U septembarskom broju pričali smo o temama vezanim za polazak u školu, a oktobarska priča delom će biti posvećena onim malo starijim đacima – studentima, koji u svoje klupe sedaju upravo početkom ovog meseca. Možda su neki od vas te sreće da se njihove klupe nalaze na nekim daljim, inostranim fakultetima, a kako je bilo studirati u inostranstvu tokom 19. veka, i to slikarstvo, a pritom ste i devojka, na sreću ostalo je zabeleženo. I to perom mlade Amerikanke Mej Alkot, studentkinje slikarstva, koja je 1879. godine napisala nešto što bismo danas najtačnije mogli opisati kao iscrpan travel blog u papiru.

Sestre Alkot

Ako vam se ime ove slikarke učinilo poznato i ako ste se možda setili i da se tako (nekako) zvala autorka čuvenog američkog romana za mlade, Devojčice, niste (mnogo) pogrešili. Luiza Mejl Alkot, spisateljica, i Mej Alkot, kasnije Nieraker, bile su rođene sestre. I ne samo to. Osim što ih vezuje sestrinska ljubav, ostaće zauvek poznate i kao heroine umnogome autobiografskog romana Devojčice, u koji je Luiza utkala svet svog i detinjstva svojih sestara. U jednoj običnoj kući u Konkordu, u Masačusetsu, sredinom 19. veka odrastale su četiri sestre koje danas poznajemo po fiktivnim imenima Meg, Džo, Bet i Ejmi, a čija su prava imena bila Ana, Luiza, Lizi i Mej. Lako ćemo prepoznati kojoj od sestara je autorka, Luiza Alkot, dala svoje osobine – buntovnoj Džo, čiji su prsti uvek bili umazani mastilom i koja je duge i hladne zime činila manje nesnosnim zabavljajući čitavu porodicu svojim pričama i scenarijima za predstave. Međutim, malo ko bi povezao da je najmlađa sestra, jogunasta i za slikarstvo nadarena, Ejmi, zapravo naša današnja tema – Mej, najmlađa od sestara Alkot. Luiza je čak i Ejmino ime osmislila kao anagram imena Mej (May – Amy).

„Nikada nije bila toliko srećna kao kada bi preslikavala cveće, crtala vile ili ilustrovala priče sa neobičnim osećajem za umetničko”, govori autorka Devojčica, opisujući Ejmi, tj. Mej. Mej je ilustrovala i prvo izdanje čuvenog romana, ali su ovi crteži, nastali pre njenog putovanja u Evropu, ocenjeni vrlo negativno od strane kritičara. Ne znamo da li je ikada, poput Ejmi, u napadu ljutnje Mej bacila u vatru rukopise svoje sestre, ali, roman je preživeo i preneo nam likove ovih naizgled običnih devojaka koje će do danas ostati jedne od omiljenih književnih likova devojčica širom sveta.

Studentkinja slikarstva

Portret Mej Alkot Nierikar, 1879. Izvor: Wikipedia

Sećate se da u drugom delu romana, Devojčice rastu, Ejmi odlazi na studije slikarstva u Evropu? Isto to je učinila i Mej. Studije započinje na Učiteljskom fakultetu u Bostonu. Kratko vreme radila je kao vaspitačica u vrtiću, da bi zatim prešla u Njujork, gde je u jednom sanatorijumu pohađala kurs nečega što bismo mogli nazvati ranom formom današnje art-terapije, doktora Vilbura. Nekoliko godina kasnije pohađaće Školu Muzeja primenjenih umetnosti u Bostonu, a zatim upisuje parisku Akademiju Žilijen. Izlagaće u Parizu, Londonu i gradovima širom Amerike. Posetiće London, Pariz i Rim, zahvaljujući sredstvima koja joj je obezbedila sestra Luiza, upravo zaradom koju je ostvarila od prvog romana, Devojčice.

Zapravo, čitavi delovi romana u kojima Luiza piše o Ejminim doživljajima u Evropi inspirisani su i poduprti Mejinim ličnim iskustvima sa starog kontinenta. „Nigde na svetu ne postoji umetnički svet poput onog u Parizu, niti umetnici poput pariskih, niti se podsticaj za stvaranje budi igde kao što to čini u pariskim ateljeima”, napisala je Mej Alkot. Grad umetnosti i grad ljubavi podstakao je stariju sestru da, nakon detaljnih i uverljivih opisa slikarske prakse i časova plenerističkog slikarstva (slikanja u prirodi), koje upravo krajem 19. veka počinje da se promoviše u Parizu, svojoj junakinji knjige dodeli i susret sa Lorijem. „Kada bih smela da koristim boje slobodno, ne bi bilo problema, ali nikada pre nisam slikala u prirodi i plašim se da počnem”, zapisala je Mej u jednom od pisama.

