude kustos, a neko predavač. Ja lično sam uvek najviše gravitirala istraživanju i pisanju, ali pošto spadam u one ljude koji vole da dele znanje, onda me je to spontano povelo ka projektima, prezentaciji i interpretaciji. Nisam imala veze, jer je to u našem društvu nažalost tako, koje bi me „gurale” ka ustanovama, pa sam na kraju odlučila da napravim ustanovu po svojoj meri. Danas vidim koliko je to zapravo bila dobra odluka, jer sam ja ono što se zove alfa igrač, odnosno kreativni lider, i teško bih se uklopila u tradicionalni način rada bilo koje ustanove. Tačnije, bila bih sputana i vrlo verovatno beskrajno nezadovoljna. Počela sam od, kako bismo kolokvijalno rekli, nule. Minimum sredstava i maksimum vere. Mnogo je izazova bilo, ali stojim pri stanovištu da se svaki isplatio. Svaki je bio i lekcija i korektiv. To je bio moj izbor. Onaj neki cilj, neka tačka koju sam sebi postavila kao orijentir i prema kojoj se još uvek krećem. To je i moja poruka mladim kolegama i mladim ljudima uopšte, pre nego što upišu školu – razmisli šta je to gde sebe vidiš, šta želiš da postigneš, gde da stigneš. I možda najvažnije – posao nije samo sredstvo za obezbeđivanje finansijske samostalnosti i ekonomske nezavisnosti. Da bi bio uspešan, moraš biti zadovoljan, dakle moraš voleti posao koji radiš. Nije sramota promeniti i više poslova dok ne otkriješ ono što te zaista raduje i ispunjava. A onda nema odustajanja. I kad ti je dosta svega, i kad si umoran, i kad stvari ne idu po planu, prespavaš i, kao Skarlet O’Hara, sačekaš novi dan da bi krenuo dalje.
Osim što je zabavan, poziv istoričara umetnosti je i veoma važan. Kao potpredsednica ICOM-a Srbije (International Council of Museums) i članica Upravnog odbora ICOM MPR-a vi to veoma dobro znate, ali kako biste objasnili neophodnost poznavanja kulture i umetnosti u društvu u kojem deluje da se one malo ili nedovoljno cene?
Poziv istoričara umetnosti je, pre svega, vrlo zahtevan i traži stalno usavršavanje. Čitanje i istraživanje, ono pravo dubinsko, ne počinje u školi, već kad se ona završi. Tad počinje ona prava škola koju donosi praksa, a istorija umetnosti je živa, otvorena nauka, koja stalno raste i razvija se. U tom kontekstu je i kultura, a sa njom i umetnost, način života i odnos i prema sebi i prema društvu. Istoričar, istoričar umetnosti, arheolog, muzeolog, te drugi stručnjaci, ali i stvaroci u oblasti kulture su na toj sceni kao apostoli čija misija nije oročena. Njihov zadatak je i da rade na sebi, ali i da rade na društvu, odnosno sa društvom. To su paralelni, ali i procesi koji se uzajamno tesno prožimaju. Da napravim poređenje sa medicinom – lekar, naravno, zna da postavi dijagnozu i leči, ali ima i obavezu da neprestano upozorava na rizike, higijenu, činjenice od opšteg interesa za ukupno zdravlje kako pojedinca, tako i zajednice. Isto važi i za poslenike u kulturi i stvaraoce. Njihov zadatak je da stalno prezentuju kvalitetne sadržaje, stimulišu javnost da stiče nova znanja, da učestvuje, bude podrška i ko-kreator. Imam običaj da kažem da se lepota umnožava deljenjem. Isto važi i za znanje, kulturu, umetnost. ICOM i ne samo ICOM, to odlično razume. Zato i profiliše koncept muzeja kao kulturnih središta. Pa sad da svi, kao u poslanici apostola Pavla, dodamo po jedan kamen toj građevini, i da kažemo da smo savesno, s ljubavlju, i odgovorno uradili svoj posao. Jer u suprotnom, ako ocenimo da kulture i umetnosti nema dovoljno na sceni, nije problem u sceni – javnosti, društvu, već u nama koji smo nosioci tog posla.
