foto: Printscreen/ YouTube/ Ekatarina Velika

U prošlom broju smo pisali o EKV-u i Zabranjenom pušenju – dva benda koji su bili oličenje i svojevrsni epicentri muzičke, ali i kulturne scene Beograda i Sarajeva (sličnu ulogu za Zagreb je imao Štulić, mada on to, barem deklarativno, nikad nije želeo). Nije slučajnost da smo za prethodni i današnji (poslednji) broj serijala Svetsko, a naše! uzeli baš ova dva benda pošto oni možda najbolje predstavljaju u šta se sve muzička scena Jugoslavije mogla razviti, ali su nažalost postali i savršeni simboli raspada te iste države.

“ …sutra, i sutra, i sutra.” – Magbet

Mada se postavka EKV-a često menjala, to su skoro uvek bili bubnjari, sve do Par godina godina za nas. Nakon ovog albuma, trećina formule zvana Ekatarina Velika, basista Bojan Pečar, odlazi za London. Sledeće godine, njegova bišva koleginica Mira Mijatović (VIA Talas), koju smo u prošlom broju predstavili kao prototip beogradske kulturne scene nažalost samo potvrđuje to pravilo kao jedna od prvih žrtava heroina na ovim prostorima. U isto vreme Vdovo (bubnjar Suncokreta, Šarla, EKV) stanje se pogoršava, i već ’92 postaje prva žrtva još uvek nove bolesti HIV-a. Sve ovo, kao i sve mračnije stanje u zemlji generalno učinili su da Milan shvati kako niko nije Siguran i tako dobijamo najtamniji album grupe – Dum dum. Sigurno nije slučajnost da je ovo ujedno i jedini album grupe gde je Mladenović napisao sve tekstove.

„Ovo je zemlja za nas” –  Milan Mladenović

Nedugo posle izlaska albuma, EKV otvara antiratni koncert Yutel za mir, u Sarajevu. Dvorana Zetra je primila oko 25.000 ljudi, sa još njih 50.000 koji su zajedno protestvovali ispred. Na koncertu, pored EKV-a, svirali su: Crvena jabuka, Šerbedžija, Istok iza, Haris Džinović, Brega, Plavi orkestar, Dr Nele, Hara Mata Hari, Dino Merlin, Indexi, Bajagini instruktori i Regina. EKV otvara koncert svojom novom pesmom Zabranjujem, posle koje sledi Zemlja(za nas.). Verujem da je upravo ovaj nastup i učinio da pesma Zemlja dobije antiratnu konotaciju po kojoj je danas svi znaju, ali vredi znati da je numera napisana kao odgovor na jednu drugu pošast koja i danas mori naše krajeve, a to je odlazak mladih sa ovih prostora. Odlazak koji je Milanu često puta nuđen, ali koji on prosto nije mogao da prihvati. Ubrzo nakon Sarajeva, i beogradski muzičari odlčuju da se bore protiv rata na jedini način koji mogu. Ti muzičari su članovi Partibrejkersa, Električnog Orgazma, EKV-a i Rambo Amadeus. Tako ’92 nastaje Rimtututuki, doduše bez Ramba koji nije došao na probu. Njihov prvi nastup nije bio dozvoljen, pa su morali improvizirati – opremu su nabacali na kamion i napravili su jedan od prvih pokretnih koncerata u Beogradu, pri tom pevajući svoju prvu i nažalost jedinu pesmu Slušaj ‘vamo. Poznatija kao Mir, brate, mir pesma je svetsku poruku Make love, not war prevela na srpski – Manje pucaj, više tucaj. Možda najinteresantnija stvar kod ove pesme je činjenica da je snimljena u Pink studiju, prvi ju je pustio radio B92, a izdata je pod PGP-RTS-ovom kućom. Takođe, pažljivi gledaoci snimka koncerta mogu u publici pronaći svojevrsnu živu legendu Beograda – Kaleta Gospodara Vremena. Ipak, Rimtutituki neće imati mnogo nastupa, ali se definitivno mora izdvojiti još jedan, kada su tokom rata ’93 svirali u Pragu i Beču zajedno sa zagrebačkim Vješticama. Tu si svirali i neke svoje nove stvrai, koje nažalost nikad nisu snimljene.

Iste godine EKV izbacuje i svoj poslednji album Neko nas posmatra, gde se pored naslovne numere izdvajaju još Jadransko more, Anestezija i jedina obrada koju je bend ikada snimio Istina mašina – prepev pesme grupe Time. Nakon toga, Milan odlazi u Brazil da snima Anđeoski dah, sa Mitrom Subotićem Subom, o kojem smo već pričali u prošlom broju. Danas svi znaju tužan kraj većine članova EKV-a (ovde možete videti snimak njihovog poslednjeg nastupa), pa se na tome neću zadržavati. Ipak, malo ljudi je upoznato i sa tragičnom sudbinom Sube, njihovog producenta. Naime, prilikom produciranja albuma brazilske dive Bebel Gilberto, izbija požar i Suba gubi život pokušavajući da spase snimke – i to na dan izlaska njegovog solo prvenca São Paulo Confessions. S obzirom na to da se to odigralo u dalekom Brazilu i to još  ’99, možemo donekle i razumeti zašto naša javnost nije čula za ovu tragediju. Ali nije na odmet ni odslušati album za koji je Suba dao život. Tanto Tempo je inače postao najprodavaniji brazilski album u svetu ikada, prodajući se u milionima primeraka i usput se nominujući za više gremija.


