Indexi. foto: Printscreen/ YouTube/ Bogdan Nikolić

Ako se nešto sa ovih prostora može odistinski opisati kao „svetsko, a naše!”, to je definitivno ex Yu muzika. Naravno da se ona formirala pod raznim uticajima, prvenstveno zapadnim, ali je i neosporno da nismo samo kopirali, već i napravili nešto svoje i dali dopirnos onome što se može nazvati svetskom muzičkom kulturom. Napisan uz pomoć Ex Yu rock enciklopedije Petra Janjatovića, Rockovnik dokumentarne serije Dušana Vesića i Sandre Rančić i uz podršku Vikipedije, serijal Svetsko o naše! se nada da će u ovim prazničnim mesecima, a i kasnije, uspeti da vam otkrije hitove i muzičku kulturu jednog vremena koje jeste prošlo, ali svakako ne treba biti zaboravljeno. Ok, now lets rock!

U izmaglici postratne Jugoslavije luta nemali broj većih i manjih muzičara. Jedna od prvih zvezda koja se uzdigla iz te magle, ne samo u Jugi već i u belom svetu je Ivo Robić. Hitovi kao što su Samo jednom se ljubi i Sedamnaestogodišnjoj slušani su širom Evrope, ali njegov nesumnjivo najveći hit je bio Mr. Morgen – prva ploča domaćeg izvođača koja se prodala u preko milion primeraka širom sveta (neke današnje zvezde nemaju toliko pregleda na YouTube-u). Koliko je bio uspešan govore i sledeće činjenice: Ivo Robić je prvi čovek koji je otpevao kompoziciju Strangers in the night od Berta Kaempferta, doduše sa srpskim i nemačkim tekstom, ali svakako pre nego što je Sinatra ikada i čuo akorde F-F7m-F6-F7m. Takođe, kako legenda kaže, Robić je čuo mladi bend koji mu se toliko dopao da je pitao  Kaempferta može li im srediti neki ugovor za ploču – bend je bio iz Liverpula, and the rest is history. Ipak, Robić je više bio šlager koji je ponekad pevao i rok hitove. Prvi pravi rokenrol nam dolazi iz Francuske u obliku Meta Kolinsa sa hitovima kao što su Be my baby i Lucille. Met Kolins je bilo umetničko ime Karla Metikoša, hrvatskog muzičara koji je od Vardara do Pariza palio i žario sa tim novim zvukom. Ipak, Metikoš nije bio prava zvezda (onako kako mi danas doživljavamo tu reč), iz prostog razloga što je retko svirao kući. Hrabro je odmah zapičio za Francusku gde se rodio Met Kolins, da bi postao svetski apostol roka, pevajući bukvalno od Pariza do Kenije. Za to vreme u Beogradu, dok su svi pevači stajali na sredini bine, uredni i upasanih košulja, jedan mladić je, po uzoru na Elvisa i Litl Ričarda, skakao, ležeći tresao noge, bacao sako i silazio među publiku – Dorđe Marjanović, koji se lako može nazvati prvom pravom pop zvezdom Jugoslavije. Njegove glasovne sposobnosti možda nisu bile najuzvišenije, ali publika je obožavala njegove vrcave pesme, a još više su obožavali negove nastupe. Prvi je od naših muzičara koji je imao svoje verne fanove (đokiste) koji su zviždali nedeljom u osam i pratili ga od Skoplja do Ljubljane i natrag.

No, sve su to solisti koji uglavnom pevaju obrade ili prosto prepeve stranih hitova od Klifa Ričardsa, Stonsa i drugih. Odjednom, 1961. Vladimir Rubčić osniva Bjele strijele koji su, mada kratkoročnog veka, bili prvi u svemu: prvi uspešan rok bend, prvi su kod nas uveli beet muziku, prvi snimaju ploče, prvi izvode sopstvene stvari. Takođe su značajno doprineli popularnosti tada još novog instrumenta – električne gitare, koja je kao takva bila veća senzacija i od samih pevača. Oni su trajali samo do ‘66, ali su otvorili vrata bendovima kao što su: Roboti, Mladi(prvi domaći „čupavci”, kako su kasnije nazvani) i najpoznatijji od svih, Crveni Koralji. Koralji su jedan od retkih ondašnjih bendova koji su sa kraćim pauzama pravili muziku decenijama, pa i u dvadeset prvom veku. Osnovani 1962, već sledeće godine snimaju ploču: Rekla si, volimo se koja se, u tada rekordnom roku, prodala u tiražu od preko 100 000 primeraka, koliko je ukupno i bilo gramofona u Jugoslaviji (ako vaša baba ima stariji gramofon, ima i tu ploču). Ne bi li zaradili za bolje instrumente, Koralji celu ’66 nastupaju u Nemačkoj (svirajući po pabovima za Švabe i Amere, jedne noći su pijančili sa tada još ne toliko poznatim, The Who). Sa najnovijim instrumentima kreću u trogodišnju turneju po Jugoslaviji, gde se sviralo skoro svako veće, a broj fanova i ploča je samo rastao.

