piše: Ivana Pavićević
Koji su vaši talenti? Jeste li talentovani za ples na šipci ili pisanje haiku poezije, sviranje po zubima ili hodanje po žici? Sigurno je da svi imamo bar po jedan talenat. Ali da li ste se ikada zapitali: imam li ja talenat za život? Šta ako su naša saplitanja, loše procene, nesreće, slomljena srca – samo proizvod nemanja talenta za sam život?
Ovom intrigantnom temom (ili bolje reći – jednom od tema) bavi se film Devet dana reditelja Edsona Ode. Njegov rediteljski debi predstavlja imaginarni koncept zagrobnog i prenatalnog života, iako, nažalost, ne ostvaruje svoj potencijal u potpunosti. Odinov scenario je bogat hrabrim idejama, počevši od nadrealne predstave o čitavim životima koji se odvijaju kroz VHS trake, pa do vrhunca uz hiperboličnu recitaciju Pesme o meni Volta Vitmena. On je očaravajuća alegorija ispunjena iskrenim emotivnim udarcima. Međutim, negde između njih ona sklizne u zaglavljenu repeticiju filozofskog polemisanja, kao da je upletena u sopstveno putovanje koje traži dušu.
Reditelj je tokom produkcije ovaj film žanrovski nazvao spi-fi, skraćeno za „duhovna fikcija”, prikladan termin koji se odnosi na sve veći podžanr koji spekuliše o životu posle smrti, životu pre života, o, uslovno rečeno, mračno-svetloj noći duše. Tamo gde je Darvin teoretisao prirodnu selekciju, Oda, umesto toga, postavlja prenatalni filter.
Ovaj film je veoma inspirativna egzistencijalna fantazija o grupi nerođenih ljudskih duša koje prolaze kroz proces prijave i intervjua za posao života. Početni trenuci Devet dana odražavaju čudnovatu, impresivnu energiju, sa protagonistom koji mračnim ulaganjem u svoj zadatak unosi dubok osećaj misterije. Dok glavni lik intervjuiše duše za neverovatnu priliku da se rode, reditelj se u ovoj metafizičkoj drami pita: ko smo mi pre nego što smo uopšte bilo šta?
Oda postavlja glavni lik, Vila (Vinston Djuk), kao neku vrstu nebeskog birokrate koji je, u prljavoj kućnoj kancelariji pretrpanoj ormarićima za dokumente, zadužen za proveru kandidata za život na Zemlji. Deo posla protagoniste je i da nadgleda zid staromodnih TV ekrana, povezanih za niz video-rekordera, koji beleže svet viđen očima šačice ljudi koje je već odabrao i poslao u naš svet. Ako jedan od njegovih izabranih umre, kao što se i dešava na početku filma, Vil ima zadatak da proveri kandidate i izabere zamenu. Ono što sledi je devet dana procesa eliminacije kroz razne izazove imuniteta koje karakterišu psihološke procene kroz povremeno nezgodne igre s umom kandidata, i mnoštvo hipotetičkih šta bi-kad bi pitanja.
Odino čistlište se ne nalazi na tlu kakvo poznajemo, već u nekom drugom prostoru – paralelnoj dimenziji koju je izmislio. Devet dana, u stanju nalik limbu, skupina duša luta po prostoru koji izgleda kao suvo slano jezero ili bespregledna pustinja, dok na audiciji za priliku života čekaju da im se sudi – osim što nijedna od ovih duša nikada nije živela ili umrla.
Film izaziva razmišljanja o smislu života, važnosti sadašnjeg trenutka i pitanju da li su ljudska bića inherentno dobre i moralne ličnosti (sa pojedincima kao izuzecima) ili podla čudovišta (sa izuzecima onih koji praktikuju dobrotu). U jednom trenutku, Vil se žali što za život na Zemlji on bira „cveće dok drugi šalju svinje da ga pojedu”.
Inteligentno i prelepo, u ovom filmu, među kandidatima ne postoji nikakav nama poznat kontekst iz stvarnog sveta kao metod propagiranja bilo koje vrste. Nema poznatih kriterijuma, nema društvene, političke ili geografske pozadine za izbor kandidata. Različite duše koje se ovde bore za život predstavljaju niz filozofija. Od romantične (Arijana Ortiz) do pragmatične (Bil Skarsgard). Postoje oni koji traže zadovoljstvo i humor (Toni Hejl) i oni koji sebe vide kao žrtve (Dejvid Risdal). A zatim još jedna božanstvena zamisao – jedina duša koja je od svih kandidata zaslužila da živi je empata. Dok je Vil zauzet ocenjivanjem kandidata, Ema (Zazi Bic) koristi njihove sesije da prouči njega i interesuje se za njegovo stanje. Ona je najvrednija vrsta duše – ona vrsta koja misli na druge pre sebe. Ona, takođe, predstavlja onu posebnu vrstu optimista koji primećuju sitnice koje život čine lepim i istražuju sve što im se pruža. Kada je zamoljena da gleda TV ekrane i zapiše svoje misli, Ema puni celu beležnicu „stvarima koje voli”, hiljadama jednostavnih zadovoljstava. Reditelj nastoji da natera publiku da ceni male stvari, kao što je osećaj peska između nožnih prstiju ili način na koji vaša ruka surfuje vazduhom kada je ispružena kroz prozor automobila u pokretu. Vil je jedan od retkih u ovom nejasnom pastoralnom čistilištu koji je zaista bio na Zemlji, i za njega je to iskustvo koje još uvek teži da preboli, pa kako lik Eme služi da ga podseti na lepotu življenja, tako i Oda nama sugeriše da bi nam svima dobro došlo malo podsećanja.
„Svakog bogovetnog dana,
neko nekom nanosi zlo.
Svakog bogovetnog dana,
neko oduzme nečiji život.
Svakog bogovetnog dana,
neko oduzme sebi život.“„Zašto se fokusiraš na to?“
„Zašto se ti ne fokusiraš na to?“
Film je potpuno realizovan vizuelnim okruženjem. On se kreće u tihim, suptilno podstaknutim, reflektujućim tonovima – od sigurnih kompozicija do vrhunskih slabo osvetljenih okvira, gde snopovi spoljašnjeg svetla ili zidne lampe osvetljavaju delove setova. Snimatelj Vajat Garfild stvorio je upijajuće okruženje u svakoj fazi – maglovito pustinjsko okruženje i senoviti enterijer su istovremeno nalik na snove, ali i utemeljeni u realizmu.
Nezaobilazno je pomenuti i kompozicije Antonia Pinta, koje već posle prvog čulnog susreta sa trejlera filma ostaju duboko upamćene, navodeći vas da se pitate koji ih je istorijski poznat kompozitor komponovao.
Edson Oda pravi velike filozofske zamahe u svom debiju: kakva je priroda duša? Da li je život nešto što treba zaraditi, a ne pokloniti? Da li lepota ljudskog postojanja nadmašuje bol postojanja ili se ova dva elementa simbiotski hrane jedan drugim? Šta nas čini sposobnim za život? Ipak, dok film funkcioniše kao prošireno filozofsko razmišljanje – ne uspeva kao priča. Iako se razvija sa ogromnom maštom u svom uvodnom delu, veliki deo te očaravajuće privlačnosti gubi izbegavajući nadrealizam zbog dramaturgije. Metafore preuzimaju kontrolu te, iako ima dovoljno dubine i intrige, film ne uspeva konceptualno. Njegova zamisao o limbu je puna ideja koje su ostale samo delimično realizovane, te najzad, ipak, pratimo priču o samo jednoj duši, u potrazi za sopstvenim talentom za život.
decembar, 2021.