Prethodnog meseca svedočili smo rušenju i ozbiljnom oštećenju rimske skulpture Herkulanka, stare sedamnaest vekova, koja se čuvala u Velikom barutnom magacinu u Beogradu. Vandalizovanje umetnosti nije rezervisano samo za naše prostore, ali šta bismo mogli da učinimo ne bi li se ono u što većoj meri sprečilo?
Odgovor na ovo pitanje je jednostavan, jer ima više proverenih modela koji funkcionišu u svetu. Prvi korak je svakako podizanje svesti o značaju i vrednosti kulturnog nasleđa, drugi su pojačane mere bezbednosti, a treći – stroga kaznena politika, koja obuhvata širok spektar od visokih novčanih kazni, preko društveno-korisnog rada, do zatvorske kazne. Ilustracije radi, u Firenci ćete na svakom ćošku videti tablu sa upozorenjem koje se tiče namernog ili nenamernog oštećenja kulturnog nasleđa. Od nekoliko desetina hiljada evra zaprećene novčane kazne do tri godine zatvora. Dakle, ima načina da se vandalizam svede na minimum. Ako je Engleska uspela da savlada svoje fudbalske navijače, poznate po organizovanom bahatom i neodgovornom ponašanju, posle tragedije na Hejselu, ne vidim da Srbija nema načina da sankcioniše vandalizam kakav je onaj u Velikom barutnom magacinu (nije nažalost i jedini!). Sve se može kad se hoće.
Godine 2009. osnovali ste Artis centar koji se bavi istorijom, teorijom i menadžmentom umetnosti i kulturnog nasleđa, koji već punu deceniju uspešno obavlja započetu misiju. Da li su se neki prioriteti ili pristupi umetničkom nasleđu promenili od osnivanja centra do danas i na šta je Artis trenutno najviše fokusiran?
Ne bih rekla da smo promenili prioritet već da stalno širimo polje interesovanja. Nas i danas primarno interesuje istraživanje, upravljanje i prezentacija sadržaja vezanih za umetnost i kulturno nasleđe. U početku smo bili fokusirani na izlagačku delatnost (napravili smo preko dvadeset izložbi u zemlji i inostranstvu u protekloj deceniji) i kreiranje programa u kulturnom turizmu sa ciljem da povežemo putovanje i kulturno nasleđe, ali i sebi obezbedimo visok stepen finansijske nezavisnosti. U međuvremenu smo otkrili gastronomsko nasleđe kao jedinstven oblik kulturnog nasleđa, pa se polje interesovanja proširilo, inicirani su vrlo značajni projekti, jedan od njih – Gozba, poneo je i ICOM-ovu nagradu za projekat 2017. godine. Ojačali smo saradnju sa muzejima u zemlji i svetu, prezentovali brojne sadržaje međunarodnoj stručnoj i naučnoj publici od Barselone, Pariza, Peterburga i Moskve, preko Koimbre, Budimpešte i Ulma, do Maribora, Londona, Tura i Kjota. U međuvremenu se Artisovom timu priključio i talentovani kolega Stefan Žarić, prvi kustos mode u zemlji, pa je i moda u muzeološkom i umetničkom smislu postala deo Artisovih aktivnosti. Naš seminar Muzej i komunikacija je jedan od najposećenijih stručnih seminara u zemlji u oblasti muzejskog PR i marketinga, koji svake godine okupi muzealce iz Srbije ali i regiona. U proteklih nekoliko godina smo istraživali izuzetno kompleksnu kolekciju kneginje Jelisavete Karađorđević, i prošle godine, u saradnji sa Istorijskim muzejom Srbije, organizovali vrlo dinamičnu, posećenu i muzeološki avangardnu izložbu. Naime, bio je to prvi put da živa istorijska ličnost bude i „objekat” i kustos jedne muzejske izložbe. Mi smo pokretači i su-organizatori prve Belgrade Open Art manifestacije, ali i Artisovih čarolija – mini sajma umetnosti