U književnoj kritici Stevan Sremac je mahom prikazan kao humorista i zabavljač. Međutim, u njegovim delima su često tim humorom prikriveni i neki ozbiljniji društveni problemi za koje se pisac interesovao. Jedan od njih je onaj koji je intrigirao mnoge naše pisce iz perioda realizma, ali i moderne, a to je sukob generacija. Setimo se samo Jakova Ignjatovića i njegovog romana Večiti mladoženja, ili pak Dobrice Ćosića i njegovih Korena, u kojima se ističu suprotnosti među generacijama: stariji idealizuju staro vreme, ističu lepotu i blagodet rada i poseduju snažnu želju za dokazivanjem, dok su mladi u njihovim delima pretežno pomodari ili dekadenti bez smisla za posao i novac, pa samim tim i pristojan život, ili su pak fantasti i maštari bez osećaja za realno i mogućno. Tako tradicionalno shvaćenu temu sukoba generacija Sremac je najpodrobnije obradio u svojoj satiričnoj pripoveci iz 1903. godine – Kir Geras.

U Sremčevim satiričnim pripovetkama uvek je u centru pažnje jedan književni tip, nešto ređe kakva anegdota ili društvena pojava. Kir Geras za svoju vodeću temu ima život jednog cincarskog trgovca, Gerasa Paskalisa, u beogradskoj čaršiji. Pored asimilovanja Cincara u srpsku kulturnu sredinu, Sremac je u ovom delu prikazao i dve generacije iste porodice različitih sistema vrednosti, s tim da je on uspeo da sukob roditelja i dece podigne na jedan viši nivo, odnosno da kroz sinove kir Gerasa prikaže narušavanje sitnoburžoaskih slojeva i skidanje patrijarhanih stega sa pojedinca. Stoga nas je na samom početku pripovetke upoznao sa dominantnim osobinama koje determinišu lik kir Gerasa i koje će poslužiti kao obrazac od kojeg će njegovi sinovi odstupiti.

Geras je došao sa karavanom Cincara, hrišćana iz Turske, u Srbiju i od svoje sedme godine uvođen je u trgovačke poslove. Njegova trgovačka umešnost motiviše se i samom tom činjenicom da je on Grk i da kao pripadnik te etničke grupe ima naviku da posao uvek počinje sa malim, da od ničega postupno stvori sve. Dakle, upornost, strpljivost i istrajnost u radu se izdvajaju kao dominantne crte Gerasovog karaktera.

Kako je Geras Sremcu poslužio kao reprezent jednog etnosa on je morao posedovati, pored veštine u trgovanju i posvećenosti poslu, još jednu osobinu tipičnu za Cincare, a to je štedljivost koja se graniči sa tvrdičlukom.

Geras je dosta blizak gospodinu Sofri iz Ignjatovićevog Večitog mladoženje, kako po izuzetnoj trgovačkoj umešnosti, tako i po naslednicima koji nisu opravdali njihova očekivanja. Oba ova lika su, na insistiranje svojih žena, decu poslala na obrazovanje, iako su oni za njih imali drugačije planove. Nakon što su se Aristotel i Ksenofont obrazovali u Beču i Pragu, vratili su se očevom domu i sa sobom doneli jedan novi, evropski obrazac ponašanja.

Bezuspešno je Geras pokušavao da im preda kecelje koje je za njih napravio kako bi gazdovali dućanom i kafanom, oni za te poslove nisu hteli ni da čuju. Mladi i obrazovani, pohrlili su u korak sa modernim vremenom i zaposlili se u novčanim zavodima. Oni nisu bili nesposobni, nisu bili neodgovorni prevrtljivci poput Šamike i Pere, već samo nisu želeli da prihvate život koji im je poreklom nametan. Iako su bili uspešni trgovci, i u tom pogledu su opravdali očeva očekivanja i učinili ga ponosnim, oni su živeli raskalašno i nemoralno, što je za jednog dućandžiju tradicionalnog kova bilo teško prihvatjivo. Kada više nije mogao da pravda njihovo ponašanje činjenicom da su mladi i zeleni, Geras je u potpunosti sa njima raskrstio i prepustio se samačkom životu u očajanju.

Za razliku od Večitog mladoženje u kom su sinovi uzaludno proćerdali očeve novce, doveli Sofru do moralnog i finansijskog kraha i zatrli lozu uspešnih trgovaca, Kir Geras se završava u optimističnijem ključu. Spletom okolnosti dolazi do pomirenja Gerasa i njegovih sinova, nakon što su oni čuli da im je otac mrtav. On saznaje kako ima toliko unuka da im ni imena ne može popamtiti, započinje nov posao sa sinom Milošem i nastavlja svoj život srećno i u slozi sa svojom porodicom.

Dakle, razlike koje postoje među Sremčevim generacijama nisu nepremostive. Čak se u jednoj epizodi, kada kir Geras gubi sve što je imao potpisavši menicu za svog prijatelja, pokazuje koliko čovek može ispaštati ukoliko ne ide u korak sa vremenom. Kir Geras samo zbog nepoznavanja savremenih tokova gubi sve što je celog života gradio. No, sam kraj pripovetke vraća veru da se uz ljubav i poštovanje bilo kakva neslaganja mogu prevazići.

piše: Tamara Živković

Leave a Reply

Your email address will not be published.