piše: Pavle R. Srdić
Čini mi se da je bila neka 1997. godina kada je moj otac gostovao na RTS-u, ne držite me za reč, mislim da je bila emisija Svet je muzika Nikole Rackova. U toj emisiji moj otac je, sa svojom grupom, izvodio pesme iz Potkozarja, kraja iz kojeg je rodom, a kada su završili svoj nastup, iza njega je najavljen Vlada Divljan, koji se tada vratio iz Australije u Beograd. Moj otac ga je nazvao nekim finim dječakom koji je došao iza njega.
Moj otac nije znao, a nije ga – znajući čoveka i njegove afinitete – ni interesovalo mnogo ko je dječak, zato dalje od karakterizacije njega kao takvog nije ni otišao. O ovom, ni po čemu sudbinskom susretu moga oca i Vlade Divljana u studiju državne televizije, koji je verovatno prošao bez pozdrava ili sa kurtoaznim dobar dan, zaključiću nešto na kraju ovog teksta, a biće mala poveznica njih dvojice sa ovom pesmom.
Kada sam bio klinac, često se po televiziji vrteo spot za pesmu Rusija, u verziji koju je snimila domaća rok supergrupa tog vremena, predvođena Divljanom, pod nazivom Vlada Divljan & Old Stars Band. Ta pesma je predstavljala savremenu verziju originalne pesme sa, sada već čuvenog prvog studijskog albuma Odbrana i poslednji dani beogradske novotalasne grupe Idoli. Autor teksta za ovu pesmu je sam Divljan, koji ju je i komponovao i aranžirao.
Na ovoj pesmi su se pokazale sve muke jednog dečačića sa razumevanjem jedne ovakve pesme. Nije bilo dovoljno znati šta koja reč znači, kao u većini komercijalnih pesama, već je bilo potrebno istražiti ono što ja, verovatno, nisam znao ni da postoji, niti šta znači, a to je – dublje značenje pesme, što je kasnije u životu doživelo svoju emanaciju kroz pitanja profesora srpskog i stranih jezika i književnosti, a to je – šta je pisac/pesnik hteo reći
Ona divna uvodna balalajkična gitara na visokim tonovima i synth ritam u uvodu pesme vas, i bukvalno, uvodi u jednu sobicu u kojoj živi ljubavni par. On koji studira, ona koja radi. Ta soba se nalazi u Bakićevoj ulici. Mnogi slušaoci su se zapitali ko je dotični Bakić i gde se njegova ulica nalazi. Pretpostavljam da će žitelji tog dela Beograda odmah znati – radi se o ulici na beogradskoj opštini Voždovac, koja je dobila ime po Vojislavu Bakiću, jednom od najznačajnijih srpskih pedagoga, bivšem rektoru beogradske Velike škole i redovnom profesoru njenog Filozofskog fakulteta. Istraživati zašto je baš ova ulica izabrana za stihove đavolski je posao, ali je simbolično to što je muški protagonista pesme student, Vojislav Bakić pedagog, čija se ulica u Beogradu danas nalazi između dve obrazovno-vaspitne ustanove – to mislim u širokom smislu reči – Osme beogradske gimnazije i Okružnog zatvora u Beogradu, na čiju kapiju izlazi, čineći ugao sa Bačvanskom ulicom.
U Rusiji je nekako napet taj odnos likova u pesmi. Ona se čudi njegovim pesmama, ona mu ne dozvoljava da se zamara, ona je imala snažnije ruke nego on i nije mu dopuštala da je savlada. Očigledno je da ona dominira jer ima mišljenje o svemu, upravlja njegovim postupcima i – na kraju krajeva – jača je od njega, pritom, ostvaruje i zaradu. Analizirajući stihove, dolazim do zaključka da je ona Rusija – jaka, odlučna, svoja, nezavisna, nadmoćna, neumoljiva. Svi oni epiteti koji često prate ovu teritorijalno najveću državu na planeti. Mada, ovi epiteti, iako neodvojivi od njene fizičke prisutnosti, uvek su bili u domenu duhovnog.