i kulture. Uz sve to stalno punim stranice našeg onlajn Artis Magazina zanimljivim temama i imamo brojne saradnike među kolegama muzealcima i istoričarima umetnosti. Dakle, stalno se nešto dešava i uvek ima novih izazova. Ovaj poslednji vezan za pandemiju je i za nas bio svojevrsni test. Međutim, kada se osvrnem i pogledam na vreme karantina i vanrednog stanja, ja vidim preko dvesta postova na Artisovoj Fejsbuk stranici, gotovo dvadeset autorskih tekstova na sajtu, tri akcije među kojima i Artisovu razglednicu: Umetnički putni album, koja se od igre pretvorila u onlajn izložbu na ICOM-ovoj međunarodnoj platformi! Da ne pominjem da smo za to vreme dobili hiljadu i petstotina novih pratilaca od kojih se najmanje pola prijavilo za naš njuzleter. Sve zajedno pokazuje da smo za ovih deset godina sazreli, da se permanentno usavršavamo i razvijamo i, što je najvažnije – imamo publiku koja stalno raste, koja nas bodri i inspiriše.
Da li je u međuvremenu došlo i do promene odnosa javnosti prema umetničkom i kulturnom nasleđu?
Mislim da se javnost menja polako, ali sigurno. Žene u tom smislu prednjače. Znamo to na osnovu Artisove, ali i šire publike koja posećuje različite kulturne sadržaje. Lično želim da verujem da žena, kao stub porodice, ima tu moć da svoje afinitete i interesovanja prenese i na decu, ako joj već ne polazi za rukom da s lakoćom izvrši uticaj na bračnog druga ili partnera. Istovremeno, izuzetno je važno da poslanici u kulturi neprekidno promišljaju modele animacije javnosti. Kultura je i sadržajna i zanimljiva, i ako je komunikacija ka javnosti dobro formulisana i dovoljno atraktivna, korist će biti obostrana. Konačno, to je i glavna tema Artisovog seminara Muzej i komunikacija.
Početkom vanrednog stanja proglašenog sredinom marta ove godine Artis centar je raspisao poziv svim ljubiteljima umetnosti da od sopstvenih fotografija snimljenih tokom putovanja naprave unikatnu razglednicu. Sudeći po objavljenim radovima, imali ste veliki odziv. Da li se kroz te lične razglednice može sagledati odnos ljudi prema umetničkom nasleđu? Koji prizori su dominirali i da li su se pojedine destinacije istakle učestalošću?
Sama činjenica značajnog odziva – preko sedamdeset učesnika i gotovo dve stotine razglednica, govori u prilog interesovanju za kulturno nasleđe. Istovremeno, nedvosmisleno pokazuje da publika voli da bude ko-kreator i to je dragoceno. Da odgovorim na drugi deo Vašeg pitanja, zanimljivo je zapravo da nije bilo velikih ponavljanja u izboru motiva. Ljudi su pratili objavljene razglednice i birali da pošalju nešto što nemamo. Možda nam se dva puta pojavila Aja Sofija ili Zlatna kupola u Jerusalimu, ali to je zaista minimum. Dominiraju razglednice iz Evrope, što je normalno, jer je to kontinent na kome živimo, pa je i najveći broj putovanja vezan za njega. Mnogo me je obradovalo kad smo u nekoliko navrata izrazili zabrinutost što nemamo slike iz Afrike ili Australije, a ljudi su odmah odreagovali i poslali nam i te razglednice. Zaista izuzetno iskustvo koje ponovo dokazuje ono što sam u više navrata naglasila – publika je tu i spremna da učestvuje, dakle sve zavisi od nas sa ove druge, strukovne strane. Stoga ne preterujem kada kažem da Artis ima jedinstvenu publiku, ali obavezno naglašavam – mi smo tu publiku odnegovali i negujemo je i dalje. To je partnerstvo na duge staze.
