Ovidije, detalj, ilustracija: Srećko Radivojević

Među svakoraznim testovima koji se jednom normalnom tinejdžerskom neizdržu preče na putu zrelosti, vožnja ćaletovih kola spade u najbodovanije. Silne je teorijske kule psihologija podigla trudeći se da objasni u čemu je čar; mnoge su majke besano strepele, mlađa braća zavišću maskirala ponos, mnogo je deda osladilo brk kapima karmičke osvete i nikad se ništa promenilo nije. Onoliki tek čekaju svoj red. Magija, izgleda, počiva na priznanju moćnika sa najvećim legitimitetom – sopstvenog tvorca: ne može se dalje u život dok on, reditelj i urednik, ne preda simbole svog statusa, dok se ne zauzda ono što je on krotio, dok se svet ne pogleda odozgo, iz njegovog sedla: dok otac ne prizna sina za naslednika snazi, slavi i životu. Stvari, naprosto, tako stoje i od toga se spasti ne može niko: ni bog, ni sunce. Ni bog Sunce.

Iz toplog Helijevog zagrljaja okeanida Klimena je otišla bremenita, pa malo potom i rodila sinčića Faetona. Odgajan na dvoru očuha Meropa, etiopskog kralja, ubrzo je stasao u lepog mladića, sjajne, prodorne pameti i zubatog temperamenta koji lako pada u vatru. Majka nije tajila da mu je pravi, (nat)prirodnog otac zapravo bog – Sunce, zbog čega je isijavao nadmenim ponosom. Očekivano, to je svima išlo na živce, pa je bilo samo pitanje momenta kad će mu neko baciti rukavicu u lice i senku na oholi umišljaj. Majkama je, naime, dužnost da sokole svoje sinove i u tu svrhu polažu pravo sve kosmičke superlative, mašto-,  mito- i megalomanije. Budale su, međutim, oni sinovi koji sa mlečnim zubima ne odbace i uverenja u istinitost materinskih tvrdnji. To su, otprilike, i Faetonu spočitali: ne samo što fantazira  i što naivno veruje maminim zamajavalicama, nego je, ozgo, i drčni puvadžija, te misli da je neko blesav da mu poveruje. A dokaza nema.

Besan i ljut, nadgovoren i postiđen, Faeton ode majci:

Ako sam stvarno iz nebeske klice, dokaži to, mati,

takvog porekla pokaži mi znamen, na nebo me digni!

Zbog slabosti na sinovljeve molbe, ili zbog povređene časti, Klimena se očinjim vidom i svom svojom srećom zakle da mu Sunce jeste istinski otac, i, nemavši  čime da podupre istinu, reče:

Ako ti tol’ko je stalo, ti idi i lično ga pitaj!  

Faeton ozaren poskoči od sreće i smesta pođe na put. Prešavši preko Etiopije i Indije, na samom početku Drugog pevanja Ovidijevih Metamorfoza, sve idući uzbrdo, strmom stazicom uvis, nađe se pred očevom kućom:

Sunčev se nebeski dvorac na visokom dizao stublju

suvim što zlatom svetluca i piropom crveno plamnim;

visoki zabat prekriven najsjajnijom slonovom kosti

a glavna dvokrilna vrata sva blješte od svetlosti srebra.

Sve u veličanstvenoj gravuri majstorske Vulkanove ruke: veličanstveni prikazi neba i zemlje; bogova, ljudi i zodijaka. A iza vrata, unutra…

Ogrnut purpurnim plaštom, na blještavom smaragdnom tronu

Sunca bog nebesnik sedi, a s leve i desne mu strane

Dani svi stoje, Meseci, sve Godine, uz njih i Sati

(a rastojanja međ njima jednakog su razmaci duža)

 Tu bi i Proleće mlado, sa krunom od cveća na glavi

Tu i golišavo Leto, svo kićeno vencima klasja,

Tu je i Jesen u vrsti, od smuljanog musava grožđa

Tu još i studena Zima, nakostreš joj kosa se beli.

Videvši mladića kako zadivljen cepti i čkilji iz daljine u gospodara sveopšte kosmičke svetlosti, Sunce poskida zrake sa glave, priđe mu, roditeljski ga zagrli, pa upita za razlog i povod njegove posete. Faeton izreče svoje sumnje, opriča  majčina uveravanja i zakletve, pa zatraži dokaz za njene reči, ako su istinite. Priznade Sunce očinstvo, potvrdi Klimenine reči i pride, kao potvrdu vere, obeća da će mu ispuniti bilo koju želju, samo neka kaže. Tad Faeton, podboden onom adolescentskom žaokom, bez trunke razbora, ali sa mnogo žara, pored svih blaga na Zemlji, pored svih nebeskih čuda, svih božanskih moći kojima otac raspolaže, u dahu, i brže nego što je pitan izreče da hoće –  kola. Od svega, baš kola: nebesku kočiju što svetom raznosi svetlost, onu, dabome, što vuku četiri krilaša. Da provoza malko. Jedan đir preko neba. Eto, samo to.

