Početkom šeste decenije 18. veka flota kapetana britanske kraljevske mornarice, Džejmsa Kuka, spremala se za drugu veliku plovidbu po južnim morima. Britanski naučnik Džozef Pristli prijavio se za poziciju astronoma, koja mu je za dlaku izmakla. Ipak, Pristlijevo poznavanje hemije umnogome je pomoglo ekspediciji – 1767. godine, igrajući se gasovima u svojoj laboratoriji, došao je do otkrića da voda obogaćena ugljen-dioksidom pomaže pri lečenju mnogih bolesti među kojima je bio i skorbut, takozvana bolest mornara. Godine 1772. Pristli je objavio Uputstva za oplemenjivanje vode vazduhom, naučnu tezu koja će nekoliko godina kasnije doći u ruke do tada potpuno nepoznatog švajcarskog časovničara i juvelira.

Časovničar iz Ženeve imao je uho ne samo za satove, već i za biznis. Uz to, amaterski se bavio prirodnim naukama, pa mu izučavanje Pristlijevog priručnika nije teško palo. U saradnji sa inženjerom Nikolasom Polom i farmaceutom Henrijem Albertom Gosom, švajcarski časovničar uspeva da komercijalizuje Pristlijevu ideju. Zahvaljujući Polovoj mašini za karbonizaciju vode i Gosovim poznavanjem njenih lekovitih svojstava, krajem 18. veka stvoreno je lekovito piće koje je trebalo da povoljno utiče na bubrege, bešiku, stomak i čitav probavni trakt. Ono što je časovničar učinio drugačije od svog britanskog kolege hemičara bilo je to što njegova mašina nije ubacivala ugljen-dioksid u običnu vodu već u sok od limuna obogaćen kininom. Pretpostavljate, njegovo ime bilo je Džon Džejkob Švep.

Ovo novo piće, nazvano po svom tvorcu šveps, uskoro prelazi Lamanš, a središte firme seli se iz Ženeve u London. Iako su trojica prijatelja u svom gradu imali uspeha sa novim lekom, London je predstavljao zalogaj koji se nije tako lako vario, čak ni uz pomoć gaziranog soka. Bogato farmaceutsko tržište i ustaljeni brendovi učinili su da kompanija Šveps gotovo doživi bankrot. Iz finansijske krize izvukao ih je deda Čarlsa Darvina, Erazmus Darvin, koji je pohvalno pisao o novom napitku i na neki način ga promovisao. Nekoliko decenija kasnije šveps je osvojio britansko tržište, ukravši srca kraljevske porodice. Kralj Vilijam IV i kraljica Viktorija izdaće kompaniji kraljevski nalog kojim je još od 15. veka britanski dvor imenovao zvanične dvorske dobavljače namirnica. Šveps tako na velika vrata ulazi u Bakingemsku palatu.

Danas će samo stariji ljudi gazirane sokove ili kiselu vodu nazvati soda-vodom, pa iako nam taj izraz zvuči zastarelim, skoro arhaičnim, manje je poznato koliko je on zaista star. Naime, fraza soda-voda potiče iz 1789. godine, a smislio ju je upravo Džon Džejkob Švep kako bi u novoj reklamnoj kampanji opisao svoj lekoviti osvežavajući napitak.

Početkom 19. veka šveps se još uvek prodavao u običnim staklenim bocama u kojima su se čuvali lekovi. Prva specijalno dizajnirana bočica švepsa napravljena je 1809. godine, a njen dizajn nije menjan čitavih sto godina. Bočica iz devetnaestog veka bila je takođe ovalna, ali, za razliku od današnje, nije imala ravno dno, te je morala da se transportuje i čuva uvek položena „na stranu”. Zatvarala se plutanim čepom i žicom. O popularnosti švepsa tokom 19. veka govori i činjenica da su ove bočice pronalažene širom sveta, u arapskim pustinjama, juznoameričkim prašumama, plažama zabačenih ostrva i vodama svih okeana po kojima su ih zaboravljali i za sobom ostavljali britanski vojnici i istraživači.

Šveps se početkom 19. veka proizvodio na tri mesta – u Bristolu, Njukastlu i Darbiširu, da bi nakon Svetske izložbe u Londonu 1851. godine potražnja za pićem toliko porasla da je otvorena i četvrta fabrika, u Liverpulu. Svetska izložba u Londonu, održana u čuvenoj Kristalnoj palati konstruisanoj u Hajd parku bila je specifična još po nečemu – kompanija Šveps platila je pet i po hiljada funti kako bi bila jedini dobavljač osvežavajućih pića u toku manifestacije. Bio je to prvi put da se neki brend promoviše na ovaj način. Godine 1851. Šveps postaje generalni sponzor događaja, prvi u istoriji i na svetu.

Možda danas švepsove reklame tvrde da je ovo piće samo za iskusne, ali tokom 19. veka nije bilo tako. Naprotiv, u jednoj od prvih reklama, dok je još uvek smatran lekom, šveps je opisan kao piće namenjeno onima koje iscrpljuju prostorije u kojima ima previše ljudi, kao i previše pričanja, igranje. Izgleda da je u 19. veku šveps bio samo za introverte. 

U početku beše gazirana voda sa ukusom limuna, a godine 1870. kompanija Šveps stvori tonik. Ukoliko pripadate onima koji tonik piju samo uz džin, u suštini sve radite baš kako treba. Tonik je stekao ogromnu popularnost među britanskim kolonijalistima, koji su masovnom konzumacijom ovog pića, nazvanog Indian Tonic Water, dodatno doprineli blagostanju kompanije. Plašeći se malarije i ostalih tropskih bolesti, umesto leka i amajlije, birtanski vojnici stacionirani u tropskim predelima mešali su švepsov tonik sa džinom za dobro zdravlje i dug život.

Budući razvitak brenda pripada 20. veku, kada se ukusima dodaju pomorandža i crveni grejpfrut, oblik flaše se menja, a na reklamama rade neki od najboljih umetnika, crtača i marketinških čarobnjaka. Predak svih gaziranih sokova, šveps nije zaboravio svoje korene. Pogledajte kada budete imali prilike flašu ili konzervu ovog pića – videćete godinu 1783, onu koja se smatra zvaničnom u osnivanju kompanije, i stilizvanu fontanu, poput one oko koje su se okupljali posetioci Svetske izložbe u Londonu 1851.

piše: MoonQueen

2 thoughts on “ŠVEPS – istorija gaziranog soka”

  1. Jedan od retkih brendova koji poseduje atest kraljevske kuće od pre 20. veka. U ratu u malaričnim podnebljima Švepsovi napici su dostizali veliku cenu među vojnicima.

Leave a Reply

Your email address will not be published.