Drugi, nažalost mnogo neprijatniji produkt pandemije bilo je privremeno zatvaranje gotovo svih evropskih muzeja. Kako neki od njih svoju delatnost obavljaju finansirajući se prodajom ulaznica, svedoci smo zatvaranja pojedinih muzejskih institucija, kako se sada čini, zauvek. Postoji li rešenje da se ovaj talas zatvaranja muzeja zaustavi? Da li i koliko publika može da utiče na preživljavanje malih privatnih muzeja u trenutnoj situaciji?
Tokom pandemije je, a prema izveštaju UNESCO-a i ICOM-a, zatvoreno osamdeset i pet hiljada muzeja širom sveta. Prognoze su da se svaki osmi muzej nikada više neće otvoriti. To je trinaest odsto mahom manjih muzeja, među kojima najveći broj u SAD, ali znatan broj i onih u Evropi, poput Muzeja tašni u Amsterdamu ili Dikensovog muzeja u Engleskoj. Opstanak muzeja je pre svega pitanje kulturne politike i prateće strategije. Šteta je najveća u zemljama takozvane liberalne kulturne politike gde su muzeji u pravilu oslonjeni na sopstvene snage i sredstva koja sami obezbeđuju od prodaje ulaznica, sponzorstva, projekata i različitih marketinških akcija. Kada vidimo da jedan veliki muzej kakav je Metropoliten u ovom trenutku ima projekciju od sto pedeset miliona dolara gubitka samo u ovoj godini, postaje jasno s kakvim se izazovom sreću manji muzeji, koji nemaju ni takva sredstva, ni sponzore, ni programe. Tamo gde država ima ključnu ulogu kao nosilac takozvane državne kulturne politike, muzeji imaju veće šanse da opstanu, jer je država u obavezi, ali i poziciji da pomogne. Naime, sam prestanak rada muzeja tokom pandemije je jedan deo problema, drugi je otvaranje i rad prema odgovarajućim sigurnosnim protokolima. Muzeji često nemaju finansije da zadovolje tražene protokole, a i publika je još uvek uplašena i boji se zalaženja u zatvorene prostore. Moramo u prodavnicu, ali ne moramo u muzej. Zvuči strašno, ali je nažalost činjenica. Među-muzejska solidarnost, a pre svega solidarnost publike i potencijalnih donatora biće u ovoj situaciji od najvećeg, rekla bih, ključnog značaja. I, naravno, ključna reč je krizni menadžment, a mi u ovom trenutku imamo vrlo malo muzejskih direktora koji vladaju ovom najzahtevnijom veštinom u upravljanju bilo kojom organizacijom ili ustanovom.
Verujemo da na ovo pitanje nije lako odgovoriti, ali, da li imate omiljeni muzej?
Naravno (smeh). Imam nekoliko omiljenih muzeja. Na samom vrhu te piramide omiljenosti stoji pariski Muzej Orsej. Odmah za njim Viktorija i Albert muzej u Londonu. Obožavam Galeriju Save Šumanovića i Savinu kuću u Šidu, Dom Jevrema Grujića u Beogradu, Kuću Simića Narodnog muzeja Kruševac i Muzej slatka – Kuća Cvetića u Kraljevu. Sve ove muzeje volim zbog njihovih odličnih programa, dobre energije i ideja koje prezentuju. Međutim, muzej kojim sam doslovno opčinjena je Miho muzej nadomak Kjota u Japanu – to je najsavršeniji muzej u kome sam ikada bila. Od arhitekture uklopljene u nadrealan planinski pejzaž, preko nevelike, ali izuzetno vredne, pažljivo odabrane i majstorski prezentovane kolekcije, do savršenog sladoleda od dimljenog zelenog čaja, koji se jede zlatnom kašičicom kako ne bi promenio ukus usled oksidacije. To je zen mesto za muzeologa, istoričara umetnosti i gastroheritologa. Ono kad vam se dogodi realnost skrojena po meri vašeg najsmelijeg sna.