Godine 1877. Mej je bila jedina Amerikanka koja je izlagala na Pariskom salonu. Njena slika izabrana je umesto slike danas mnogo poznatije impresionistkinje Meri Kasat. Džon Raskin hvalio je njene kopije Vilijama Tarnera nazivajući je „najboljim Tarnerovim kopistom svih vremena”.

Portret crnkinje

Mej Alkot Nierikar,

Danas je malo toga sačuvano od slikarskih dela Mej Alkot. Na internetu postoji nekoliko fotografija njenih slika u ne tako dobroj rezoluciji, ali je ipak zanimljivo obratiti pažnju na njih jer one su jedino što nam je trenutno dosupno i što nam daje uvid u teme i motive kojima se Mej bavila. Posmatrajući ih, primećujemo da je izbor tema prilično školski i da je moguće da su ovi radovi nastali kao vežba ili pod utiskom onoga na šta su studentkinje slikarstva tog perioda podsticane da slikaju – pejzaže, portrete i floralne motive. Devojkama je bilo zabranjeno da prisustvuju časovima večernjeg akta jer se smatralo nepristojnim da neudate ženske osobe pogledaju nago muško telo (kao i da udate dame, koje su imale prilike da sagledaju nagog muškarca, nastave da se bave slikarstvom). Ovo pravilo ostavilo je velikog traga na izbor tema kojima su devojke mogle da se bave, uglavnom im onemogućavajući da pristupe čitavim žanrovima – istorijskom, alegorijskom i religioznom slikarstvu. Portreti žena, mrtve prirode i pejzaži jesu najčešće teme slikarki 19. veka, što je bio slučaj i sa Mej Alkot, iako je ona van akademskih pohađala i privatne časove liberalnijih učitelja koji su dozvoljavali devojkama da se oprobaju u aktu.

Među njenim slikama ističe se interesantan portret obnažene dopojasne figure crnkinje, nastao 1879. godine kada je bio i izložen na Pariskom salonu. Orijentalne i kolonijalističke teme nisu bile toliko nove u evropskoj umetnosti tih godina, ali su se ipak smatrale neobičnim i smelim za ženske slikare. Sa jedne strane, možemo doći do zaključka da su američko poreklo Mej Alkot i građanski rat, vođen tokom njenog detinjstva oko problema robovlasništva, podstakli mladu slikarku da se pozabavi temom crnaca. Sa druge strane, ne mogu da ne primetim da među sačuvanim portretima naše Mine Karadžić, koja svakako nije imala mnogo dodira sa crnom rasom, značajan broj predstavljaju upravo portreti crnačke dece. Da li je okretanje manjinama, ugroženim, skrajnutim, „drugim” slojevima društva bio način mladih slikarki da iskažu svoj bunt ili da prošire opseg na silu ograničenih tema kojima je bilo dozvoljeno da se bave, ostaje da se utvrdi.

Floralni motivi i Kuća voćnjaka

Mej Alkot Nierikar,

Ono što sigurno znamo, a što je zabeleženo i u knjizi, to je da je Mej Alkot volela da slika cveće. Jedna od tih slika danas nam je dostupna, a ako se sećate filma (onog iz 1994. u kojem Džo glumi Vinona Rajder, a Ejmi Kirsten Danst) setićete se da je Ejmi upravo uhvaćena u kadar dok oslikava cveće u prirodi.

Ostala je sačuvana i njena slika Kuće voćnjaka u kojoj je porodica provela veliki deo života i u kojoj je Luizin roman nastao. Upravo je ova kuća u romanu i opisana, a danas je pretvorena u memorijalni muzej i dostupna je javnosti. Promene je pretrpela uglavnom u vidu infrastrukture dok je spoljašnji izgled ostao netaknut. 

Kada je Mej bilo trideset osam godina, udala se za dvadesetdvogodišnjeg trgovca duvanom i violinistu Ernesta Nierikara. Porodica u početku nije podržala ovaj brak, ali, kako ih Mej nije ni pitala za dozvolu, odlučili su da je dovoljno odrasla da sama sebi odabere muža. Mej je Ernesta opisala sestrama kao „privlačnog, kulturnog i uspešnog čoveka”. Umetnošću je nastavila da se bavi i u braku i po tom pitanju imala je punu muževljevu podršku. „Planiram da kombinujem slikarstvo i porodicu i da pokažem kako je to moguće. U Americi to bi bilo nemoguće izvesti, ali život u inostranstvu je tako jednostavan i slobodan i dozvoljava nam da živimo po svojim, a ne po tuđim pravilima”, zapisala je Mej.