„Crko maršal…mislim na pojačalo” – Dr Nele Karajlić

U Sarajevu Zabranjeno pušenje je moralo da čeka ne bi li se slegla prašine posle afere Maršal. Za to vreme su se probili Plavi orkestar, Crvena jabuka, ali i Bombaj štampa (Izmišljena štampa), sa Brankom Đurićem Đurom kao frontmenom. Međutim, zbog svojih mnogih glumačkih obaveza (Top lista, Audicija, Dom za vešanje), pored čestih svirki ipak nisu uspeli da snime prvi album sve do ’87 (mada se par njihovih stvari jeste našlo na kompilaciji Nove nade). Sa ovog albuma bih pored njihovog najvećeg hita Bolje letim sam izdvojio i Otvorenu pesmu Đorđu B. gde se nalazi i stih Znam, tebe neki đavo goni, al nemoj bit’ kao Džoni Holandija je miš za nas za koji Đuro tvrdi da je Balaševićevo ime uporebio samo zbog rime. Iste godine Zabranjeno pušenje najzad uspeva da objavi treći album Pozdrav iz zemlje safari na kojem se bendu pridružuje i tada već proslavljeni reditelj Emir Kusturica. Na albumu se nalaze, između ostalih: Hadžija ili bos i Poslednji dan republike, no jedan hit se ipak izdvaja iznad svih – Balada o Pišonji i Žugi.

“Kunem se da ću govoriti šegu, samo šegu i ništa drugo osim šege. Majke mi” – Zakletva Nadrealista

Pričalo se kako su Pišonja i Žuga bili dvoje siročadi koji nisu mogli otići na more nikako drugčije no da ukradu autobus i probaju to sami izvesti. No to je bila samo jedna od mnogih urbanih legendi. Istina je, kao i uvek, manje bombastična ali tragičnija. Pišonja i Žuga su bili samo još jedni sarajevski klinci, mlađi od naših Nadrealista jedno 5, 6 godina. Pišonja je nažalost poginuo u ratu, dok je Žuga poživeo sve do 2016. No vratimo se našim primitivcima. I pored velikog uspeha svih bendova, sam pokret je zvanično ukinut na „vanrednom VII plenumu” 1987.  godine i to jednoglasno sa zaključkom da je bolje da ga sami ukinu, nego da to uradi neko drugi. No, primitivci i dalje prosperiraju, Top lista nadrealista posle 5 godina pauze ponovo kreće sa emitovanjem 1988. godine. Ovaj put imaju više iskustva i slobode, snimci su profesionalniji, neki su, poput Đure, već stekli pozamašno glumačko iskustvo, ali ono što je najbitnije, iz ma kog razloga, politika više nije bila tabu tema. Tako je cela Jugoslavija  pratila skečeve sa Šveđanima koji gastarbajtuju u Srbiji, Jugoslavijom koja poslednja ulazi u EU pre nego se ista raspadne, kao i rat jedne porodice oko podele stana gde svaki član polaže istorijsko pravo na kuhinju. Ovaj humor (koji će nažalost ubrzo postati crni) uslovilo je veliki povratak Nadrealista.

Usledile su ogromne zajedničke turneje Nadrelasta, Pušenja, Bombaj štampe i drugih članova, sada već bivšeg, Primitivizma. Zabranjeno pušenje uporedo sa turnejama izbacuje i četvrti album Male priče o velikoj ljubavi. Mada se danas dosta priča o tome kako su potonji ratovi krivi za raspad grupe, istina je da su već na tim velikim turnejama krenule svađe između svih Primitivaca pa i između članova Zabranjenog pušenja. Svađe su bile oko podela novca, ko je glavni, ko je zaslužan za uspeh i tome slično. Tako da želim da naglasim da i pored svega što će se kasnije događati između danas već bivših članova originalne postavke benda, sam bend se razišao mirnim putem pre nego je rat i počeo. Štaviše, Nadrealisti su (sa Neletom!) nastavili da snimaju nove epizode još koju godinu po raspadu Pušenja, sve do novogodišnjeg specijala 1992. godine.

…………………………………………………………………………………………………………..

Serijal Svetsko, a naše! sam odlučio da završim baš sa ova dva benda jer oni i jesu poslednji veliki izdanci nekada geografski velike scene kakava je bila Ex-Yu.

Serijal je pisan uz pomoć svih meni dostupnih intenet i fizičkih arhiva, knjiga, časopisa. Od sajtova bih posebno izdvojio Yugopapir kao jedan nepresušni izvor zanimljivosti iz, ne samo muzičkog, već celokupnog kulturnog života Jugoslavije. Ipak, kako sam napisao u skoro svakom broju, najviše sam se koristio  Ex YU rock enciklopedijom Petra Janjatovića i Rockovnik-om – dokumentarnom serijom Dušana Vesića i Sandre Rančić.

I pored svih naših napora, neke bendove smo spomenuli samo ovlaš, a neke nažalost nismo ni stigli. Lično mi je najviše žao što nismo posvetiti koji redak više tvrđem zvuku kakav je bio npr. Vatreni poljubac. Nešto slično se može reći i povodom obrade naše pop muzike i šlagera. Malo vremena i premalo stranica za nešto tako veliko, a naše, kao što je bila muzička scene SFR Jugoslavije. Sve što sam zaboravio ili nedovoljno mu posvetio pažnju, ostavljam mom kolegi Paji u amanet da dopuni. S tim na umu, dragi čitaoci (bilo da vas je dvoje ili možda čak i neki dvocifren broj) ostavljam Vas sa pesmom koja na više načina predstavlja savršeni simbol kraja ovog serijala.

 Ladies and gentlemen, kraj!

                                            piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.