Između ostalog bavite se i turizmom i kao turistički vodič upoznajete ljude sa kulturnim blagom naše zemlje i sveta. Koje biste destinacije ocenili kao još uvek nedovoljno otkrivena kulturološka blaga?
Položila sam za licencu za turističkog vodiča pre jedanaest godina upravo zato što sam nameravala da u okviru Artiscentra pokrenem jedan set programa koji za cilj imaju upoznavanje kulturnog nasleđa Srbije, regiona, ali i Evrope. Bio je to neophodan „alat” da bi se pristupilo takvom jednom projektu, jer licenca podrazumeva ozbiljnih devet ispita, omanju Višu školu u oblasti turizma i ugostiteljstva. U međuvremenu smo organizovali preko trideset različitih programa u zemlji – od tematskih šetnji u Beogradu do kratkih putovanja, odnosno jednodnevnih ili vikend izleta po Srbiji. Moja knjiga Blago Srbije: kulturno-istorijska baština, publikovana prvi put 2012. godine, služila nam je kao jedna vrsta orijentira u pravljenju tih programa. Moram da kažem da je Srbija riznica. Toliko toga ima što ne znamo o zemlji u kojoj živimo da povremeno mislim da je to zabrinjavajuće. Jug Srbije – od Niša prema Vranju i Leskovcu, jedna je takva neotkrivena škrinja s blagom. Pomalo nam se otkriva Istočna Srbija, ponajpre Viminacijum, Golubac, Lepenski vir, Gamzigrad, ali to su sve kamenčići u jednoj daleko većoj i neuporedivo složenijoj građevini. Ljudi se iznenade kad ih odvedem da vide crkve-brvnare u Zapadnoj Srbiji ili kad otkriju Muzej naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, Muzej rudarstva i Senjske rudnike, popnu se na Koznik ili Maglič, nađu u Medveđi kraj Trstenika i čuju priču o prvom evropskom vampiru. Sve je to kulturno nasleđe – i materijalno i nematerijalno. Dakle, cela Srbija je jedna vrlo uzbudljiva, nedovoljno poznata destinacija.
U našoj sredini predstavnica ste relativno nove discipline zvane gastroheritologija. Ova disciplina bavi se istorijom i nasleđem kuhinje, a iz kojih sve izvora gastroheritolozi dolaze do saznanja o kulturi obedovanja minulih vremena?
Ja sam osnivač i utemeljivač te naučne discipline, koju je UNESCO prepoznao 2014. godine na Međunarodnom naučnom skupu u Barseloni. Reč je o sintetičkoj disciplini, koja koristi metodološki pristup različitih nauka – od istorije, preko umetnosti i arheologije, do kulinarstva, agronomije i drugih oblasti, u cilju sticanja sveobuhvatnog uvida u gastronomsko nasleđe. Otuda i naziv – gastronomska heritologija ili nauka o gastronomskom nasleđu, skraćeno gastroheritologija. Gastronomija je izuzetno složen pojam, koji zahvata širok prostor od njive preko trpeze do politike. Otuda gastroheritolog ima izuzetno složen zadatak praćenja različitih uporednika i neretko u svojim istraživanjima angažuje stručnjake iz gore navedenih oblasti. Dakle, sinteza je i teorijska i metodološka, pa shodno tome podrazumeva timski rad. Neretko, upravo iz ovog razloga, na Artisovim projektima iz oblasti gastronomskog nasleđa, kakvi su Gozba ili Poslastičarnica, imamo čitave timove stručnjaka – lingviste (jezik je, verovali ili ne, izvanredno važan u gastroheritologiji!), arheobotaničare, etnologe, arheologe, profesionalne kuvare, ali i domaćice, muzeologe, itd. Samo prisustvo ovako raznolikih stručnjaka ukazuje i na različite izvore. Posao gastroheritologa je da ove nalaze poveže i na odgovarajući način prezentuje i interpretira.