Jedan oblak sa tog duhovnog neba jeste i pesnik kojeg Divljan pominje u tekstu. To je Aleksandar Fadejev – u tekstu A. Fadejev – sovjetski književnik i kulturni radnik. Fadejev je specifičan po tome što je bio izraziti predstavnik socrealizma u književnosti. Pošto je bio Staljinov miljenik – Staljin ga je nazivao „najvećim svetskim humanitarcem” – to mu je dosta pomoglo da se etablira kao jedan od vodećih sovjetskih pisaca i predsednik Unije sovjetskih pisaca. Jahao je na talasu planske književnosti – u SSSR-u je sve bilo plansko, pa je Unija sovjetskih pisaca izdavala dekrete o poželjnim književnim pravcima koji se imaju baštiniti i u okviru kojih se ima stvarati.
Međutim, nakon Staljinove smrti i nastupanja Hruščovljeve ere otapanja i destaljinizacije, Fadejev će se naći u nebranom grožđu. Odjednom više nije podržavao Staljina, nazivao ga je satrapom i ubicom najboljih sovjetskih umetnika, dok je Hruščova i novu garnituru smatrao primitivnim i nesposobnim da se bave pitanjima u sovjetskoj literaturi. Nesnađen, Fadejev je svoju tugu utapao u alkoholu i pod dejstvom istog oduzeo je život sebi 1956. godine. Ipak, književni istoričari su mišljenja da je zapravo glavni razlog za njegovo samoubistvo sukob sovjetskih književnih titana – sa jedne strane Ilje Erenburga i njegovog životnog prijatelja, Mihaila Šolohova, i Fadejeva i pesnika Konstantina Simonova sa druge strane. Šolohov i Erenburg su smatrali da se, nakon Staljinove smrti, treba odaljiti od planske i angažovane socrealističke književnosti, dok su Fadejev i Simonov bili protiv toga. Prevagu Erenburga i Šolohova, Fadejev, izgleda, nije mogao podneti. No, sovjetska književnost ga nije zaboravila, dodeljujući nagradu imena Aleksandra Fadejeva, piscima koji su stvarali dela o Drugom svetskom ratu i neprijateljskoj okupaciji SSSR-a.
Fadejev je doživeo sudbinu globalno poznatijih Jesenjina i Majakovskog – da li ih je Divljan imao u vidu kada je pisao stihove ili je jednostavno Fadejev bio zahvalniji za rimu? To ostaje u večnosti. Međutim, referenca tj. pomen Vostoka jeste neka druga dimenzija. Ako je pomen Aleksandra Fadejeva bio svojevrstan omaž ruskoj, odnosno sovjetskoj književnosti, pomen Vostoka je omaž ruskoj, odnosno sovjetskoj nauci. Pomaže nam– ukoliko je to Divljan imao uopšte u vidu prilikom pisanja stihova – da i vremenski umetnemo pesmu u period 1961–1963. godine. Zašto?
Kaže u pesmi da su on i njegova devojka tražili po nebu svetlost Vostoka. Sovjetski svemirski program Vostok pokrenut je 1961. godine. Za vreme njegovog trajanja do 1963. godine, Sovjeti su čovečanstvu dali prva, jako dragocena i neustrašiva, empirijska saznanja o svemiru. Prvim Vostokom u svemir je poslat prvi čovek, Jurij Gagarin; sa drugim je German Titov proveo dan u svemiru; treći i četvrti Vostok su bili test za simultano upravljanje dvema letelicama – u jednoj je bio Andrijan Nikolajev, a u drugoj Pavel Popovič; u petom Vostoku je Valeri Bikovski oborio rekord dotadašnjeg boravka u svemiru, kada je u letelici proveo skoro pet dana, a šestim Vostokom, put svemirskog prostranstva je poletela i jedna dama – prva u istoriji, Valentina Terješkova. Nakon tih šest misija, program Vostok je obustavljen, a nasledio ga je unapređeniji Voshod. Da se Divljan odlučio da umesto Vostoka upiše Voshod, pomerio bi vremenski momenat na 1964. ili 1965. godinu. Generalno, iz mog napisa o pesmi Da je duži moj dan može se zaključiti da je bio ljubitelj ove dekade, jer ga je sećala na detinjstvo.
