ilustracija: Bogdana Perović, detalj

piše: Dorijan Dobrić

Umetnosti je očajnički potrebna struktura. Moderna umetnost ranog 21. veka u cilju svog opstanka postaje interdisciplinarna do mere vlastite neprepoznatljivosti i potpunog brisanja konceptualnih ograničenja, ostavljajući posmatrača često sa jednim jedinim pitanjem: šta sam upravo sada pogledao?

Svedimo na apsurd za trenutak modernu umetnost. Pretvarajmo se da ne postoje nikakva ograničenja u njenom definisanju i u njenim sredstvima: ishod bi bio haos u kome više ne bi postojala granica između stvarnog sveta i onog koji predstavlja umetnost.

Kako je uvek efektno krenuti tekst od samog kraja, sada ćemo se osvrnuti na jedan od osnovnih estetskih problema koji je prisutan u ovoj filozofskoj disciplini od njenog nastanka:  problem definisanja umetnosti. Prva dva pasusa su predstavljali jednu vrstu dijagnoze i grubog opisa trenutnog stanja stvari u kojem se umetnost nalazi. Takvo stanje stvari može biti rezultat jedne koncepcije, te taj kauzalitet ne bi bio vremenski, već ideološki: nemoguće je definisati umetnost. Sa druge strane, istorija estetike od Baumgartena (Aleksander Gotlib Baumgarten) do 20. veka prožeta je pokušajima da se ona definiše, te da joj se odredi suština; dati su pokušaji pronalaženja zajedničkog činioca. Ta suština se može vezati za neki pojam kao što je „lepo” ili vezati za jednu umetnost kao što je muzika, pritom pozicionirati je kao najuzvišeniju od svih umetnosti. Različite ideologije su se pojavile u međuvremenu, a poznat je i spor između formalizma i emocionalizma. Imena im kažu da prva smatra umetnost skupom određenih formi savršeno usaglašenih linija. Te linije mogu biti slikarske konture, dramske „linije” narativa, bas linije u muzici itd. Umetnost posmatrana na taj način jeste samo realizacija jedne forme ili više njih. Formalizam se nada jasnom pristupu svakom pojedinačnom umetničkom delu, on pati od pažljive klasifikacije pojmova i vrsta u cilju da se posmatrač nikad ne zapita – šta sam sada pogledao? – nego da bude sasvim siguran čemu je sada prisustvovao, da li je pogledao mnogo lošu predstavu ili bio zgrožen neumećem pisca da napiše valjan roman. Radikalni formalizam pridaje veliku pažnju samom umetničkom delu naspram autora, zatim se divi rezultatu stvaranja naspram procesa istog. Gde je u svemu tome suština umetnosti? Upravo u njenom ograničenju u odnosu na stvarnost, a posledice takvog razumevanja su dalekosežne. Umetničke škole se jasno tako nazivaju i u njima se stvara i uči  proces stvaranja, a ljudi koji stvaraju nazivaju se umetnicima. Takvu vrstu granice primenite na sve ostale instance umetnosti i dobićete jedan formalistički san. Emocinalizam, sa druge strane, insistira na onom osećaju koji je teško odrediti kada prisustvujete nečemu lepom ili emotivnom u umetnosti, ali je takođe i sam izraz neke emocije u materijalu iz perspektive stvaraoca. Ovde umetnost računa na svoju sirovu snagu da izmesti posmatrača iz habitusa i izazove. Umetnost prema emocionalizmu pati od stalne težnje da se nešto „dogodi”, da ostanemo bez daha, da doživimo katarzu, da nam izmami osmeh na licu ili zastraši. Emocinalizam misli na onaj osećaj kada se slušaocu naježi koža usled neke božanstvene melodije, kao i na osećaj patriotizma koji budi himna kao muzička forma. Prva linija kritike emocionalizma odnosi se na sledeće: da li umetnost može biti dobra ukoliko ne osećam ništa? Svi su izgledi da je moguće, te dobra emocinalistička teorija mora da nađe odgovore na ovu kritiku.