Postoji li neki recept kojem još uvek ne može da se uđe u trag ili nije jasno kako je bio pripreman?
Ne jedan, nego čitavo more recepata i drugih nepoznanica. Kada razmišljamo o gastroheritologiji, po inerciji prvo mislimo na recepte, a oni su otprilike poslednja karika u vrlo složenom nasleđu, koje se krije iza istorije i teorije kulture obedovanja. U najmanju ruku su minimalno važni u odnosu na čitav set obrazaca koje ova nauka posmatra i želi da razume neke njihove unutrašnje „mehanizme”. Beleženje recepata počinje razmerno kasno u istoriji. To je neki visoki 14, početak 15. veka. Apicije u antičko doba je izuzetak, nije pravilo, a i kuvari napisani tokom renesanse i novijeg doba, sve do druge polovine 19. veka, izuzeci su. Pišu ih uglavnom poznati kraljevski i papski šefovi da bi podvukli i naglasili svoj društveni status, ne da bi te knjige služile za masovnu upotrebu. Masovna produkcija kuvara je obeležje našeg doba. Potreba za njima se pojavljuje sa nastankom velikih gradova i onih situacija gde mlade domaćice treba da se spreme za svoj budući porodični angažman. Nekada su se ta znanja prenosila unutar porodice, ali sa industrijskom revolucijom i rastom gradova, ta slika se menja. To je prirodan proces i kuvari, odnosno recepti su normalna pojava u tom vremenu podjednako koliko je danas normalno da recepte i mišljenje o nekom jelu tražimo na internetu, a ne od majke ili bake.
Pisali ste i o legendama skovanim oko zlatnog escajga srpskih srednjovekovnih vladara. Razrešite nam misteriju – da li se u srednjem veku na srpskom dvoru zaista jelo zlatnim viljuškama?
Na osnovu do sada istraženih izvora – nije. Znamo da se jelo iz zlatnih tanjira na dvoru kralja Milutina, na osnovu izveštaja koji nam je ostavio izaslanik vizantijskog cara Andronika II, Teodor Metohit. Takođe, znamo, na osnovu sačuvanih vinskih čaša iz srednjeg veka, da su i ti predmeti mogli biti od zlata. Jedna takva lepa posuda, poznata kao Dušanova čaša, čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu. Što se viljušaka tiče, imamo samo one četiri gvozdene iz Muzeja Ras u Novom Pazaru, koje su pronađene u arealu manastira Sopoćani. Ako je suditi po njihovom obliku i veličini, služile su pre za desert nego za neku ozbiljniju, solidniju hranu. Mit o zlatnoj viljušci nastao je po svemu sudeći u 19. veku, u vreme stvaranja Evrope nacija, i zasnovan je na jednoj vrsti samodokazivanja srpskog naroda u svojevrsnoj nacionalnoj kulturnoj utakmici, koja je obeležila tu epohu. Pomno sam se bavila ovom temom, a za čitaoce koje interesuje kompletna priča o zlatnim viljuškama, mogu je naći na mom profilu na platformi Academia.edu.
Kada je sagovornik gastroheritolog, ovo pitanje zaista dobija mnogo dublji smisao: koga biste od istorijskih ličnosti pozvali na večeru, i šta bi se našlo na trpezi?
