piše: Marija Kovačević Kuzmanović
Na sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta u Beogradu imate priliku pogledati predstavu talentovane autorke Snežane Gnjidić. Vođeni rediteljskim idejama Karine Rosniček (koja je inače osnivačica i umetnička direktorka Teatra iseljenika), glumica Dušanka Stojanović Glid i glumac Goran Jevtić besprekorno tumače uloge Mileve i Alberta Ajnštajna.
Predstava počinje nenadanim susretom Mileve i Alberta u životu posle smrti, u kom oboje pokazuju prezrenje i nezadovoljstvo što baš jedno sa drugim moraju da provedu večnost. Ovaj susret im toliko gorčine stvara da se pitaju da li su oboje u pakao dospeli. Rešeni da otkriju misteriju zašto su oboje tu, počnu se prisećati svog upoznavanja na Državnoj politehničkoj školi u Cirihu i romantičnog odnosa koji su razvili tokom života, kao i niza nesrećnih porodičnih nedaća koje su s vremenom usledile.
Rediteljka Karin Rosniček je navela da „predstava autorke Snežane Gnjidić ne pokušava da iznese još neko mišljenje u ovoj debati, ne tvrdi da iznosi istorijski tačne biografske podatke o Milevi Marić niti umanjuje genijalnost Alberta Ajnštajna, već nam umesto toga nudi viđenje Šta bi bilo kad bi bilo, postavljajući dvoje protagonista u limbo prostor zagrobnog života, gde ih vidimo kako se većaju i prepiru oko suprotstavljenih narativa o njihovoj prošlosti.” Kako i sama kaže, u ovoj predstavi, nalik na psihodramu, Mileva i Albert moraju da prožive svoju burnu vezu, brak, naučnu saradnju i posledice svog razornog odnosa.
Predstava je genijalno postavljena, ostavljajući prosvećen utisak o životu Mileve Marić i socijalnim tendencijama evropskog društva u prvoj polovini 20. veka. Kroz minimalnu upotrebu scenografije i rekvizite za depikciju (prikaz) različitih ključnih trenutaka iz njihovog života, glumci na vrlo uverljiv i emotivan način prenose životne momente iz dva različita ugla. No, bez obzira na generalnu temu njihovog odnosa, predstava se pre svega bavi i Milevom, kao srpskom ženom naučnicom, koja je zbog svog pola i nacionalnosti bila žrtva socijalnih uverenja i modela ponašanja tadašnje evropske javnosti, iako je svojom pameću, disciplinom i upornošću parirala muškim kolegama iz struke. Drama je vešto nazvana Gospođa Ajnštajn, ističući identitet po kom su mediji i šira javnost jedino znali Milevu. Usamljena i zaboravljena, živela je do kraja života u senci bivšeg muža koji ju je bio potpuno napustio.
Sama radnja je poprilično jednostavna, fokusirana isključivo na razvojni put Mileve i Alberta, pri čemu naučni par s vremenom, kroz predstavu, nalazi zajednički mir u kom može da otkriva nove tajne univerzuma. Na početku i na kraju drame oboje se pozivaju na to kako su oni jedan kamen i kako će zauvek biti jedan kamen (Ein – jedan, Stein – kamen) – što je interesantan način da se kroz igru rečima istakne kako su bili nerazdvojni u privatnoj i profesionalnoj sferi života. Muzika, svetlosni efekti, pa i video-animacija koja se pokazuje na zidovima potpuno vas utope u zagrobni život gospodina i gospođe Ajnštajn.
Jedno od glavnih pitanja koje se mota u glavi nakon predstave, a o kom možete i vi da razmislite, jeste – ako postoji život posle smrti, koga biste voleli da vidite i sa kim biste proveli večnost?
februar, 2023.