Kuća voćnjaka, današnji izgled. Izvor: Wikipedia

 

 

Knjiga saveta za studente slikarstva

No, ono po čemu je Mej Alkot ostala mnogo poznatija, nego po svojim slikama, zapravo je – knjiga. U pitanju je putopis koji i svojim naslovom i podelom poglavlja autorku ovog teksta neodoljivo podseća na danas izuzetno popularne sajtove travel blogera, koji ni po sadržaju nisu daleko od svoje devetnaestovekovne papirne prethodnice. Mejina knjiga nosi jednostavan naziv: Studirati slikarstvo u inostranstvu i kako to uraditi jeftino. Iako je pisanje putopisa krajem 19. veka za sobom imalo već čitav vek i po prakse, Mej je mudro usmerila svoj spis na studente slikarstva, čime je stvorila podžanr, prvu knjigu saveta za putovanje mladim slikarima na svetu.

Evropa je i tokom 19. veka uveliko predstavljala san svih obrazovanih mladih Amerikanaca, a studentima slikarstva činila se skoro neophodnom kako bi osetili i uhvatili duh drevnosti i videli stare majstore i najpoznatija umetnička dela sveta uživo. Mej svoju knjigu deli u pet poglavlja: Na putu, London, Odeća, radnje i prebivališta, Pariz i Rim. Već je izbor gradova jasno govorio svim sanjalicama koji su Evropu snivali sa druge strane okeana da je, ako ćete već prevaliti toliki put, neophodno posetiti tri umetničke prestonice – London, Pariz i Rim.

U svom putopisu Mej daje veoma praktične savete zaljubljenicima u umetnost – na kojoj će lokaciji šta pronaći, gde se može kupiti dobar slikarski materijal, u kojim ih muzejima očekuju koja značajna umetnička dela, ali i gde pobeći u hlad tokom toplih dana, u kojim se parkovima i sa kojih klupa pružaju najlepši pogledi za skiciranje i slikanje. Posebno vredne bile su informacije koje su za cilj imale da pomognu devojkama koje se upute na studije u Evropi – gde mogu pronaći dobre (i poštene!) učitelje koji će im davati časove bez obzira na njihov pol, ali i šta je neophodno, a šta suvišno, spakovati u prtljag prilikom prekookeanskog putovanja.

Poznato je i da je Mej sa sobom uvek nosila bodež (po principu „zlu ne trebalo”) i da je šokirala svoje saputnike smelim gestovima, poput vožnje na vrhu kočija, koji su se smatrali i moralno diskutabilnim. Ipak, po cenu da bude osuđenja kao ekscentrična ili prosto luda, Mej je želela da vidi, doživi i sazna što više onoga što joj je putovanje po Evropi pružalo.

O svom putopisu Mej je rekla: „U ovoj knjizi nema puno toga umetničkog s obzirom na to da ja nisam školovana za pisca, ali sam zato imala puno iskustva u snalaženju po stranim, nepoznatim gradovima i mislim da su činjenice i saveti koje dajem ono što je ponekad ljudima mnogo više potrebno od lepe književnosti”.

Amerikanke vs Evropljanke

U Luizinim romanima postoji i nekoliko scena u kojima se pokazuje odnos mladih Amerikanki prema svojim evropskim vršnjakinjama, i obratno. U suštini ovaj odnos je pun straha i nepoverenja. Evropljanke su prikazane kao arogantne i nadmene, kiteći se perjem istorije i prošlosti svojih domovina i ismevajući Amerikanke zbog nedostatka istih. Zbog ovakvih stavova sestre Marč u romanu osećaju blagu, nazovimo to, anksioznost pri pomisli na susret sa Evropljankama, a takav spisateljičin stav mogao je biti podstaknut Mejinim ličnim strahovima prilikom odlaska na drugi kontinent.

Sa druge strane, Evropom se u drugoj polovini veka širila predrasuda o američkim umetnicama koje dolaze u Evropu u potrazi za bogatim mužem, najbolje bi bilo, plemićkog porekla, koristeći studije kao paravan. Mej se trudila da svojim tekstovima razbije ovo uvreženo mišljenje, pokazujući kako izgleda život poštene mlade i siromašne slikarke u inostranstvu. Uostalom, svaki student koji ne studira u svojoj državi, ponekad čak i gradu, u početku oseća isto – strah od promene i nelagodu koju stvaraju pitanja: hoću li se uklopiti, prilagoditi, svideti? Hoće li se smejati mom izgledu, navikama, odeći, običajima? Najčešće – mom akcentu i izgovoru? Utešno je makar znati da su iste probleme preživljavale i naše kolege iz 19. veka.

Knjiga Mej Alkot, nažalost, nije prevedena na srpski, ali je na sreću njen orginal skeniran i dostupan na internetu. Prvo izdanje ove knjige finansirala je upravo sestra Luiz. Knjižica je bila malih dimenzija, iz praktičnih razloga urađena kao džepno izdanje, i koštala je samo pedeset centi. Ukoliko možete da se izborite sa devetnaestovekovnim engleskim, potražite savete za uspešno i jeftino studiranje slikarstva u inostranstvu, u ovoj knjižici od osamdesetak strana, koja je uticala i na nastajanje drugog dela mnogo poznatije knjige, Devojčice rastu.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.