ilustracija: Srećko Radivojević

Pre početaka predstave, pored mene, jedan otac je pričao sa sinom, koji nije imao više od dvanaest godina:

A o čemu se radi u predstavi?

O životu jedne žene sa juga Srbije.

A ko je ona bila?

Ona je lik iz romana, koji je napisao Dragoslav Mihajlović.

Ko je to?

To ti je jedini živi srpski klasik.

Na reč klasik, klinac je samo zakolutao očima, u fazonu: Znači, ima da se smorim.

Ako ću po nečemu pamtiti Petrijin Venac iz Ateljea 212, to je klinac koji se nakon svega pet minuta predstave držao za ivicu balkona i punim plućima udisao pozorišnu čaroliju. Zamišljam kako mu je Venac otvorio vrata ka domaćim klasicima, kao što su to davno, meni učinile Tikve.

 Svim ljubiteljima knjige koji stoga gaje skepsu prema igranoj verziji, rekao bih da neće naići na bolju dramatizaciju od ove koju potpisuje Mila Mašović Nikolić. Za verodostojnu adaptaciju su se, takođe, pobrinuli kostimografkinja Tatjana Radišić i Goran Stojčetović, osmislivši scenografiju koja predstavlja Petriju, kako bukvalno, tako i metaforički – naizgled siromašna i skromna, a zapravo praktična, prilagodljiva i maštovita.

Najveća pohvala, ipak, ide osobi (ne znam samo da li reditelju ili dramaturškinji) koja je odlučila, ne samo da Petriju u tri različita životna doba igraju tri glumice, već i da su sve tri maltene konstantno istovremeno na bini. Tim postupkom ni u jednom trenutku ne zaboravljamo njenu prošlost, i slutimo njenu budućnost, što čini da u predstavi podjednako uživaju (mada na drugačije načine) oni koji se prvi put upoznaju sa Petrijom, i oni koji su čitali knjigu ili gledali istoimeni film iz ’88.  

Bez želje da uvredim ostatak postavke (koji je zaista odličan), Marta Bjelica, Jovana Gavrilović i Milica Mihajlović kao jedna Petrija – ono su što ovu predstavu čini jedinstvenom. Povrh svega, sve tri glumice bez greške izgovaraju replike na dijalektu koji im nije maternji (kosovsko-resavski), što je, nažalost, retko zadovoljstvo na našim scenama.

 

Boban Skerlić je režirao predstavu bez slabe karike, kojoj je pošlo za rukom da uz osmeh i na jedan vedar način prikaže svu tragediju i svu lepotu našeg podneblja: Kokoš koja lako zaboravlja, a voli da živi. Da li nam taj zaborav uz narodnu, stoičku mudrost pomaže da lakše podnesemo život, pa samim tim i smrt, ili pak time namećemo sebi više tuge i bede od one koja nam možda po rođenju pripada? Pitanje (i predstava) za sve generacije.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelio veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Kao i toliko puta do sada,  predlažem da nakon odgledane predstave uživate u različitim interpretacijama jednog dela, tačnije u filmu Petrijin venac sa Mirjanom Karanović u naslovnoj ulozi (deo 1, deo 2)

piše: Igor Belopavlović Diletant

Leave a Reply

Your email address will not be published.