Dok se zagrebačka scena formirala pod uticajem Metikoša, beogradska je to činila uz pomoć jednog šahiste, Nikole Karaklajića. Da pojansimo, prvi značajni beogradski sastav je po njegovom predlogu promenio ime iz Tigrovi u sada već čuvene (bar starijoj generaciji) Zlatne dečake. Karaklajić im je sređivao snimanje u inostranstvu, a jednom prilikom je i lagao za njih, predstavljajući ih kao eminentne jugoslovenske šahiste, ne bi li im obezbedio vize. No, možda najveći doprinos Karaklajića se dogodio 1966. kada formira prvi jugoslovenski rok magazin Džuboks, sa Rolling Stones-ima na naslovnoj strani (naravno!). Pod Karaklajićevim uredništvom, čitavi tiraži su rasprodavani za najviše tri dana, a dobru porciju klijenata su činili i sami muzičari koji su u časopisu, pored članaka, mogli naći akorde i note novih svetskih hitova. Nikola takođe kreće sa prvom radio emisijom, posvećena isklučivo rok muzici Nedeljom u devet i pet, gde pored Dečaka, pušta  i Crne bisere, prvi domaći bend koji je uspeo da stavi na ploču njihovu, potpuno originalnu stvar Ne odlazi. Inače, autorske stvari su bile toliko nepopularne kod urednika, da su ih Biseri slagali da je to obrada Boba Dilana. Još dva beogradska sastava koja se moraju spomeniti su Siluete i Elipse. Siluete su bili možda najpopularniji bend u Srbiji 60-ih, ne toliko zbog svojih pesama, koliko zbog nastupa. S počecima kao predgrupa Đorđa Marjanovića, lako je shvatiti od koga je Zoran Mišćević (pevač Silueta) pokupio znanje i unapredio ga. Prvi „čupavac” koji se ofarbao u plavo, pre nego što je na zapadu to ikome palo na pamet, Zoran je živeo to buntovništvo na bini, razbijajući instrumente i inventar, na opšte zgražavanje tadašnje šire javnosti i čistu ekstazu svoje publike. Elipse počinju kao rok bend, ali u jednom momentu gube pevača kada na njegovo mesto dolazi Edi Dekeng. Edi je bio student iz Zaira (današnji Kongo), koji je čak jedan kratak period imao bend Crni panteri sastavljen isključivo od njegovih sunarodnika u Beogradu. No sa Edijem, Elipse sve manje sviraju rok, a Beograd lagano dobija svoj prvi soul bend.

Ljubav i moda je domaći film generacije, sa Ivanom Robićem u jednoj od glavnih uloga (to je onaj film u kom Đuza prvi put peva Devojko mala). Osim nedeljom u devet i pet, rok i druga strana muzika se može čuti samo sa Radio Liverpula. Grupa The Shadows je popularnija i uticajnija od Bitlsa, a po podijumima se igra tvist. Koralji i Strijele su u međuvremenu prateći bend na Metikoševoj turneji i svi uglavnom snimaju samo singl ploče (ploče sa samo jednom pesmom) naspram long take-ova (ploča sa više pesama, preteča albuma) iz prostog razloga jer su u klubovima zavladali džuboksi. Ok, sad već u Jugoslaviji imamo dobru muziku, dobar scenski nastup i mesta gde se sve to može čuti i videti, pa šta nam još fali? Uz svo dužno poštovanje gore spomenutim autorima, fali dobar tekst.

Na scenu nastupa, dame i gospodo jedan jedini – Arsen! Dok su svi ostali furali zapad, pa ovde prodavali pokupljene fore (što je, ako ste pažljivo čitali, bilo nepisano pravilo kod naših muzičara koje je potrajalo narednih deceniju ili dve), Arsen Dedić, jedan od retkih školovanih muzičara u ono vreme ide po domaćim festivalima kojima se stvarno ne zna broja i svojim pesmama kupi nagrade kao od šale. Možda nije doživeo sveopštu popularnost kao neki od budućih megazvezda, ali ako malo bolje proverite skoro je nemoguće naći neku muzičarku-a ili bend koji nije obradio barem jednu njegovu stvar. Dok je Arsen najuticajniji solo pevač i autor iz 60-ih, najuticajniji bend bi svakako morali biti Indexi. Kako reče Petar Popović: “Neki muzičar može biti broj jedan u celoj Jugoslaviji, ali uvek će biti drugi u Sarajevu, tamo su uvek prvi Indexi”. Kao sa Arsenom, i Indexe su svi živi prepevavali, ali svakako najveći uticaj su ostavili zbog svojih članova, kojih je bilo mali milion, i zato bi teško našli neki veći bend koji u sebi ne krije bar jednog bivšeg člana Indexa. No, ni oni nisu počeli kao zvezde: oformljeni 1962. od skupine sarajevskih studenata (otuda i ime), a tek dve godine kasnije snimaju svoje prve singlove i obrade tadašnjih stranih hitova, posle čega se grupi pridružio Davorin Popović i Indexi se spremaju za polet. Arsen Dedić za to vreme ređa hitove jedan za drugim i ima dovoljno materijala da održi svoj prvi solo koncert u beogradskom Domu sindikata. Indexi dve godine kasnije u svoje redove upisuju Kornelija Kovača i izbacuju prve autorske singlove (instant hitove, naravno), ali Kovač ubrzo odlazi za Beograd gde osniva Korni grupu… I tu ćemo se zaustaviti.

U ovom prvom članku Svetsko, a naše! smo vas, barem letimično, upoznali sa pomalo nepravedno zaboravljenim počecima domaće muzičke pop i rok scene. Sa Arsenom i Indexima, verujem da već uplovljavamo u poznatije vode i nastavićemo da se družimo s njima i u sledećem broju. U nastavku, između ostalog, moći ćete čuti nešto tvrđi zvuk, saznati čije će dve žene od gore pomenutih, postati velike pevaćice, kao i kako je mladi, ali svima nepoznati pevač dobio drugu nagradu na takmičenju u Herceg Novom sa pesmom Lady Madonna od Bitlsa, i tako započeo, do dana današnjeg, neosporivo najuspešniju solo karijeru na Balkanu.

piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.