Kneza Pavla Karađorđevića, njegovog pradedu, velikog kolekcionara Anatola Nikolajeviča Demidova, princa od San Donata, i trojicu velikih istoričara umetnosti sa kojima se knez družio i sarađivao – Milana Kašanina, Bernarda Berensona i Keneta Klarka. Na trpezi bi bila sva ona fina jela iz menija koji je knez Pavle lično sastavljao za posebne prilike, jer je bio ono što Francuzi zovu gurme-sladokusac i znalac, a pri tom je imao osetljiv stomak i nije mogao da jede sve što bi poželeo. Uglavnom je to jedna laganija verzija francuske kuhinje sa puno svežeg, kvalitetnog povrća i ribe, kojoj bih dodala nekoliko jela sa poslednje večere na Titaniku, koju sam rekonstruisala 2012. godine sa dragim prijateljima iz kulinarske škole Ili primo. Recimo konsome Olga, finu supu od junetine sa dagnjama, file minjon Lili sa guščijom paštetom, tartufima, artičokama i konjakom, Valdorf puding od jabuka i grožđica, i neprevaziđeni sladoled od čokolade i malina, koji su mi pre dve godine servirali majstori kulinarstva Evropskog instituta za gastronomiju u Vili Rable u Turu. Pile bi se Temetove Tri Morave, i bela i crna varijanta, Despotikin Zmajeviti, i najbolji gruzijski konjak. Slušala bi se klasična muzika. Pre svega Šopen. Usput bismo se siti ispričali o umetnosti, a ja im svima postavila sva ona pitanja koja me muče otkad istražujem kolekciju predmeta i slika koje je nasledila kći kneza Pavla, kneginja Jelisaveta Karađorđević. Naravno, iskoristili bismo priliku da pojedine osobe malo i ogovaramo (smeh).
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!–a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Jedna od mojih omiljenih knjiga, jedna od onih kojoj se često vraćam, jeste Hemingvejev Pokretni praznik. I nema ni najmanje sumnje da ću, kada je uzmem u ruke, slušati neki dobar džez. Volim ta ambijentalna „slaganja” i samougađanja, pa će uz Hemingvejevo štivo o životu u Parizu svakako dobro ići Ela Ficdžerald i Luis Armstrong sa čuvenom numerom April in Paris. Veliki sam ljubitelj klasičnog teatra, a kako su nam pozorišta trenutno zatvorena i pitanje je kad će biti otvorena, ostaje nam virtuelna varijanta, i ja bih se kao najstrašniji anglofil uvek dohvatila Sna letnje noći u izvođenju londonskog Glouba. Da se razumemo, veoma volim i Čehova, a pogotovu kad ga igraju Rusi na njegovom maternjem jeziku. Podjednako sam veliki anglofil i kada je film u pitanju. Tu je uvek na prvom mestu Zemlja senki sa Entonijem Hopkinsom i Debrom Vinger u glavnim ulogama ili Moja nedelja sa Merilin sa Mišel Vilijams i Edijem Redmejnom. No, pošto sam i pravi zavisnik od serija, uvek ću publici preporučiti Mladog inspektora Morsa i izvanrednog Poaroa Agate Kristi sa Dejvidom Sušeom u glavnoj ulozi. Kada me pitate o umetnicima i umetnosti, to je kao da ste majku pitali koje joj je dete draže (smeh). Tri ličnosti koje uvek mogu da okupiraju moju pažnju su Đorđone, Brojgel i Mane. Niša manje me ne intrigira Milena Pavlović Barili i njene savremenice Tamara de Lempicka i Frida Kalo. Egona Šilea, odnosno njegove portrete i autoportrete, mogla bih da gledam svaki dan. A čitaocima-gledaocima uvek savetujem da slušaju svoje srce. Kad im pred nekim delom zastane dah, osete uzbuđenje i radoznalost – to je to! Ne morate biti stručnjak da bi vam se nešto dopalo, prileglo uz vaše emocije, da bi vas pokrenulo ili inspirisalo. A to je suština umetnosti u svim njenim oblicima i medijima – da raduje i inspiriše.
jun, 2020.
