piše: Ivana Pavićević
„Osoba živi dok god ima ko da je se seća.” Poslednja predstava koju je režirao prerano preminuli reditelj Igor Vuk Torbica još uvek se igra na repertoaru Narodnog pozorišta Pirot. To je utopijsko-distopijska predstava. Do pola predstave gledamo društvo kakvo bi trebalo da bude, od pola onakvo kakvo zapravo jeste. Tako da proizilazi da u distopiji već živimo.
Predstava Strah je autorski projekat Igora Vuka Torbice, inspirisan dramskim tekstovima nemačkog pisca Franca Ksavera Kreca. Krecovi tekstovi su, zapravo, uzeti kao osnova, dok je čitav tekst pisao reditelj, i to scenu po scenu u toku procesa, što je, kao i proteklih nekoliko godina, pametno prihvatila uprava Narodnog pozorišta Pirot, bivajući jedno od retkih narodnih pozorišta koje se bavi eksperimentalnim teatrom.
Pratimo radnju jednog komšiluka u jednom hodniku. Onakvi kakvi smo, otuđeni, povučeni, uplašeni, mi ne znamo ni imena ljudi pored kojih godinama stanujemo. A zatim se jednom komšiji javlja ideja da se bliže upoznaju i zbliže, na šta u početku ostali ne reaguju dobro, a zatim sa silnim naporima pokušavaju da ostvare kontakt mučeći se da izgovore čak i stereotipe i klišee o vremenskoj prognozi ili cveću. Najzad, podeljeno pivo i cigareta, kao jedina zajednička instanca koju imaju, pomaže da se sprijatelje i započnu utopiju. Oni grade jednu srećnu komunu, u kojoj su svi prijatelji, kuvaju zajedno, razgovaraju, dele intimu, ali naleću na prvi, a, ispostaviće se, i najveći problem koji ovo društvo čini distopijskim. Ćutanje.
Pri prvih nekoliko pokušaja da govore o svojim, prvenstveno egzistencijalnim strahovima, a zatim i bilo kakvim problemima, oni prave dogovor da nikada ne pričaju ni o čemu ružnom. I upravo tu dolazi do raspada kolektivnog identiteta. Usled nemoći da se suočimo sa svojim strahovima, javlja se i neuspeh da se ti strahovi prevaziđu, što neminovno vodi ka neosvešćenosti i podobnom tlu za kontrolu i manipulaciju.
Dakle, nama je odgovor na pitanje: „Kako stvari postaju tako strašne?” dat već na polovini predstave – ćutanjem i trpljenjem. Od tog trenutka pratimo kako fenomen straha razara ljudske odnose, a sve u prepoznatljivoj političkoj alegoriji. Dovoljno je da se pojavi jedna osoba koja ne oseća strah (što je, u principu, najčešće sociopata) i da se lagano uvede tiranija. Što se više ćuti – tiranija biva veća. I tu dolazimo do sledećeg problema. Ko je kriv? Antagonista, uljez, sociopata ili negativac, ne može sam da vlada ukoliko mu društvo to ne dozvoli. Glumac u predstavi glasno se čuje kada izgovara da smo svi krivi. Dakle rešenje je tako lako. Progovoriti.
Scenografiju predstave radila je Andreja Rondović, kompozitor je Stefan Filipović, a u predstavi igraju: Aleksandar Radulović, Aleksandra Stojanović, Zoran Živković, Natalija Geleban, Milan Nakov, Danijela Ivanović, Aleksandar Aleksić i najmlađa u podeli Milica Filić. I upravo je najveći biser ove predstave iznikao sa mladom glumicom na okruglom stolu. Navodim „mladom” jer možda su zaista mladi ti koji mogu nešto promeniti. Na pitanje za ceo ansambl –koji im je najveći izazov u predstavi – Milica, kako je uskočila u predstavu dva dana ranije, hrabro je izjavila da je njoj čitava predstava izazov jer oseća taj strah i pred predstavu, a i dok je igra. Nije tajna da glumci osećaju visok nivo straha, posebno pred predstavu. Ali u ovom trenutku, mladoj glumici je za okruglim stolom neko toplo i srdačno skrenuo pažnju da, s obzirom na to da je igrala jednako dobro kao i ostatak ansambla, i da mi ne bismo ni primetili da je nju strah, treba da sakrije svoju nesigurnost i ne deli je sa publikom. I eto. Dok gledamo predstavu o strahu, koji je potpuno prirodna emocija, ali koji postaje ne samo lični nego i društveni problem ukoliko o njemu ćutimo, neki od nas će vas ipak posavetovati da treba da se plašite da govorite. Milica je hrabro rekla da ju je strah. I mene je strah. A kako se vi osećate?
mart, 2022.