ilustracija: Bogdana Perović

Predstavljajući obe ove teorije, namerno sam iskoristio medicinski opis: i formalizam i emocionalizam „pate” od nekih zahteva koji ih opterećuju i predstavljaju odlične mete za razarajuće kritike. Svaka od ovih ideja opterećena je mnoštvom različitih tumačenja i izraza koji se vezuju za njih, te deluje da se teoretičari samo raspravljaju oko značenja tih reči i upadaju u lingvističke zamke. Svi su izgledi da je nemoguće izbeći jezičke zavrzlame i najbolje bi bilo dati neki novi pristup. U maniru Isusa Hrista, Ludvig Vitgenštajn je prevrnuo sto i glasno uzviknuo: „Ne pitaj me za značenje, već za upotrebu!”. To je citat koji se njemu pripisuje, nastao kao sublimacija ideja iz njegovih Filozofskih istraživanja i može se primeniti na mnoga teoretska polja, uključujući i estetiku. Po Vitgenštajnu u načelu, a po Vajcu (Moris Vajc) u estetici, trebalo bi pre da se zapitamo kako koristimo pojmove, te da se potpuno zaobiđe problem traženja definicije, značenja, ograničenja i suštine. „Tako estetika, kao polje konceptualnog istraživanja, mora početi ne od pretpostavke da je cilj analizirati određujuća svojstva koja su imenovana od strane estetskih predikata, već punokrvnog sagledavanja aktivnosti estetskog života”, navodi Geri Hagsberg. Umetnost je, po Vajcu, otvoren pojam naspram onih koji se u matematici i logici mogu naći i shodno tome je nemoguće pronaći jedan skup nužnih i dovoljnih uslova za definisanje umetnosti ili umetničkog dela. „Kada je reč o deskripciji dela kao umetničkog, mi po Vajcu opisujemo uzimajući izvesne karakteristike nekog dela na osnovu kojih ga proglašavamo za umetničko. To ne znači, opet se naglašava, davanje nužnih i dovojnih uslova, već uzimanje u obzir niza uslova sličnosti od kojih nijedan ne mora biti prisutan, ali većina to jesu”, navodi Andrija Šoć. Vajcov stav ide korak dalje: čak ni artificijelnost ne može biti nužan i dovoljan uslov za bivanje umetničkim delom. Možda još jači argument protiv esencijalizma u umetnosti, što je upravo ovaj stav mogućnosti definisanja iste, jeste taj da se specifikovanjem definicije gubi na originalnosti.

Sada već može postati jasno čemu dijagnoza sa početka teksta. Izgleda da umetnost danas funckioniše upravo u ovim okvirima, granice su vrlo nejasne i definicije izmiču pred upornim čekićem reči sve u cilju boljeg saznanja i razumevanja. Otklonom od zahteva za određenjem budimo zmaja haosa koji će nas progutati u mnoštvu krcatog sadržajem. Svi su izgledi da, ako krenemo putem Vitgenštajna i Vajca, gubimo na određenju u korist povećanja mogućnosti kako u sredstvima, tako i u idejama. Otklonom od bilo kakve formalizacije dopuštamo upliv umetničkog u stvarni život i gubimo kontrolu, kako nad umetnosti, tako i nad životom samim. Postavlja se pitanje da li bi to trebalo u ovoj meri odobriti ovoliku slobodu od svakog mehanizma samokontrole. Antiesencijalizam nije alternativa esencijalizmu, već njegova čista negacija i svi su izgledi da se radi o bežanju i lakom rešavanju jednog teškog, ali izuzetno bitnog problema. Diskutabilno je da li umetnost, ukoliko je određena, samim tim biva lišena originalnosti, jer su poznati primeri Bodlera i Baha koji su sa jasno definisanim granicama stvarali vrhunsku umetnost. Antiesencijalizmu se može prigovoriti da preterano strahuje, da preterano pati od gubljenja na „svetosti” umetnosti kao o jedinom preostalom bastionu mističnog i neshvatljivog u čoveku, antiesencijalizam izgleda veruje u umetnost kao sveti proces čijim imenovanjem oduzimamo upravo njenu suštinu, a to je da nema suštine. Kao što je teško dati ime Bogu, pozitivno ili negativno ga odrediti, tako je i umetnosti teško dati jasan i precizan okvir unutar kojeg dela. Antiesencijalizam smatra da bi umetnost izmakla vešto svakom određenju kao što Bog prevazilazi sve svoje atribute: mudar, večan, sveprisutan itd. Možemo li ovoliku snagu dati umetnosti? Ona je, na kraju krajeva, ljudska radnja koja počinje čovekom i njime se završava: unutar ljudskog je taj pun krug koji kruži od stvaranja do stvorenog, od posmatranja do recepcije. Zašto bi onda tu bilo tako nešto neshvatljivo? Dobar deo umetnosti je određen materijalom, mogućnostima i tehnikom; skulptori često izgledaju i provode dane kao moleri ili zidari, udišući iste štetne materije. Isto tako se u vrlo neglamuroznom okruženju nalaze i slikari, potencijalno udišući terpentin čitav život. Umetnost je svojim velikim delom rad, a takođe je i jedina aktivnost kojoj pridajemo mističan i uzvišen značaj. Ukoliko se odreknemo ove predrasude,  možda bismo bili u stanju da je adekvatnije doživimo i jasno odredimo koje su njene granice, pritom spasivši je od razvodnjavanja o istom trošku.

Postavljeno je nekoliko pitanja koja više deluju kao nepristojne opaske. Zauzeti bilo koju stranu od navedenih je nezahvalno, shodno tome neću preporučivati priklanjanje nijedoj od ponuđenih, ali jedna stvar mora biti jasna: umetnost može samo da profitira od svog samoodređenja, ne može nikako da joj šteti, pa makar i ta odrednica bila i pogrešna. Teorije koje klasifikuju i opisuju stanje stvari u umetnosti su mehanizam provere i održanja. Umetnost mora sačuvati svoju slobodu po svaku cenu, a to se osigurava jednom činjenicom: umetnost će izgledati tačno onako kakva jeste, neovisno od teorije i definicije. Nema tog koncepta koji može izvršiti bilo kakav permanentni uticaj na umetnost kao celinu, samo delimično i istorijski. Formulacija pojma i teorija postoji samo deskriptivno, jer je teoretska normativnost, u suštini, nemoguća.

avgust, 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.