Divna je ta ljubav naših umetnika prema ruskoj umetnosti. Evo, da ne izlazimo iz esnafa, grupa Bajaga & Instruktori imaju pesme koje su nadahnute ruskim uticajima, kao što su Tamara i Ruski voz, pokojni operski pevač Živan Saramandić je bio izuzetni ljubitelj ruske kulture i izvođač ruskih operskih dela i romansi; naši književnici poput Desanke Maksimović, Miloša Crnjanskog, Meše Selimovića, Jovana Dučića ili Danila Kiša, režisera Emira Kusturice najlepšim epitetima su ocenjivali i iskazivali poštovanje prema ruskoj kulturi i odgovarajućem ruskom stvaralaštvu u umetnosti kojom su se bavili. No, opet, najbolje i najlepše reči za nju je našao pokojni jugoslovenski i srpski glumac slovenačkog porekla Stevo Žigon, koji je bio učenik čuvenog profesora glume Stanislavskog u Lenjingradu. Neću citirati – poslušajte ovde! Autor ovih redova nikada nije učio ruski jezik u školi – čitao sam ruske klasike, ali se nikada nisam mogao u iste uživeti kao u neka zapadna dela – mora da sam bio jošte mlad da bih ih osetio i razumeo na pravi način. No, sa velikim poštovanjem sam uvek posmatrao – moram posebno da napomenem kakve rusofile – one kulturne, koji imaju onu nepatvorenu ljubav, gotovo jurodivu, prema stvaralaštvu ruskih umetnika, a koja se često oslikava u kreativnim i afirmativnim kritikama njihovih dela. Kada god sam slušao nekog umetnika ili kritičara koji se iole bavio ruskom umetnošću, u velikom broju slučajeva sam naleteo na drugačiju, dosta potkrepljeniju i bogatiju kritiku – bila ona pozitivna ili negativna – u odnosu na kritike drugih nacionalnih umetnosti.
To je, izgleda, to. Jer ni Divljan nije mogao ostati imun. Rusiju, tačnije svoju devojku u pesmi, sa kojom deli sobu, a koja je verovatno personifikacija ruskih pročitanih knjiga, pogledanih slika, saslušanih pesama i čega god još, nije mogao da obuhvati, da je savlada, čudila se ona njemu – čudio se on njoj, nije mogao da dobije ništa novo od njih – Nova godina za ta dela ništa ne znači, jer su vanvremenska, a opet – živi sa njima. Sa malo reči, Divljan je rekao mnogo o jednom kulturnom univerzumu – ono za šta su mnogi potrošili ili bi potrošili mnogo više reči.
Što se tiče navoda sa top-listi i diskografskih podataka, dobrano ih preskačemo ovog puta, jer pesma nije izdata kao singl, a album Odbrana i poslednji dani je zabeležio tiraž od oko 50 000 prodatih ploča. Iako je inicijalno smatran neuspehom, njegova eksperimentalnost, produkcijsko majstorstvo, kao i – za to vreme neuobičajen – religijski inspirisan omot i ćirilični natpis, u nekim kasnijim listama i kritikama doneli su mu epitet najboljeg i najznačajnijeg jugoslovenskog rok albuma. Zvaničan spot za pesmu u izvođenju Vlada Divljan & Old Stars Band-a postoji, ali ga nikako nisam mogao naći na internetu, pa, eto, neka oni malo uporniji potraže. Što se tiče modernih platformi, na Jutjubu je najgledanija verzija pesme ona sa komemoracije povodom Divljanove smrti u beogradskom Domu omladine, kada je grupa muzičara izvela Rusiju u Divljanovu čast. Na Spotifaju, pesma beleži preko 411 000 preslušavanja. Za potrebe biografskog filma Nebeska tema, obradu pesme je snimio Momčilo Bajagić Bajaga uz vokalnu pratnju Živorada Žike Milenkovića, obojica iz grupe Bajaga & Instruktori.
Obećao sam – šta radi moj otac u ovoj priči? Pa, u pitanju je veliki uživalac i poštovalac ruske kulture i umetnosti. I u devetoj deceniji života u glavi drži mnoge stihove pomenutih Jesenjina, Simonova, Majakovskog, Jevtušenka – sa kojim je imao jedan fantastičan susret. Poznaje ruske pesme, pamti doživljaje iz posete tadašnjem Lenjingradu i Moskvi. Tehniku po kući je svojevremeno kupovao – u velikoj meri – rusku. Čak su mu u gimnaziji nadenuli celoživotni nadimak – Rus! Mnogo je vremena prošlo od dana kada su se ova dva čoveka u studiju mimoišla. I dan-danas se moj otac druži sa Rusijom – a Vlada Divljan… može biti da je on, negde gore, ta neugasla svetlost Vostoka.
april, 2026.