Ovidije, ilustracija: Srećko Radivojević

Otac osta zaprepašćen koliko razočaran i uplašen, svestan da je dao reč i da je ne može pogaziti. Ne, nije se radilo o roditeljskom ganuću ili naročitoj moralnoj čistoti gospodara svetlosti: Suncu je, kao i svim bogovima laganje bilo dozvoljeno, preciznije – nije bilo zabranjeno i kažnjivo, osim u slučaju zaklinjanja nad uzburkanim vodama podzemnog Stiksa, one reke kojom Haron umrle prevozi u Hadovo carstvo. Kršenje pak tako datog obećanja podrazumeva oduzimanje božanskih moći i sposobnosti govora na izvesno vreme. Nemajući ništa drugo, Sunce poče da ubeđuje Faetona da promeni želju: jer je mlad i neiskusan; jer su ti krilaši divlji, u grudima im mahnit oganj, iz usta sipaju plamen, jedva se zauzdati mogu; jer to nije posao za smrtnika; jer čak ni ruka moćnog Jupitera što savija munje ko vrbove prutiće nema dovoljno snage za te dizgine; jer se vozi nedomislivom strminom, vrtoglavo uvis da i on, bog, pretrne od jeze kad odozgo pogleda na svet; jer gore ne lebde krasni božanski lugovi ni palate, nikakvi rajevi, već vrebaju beštije i zverad: Rak sa štipavim klještima, Škorpijetina otrovnog repa, Lavova zjapeća čeljust, Bikovi oštri rogovi, oštrica hemonskog Strelca, Ovan, Jarac… A pritom se sve okreće: nebo se vrti oko polova, kovitla i vuče nebrojane zvezde… Tim pretećim užasima Sunce dodade i molbe, iskreno priznavši roditeljske strepnje:

Pogledaj, evo, u oči me, sine! Da možeš u dušu

meni zaviriti, očinske brige da osetiš silu!

Ma kakvi! Slavohlepni Faeton jednu želju ima: kola, pa kola.

Nemajući kud, otac ga povede do velelepne nebeske kočije, majstorskom radu Vulkana, boga kovača: zlatna osovina, zlatna ruda; na visokim točkovima naplaci od suvoga zlata. U srebru paoci; niz jaram svetluca hrizolit, u nizu po njemu dragulji… Ubrzo dođe i čas za polazak, pa stražarka Zora otvori purpurna vrata istoka i dvorane posute laticama ruža, Danica sa začelja potera zvezde s neba, Mesečevi rogovi počeše da tonu u more, a hitri Sati iz jasala izvedoše ždrepce krilaše. Otac tad sina poškropi čarobnim uljem i dade mu moć da podnese žestinu plahog plamena, na glavu mu stavi zračnu krunu i dade mu poslednje savete, gušeći u duši strahotne slutnje: s korbačem meru da ima, a uzde čvrsto da drži; ni suviše uvis, ni suviše nisko da vozi; ni odveć desno ka Zmajevom repu, ni odveć levo uz Nebeski oltar. Po sredi, po očevom tragu. Uz Sreću, ka volji Sudbine.

Ovidijev maestralan prikaz Faetonove vožnje po nebeskom svodu je oko četiri stotine najdramatičnijih stihova u čitavim Metamorfozama. Iza slavoljubljive pohlepe i kobnog mladalačkog srljanja u propast koje predstavljaju okosnicu ovog mita stoji (još uzbudljivije!) sasvim bliska mogućnost propasti (ili pročišćenja) sveta u vatri: pitanje vredno i Platonove pažnje. U Drugom pevanju koje, pored Faetonove sudbine, donosi i Likaonov preobražaj, momenat u kome je Jupiter ozbiljnije no ikad nameravao da satre već nekontrolisano izopačen ljudski rod, možda se najjasnije vidi sa koliko je revnosti Ovidije uklapao mitološku građu, kako je pažljivo slagao slojeve značenja otvarajući nove mogućnosti za tumačenja;  koliko dobro je razumeo simboliku predanja, koliko je bio učen, koliko je voleo da inspiriše svog čitaoca i, najzad, koliko je njegovo delo veliko, važno i nezamenljivo čak i dve hiljade godina posle njegove smrti.

Faeton je pao, ali on nije (samo) Ikarov brat po ambiciji i posrnuću i (po)grešno bi bilo tako ga razumeti. Da ga Jupiter nije strovalio munjostrelom, spalio bi Osu univerzuma. Tek tako. Iz samouverenja da može i da ume.

Takvi su, ispostavlja se, vazda bili najopasniji.

#Rubens, #Timaj, #Kamij Sen-Sans, #Božanstvena_komedija, #dal-su-normalni-ovi-iz-Volkswagena.

piše: Anđelka Nastić

Leave a Reply

Your email address will not be published.