Intervju vodila: Nevena Stajković
Ovog februara se družimo sa Aleksandrom Srbljaninom, vizuelnim umetnikom i grafičkim dizajnerom. Publika je u prilici da se upozna sa njegovim radom kroz najrazličitije grafite i murale, ali prevashodno na izložbama, kako kolektivnim tako i samostalnim. Upravo je jedna od tema našeg razgovora bila izložba naslovljena Kroz ključaonicu, aktuelna tokom leta 2023. godine. Izložba podrazumeva seriju slika na kojima su prisutne stilizovane ljudske figure u intimnom prostoru – kupatilu. Aleksandar nam ovom prilikom otkriva detalje i planove nove izložbe, koja nosi naziv Simbioza, kao i zašto ga ljudsko telo u tolikoj meri inspiriše i ko su mu umetnički uzori.
Možeš li da nam kažeš nešto više o svojim umetničkim počecima? Kada si u sebi spoznao talenat i ljubav prema slikarskoj umetnosti?
Imao sam veliku sreću da su mi roditelji bili izuzetno kreativni. Majka je bila dizajnerka obuće, a otac, iako je bio vodoinstalater, poseduje odlične crtačke sposobnosti. Podrška kreativnom radu od strane roditelja je uvek bila prisutna. U predškolskom sam stalno crtao mapu raja, tj. dvorce i kuće na oblacima rasutim po papiru koje su spajali mostovi. Zbog tih crteža školska psihološkinja je pozvala roditelje na sastanak kako bi im saopstila da se ističem u kreativnom izražaju naspram druge dece. Ne samo zato što sam bolje crtao. Ponajviše zbog tema koje sam obrađivao u crtežima, a koje su bile neobične za decu mog uzrasta. Predškolski period smatram momentom života kada sam spoznao svoj talenat i ljubav prema umetnosti.
Šta je za tebe značilo crtanje grafita i murala na ulicama Beograda?
U srednjoj školi sam se prvi put susreo sa street artom. Ideja o slanju poruke na javnim površinama, odnosno mogućnost komunikacije mene kao pojedinca sa gradskom populacijom bila mi je veoma uzbudljiva. U početku su to bili samo tagovi, stilizovani potpisi. Potom su usledile bombe, grafiti u dve boje koji se brzo izvode i najčešce se nalaze na zabranjenim mestima. Na kraju sam uglavnom izvodio piece, grafite koji sadrže prelaze boja, efekte i slike. Danas se ovim vidom umetnosti bavim samo kroz rad na muralima i oslikavanjem scenografija.
U kolikoj meri se posvećuješ slikarstvu, a u kolikoj grafičkom dizajnu? Čemu je tvoja duša više naklonjena?
Slikanje Dunavskih pejzaža je dugo bila moja opsesija, ali izučavanje grafike kao umetničke forme je potpuno promenilo moj pogled na umetnost i pristup kreativnom stvaranju. Moja duša je postala više naklonjena grafici i grafičkom dizajnu, ali slikanje i dalje ostaje veoma prisutno u mom radu.
Šta je uticalo na to da se opredeliš za kombinovanu tehniku slikanja? Koje sve tehnike koristiš?
Vodeći se stalnom potrebom za istraživanjem i otkrivanjem novih ideja i traganjem za autetičnim izrazom, često koristim više tehnoloških postupaka kako bih zabeležio svoju ideju i emociju. Najviše volim da se služim grafičkim tehnikama. Bilo da se radi o tradicionalnim tehnikama, poput suve igle i linoreza, ili savremenijom formom, poput kompjuterske grafike (grafički dizajn). Pristup radu u velikoj meri zavisi od odabira tehnike kojom će rad biti izveden.
Čini se da te ljudsko telo umnogome inspiriše, te čak i životinje dobijaju antropomorfni oblik. Kako se javila fascinacija ljudskim telom?
Stilizovanjem nagih ljudskih tela pokušavam da ukažem na otuđenost čoveka od prirode. Čovek je priroda, naša tela su priroda, sve oko nas je priroda, sve je univerzum. Sve je nastalo iz iste materije, ljudi su, dakle, ne samo tvorevina prirode već i njen sastavni deo. Gradovi su jedna vrsta veštačke tvorevine, gde se čovek otuđio od ostatatka prirode. U takvom kontekstu kontakt sa prirodom je veoma redukovan.
Imaš li umetničke uzore i da li su to možda renesansni vajari?
U pogledu figuracije ljudskih tela, dela renesansnih umetnika ostavljaju veliki uticaj na mene. Sa njima umetnost dobija novo shvatanje: interesovanje za prirodu, perspektivu i trodimenzionalnost, za anatomiju, proporciju i pokrete ljudskog tela. Na mene je takođe uticao i impresionizam koji je zasnovan na prenošenju osobnih utisaka viđenja stvarnosti i slobodnom, odnosno, spontanom izražaju umetnikove subjektivne impresije. Umetničkih uzora imam puno kroz različite epohe. Izdvojio bih Džordža Barbiera, jednog od velikih francuskih ilustratora ranog 20. veka. Poznat je po svojim elegantnim art deco radovima koji su snažno uticali na mene kao umetnika.
Možeš li da nam otkriješ razlog cenzurisanja polnih organa na slikama?
Gola tela su predmet istorijskog značaja u istoriji umetnosti. Međutim, umetnički aktovi su često zabranjeni algoritmima za moderiranje sadržaja koji se koriste na društvenim mrežama. Društvene mreže i dalje nisu u stanju da razdvoje šta je naga umetnost, a šta je pornografija. U mom slučaju prvo su došle pretnje Instagrama da će mi obrisati profil ukoliko ne uklonim postove koji su uključivali crtež nagog tela. Potom je usledila i kazna koja je donela neprikazivanje mog sadržaja ljudima koji nisu moji pratioci. Cenzura nage umetnosti negativno utiče na stvaralačku slobodu umetnika i na kulturnu difuziju umetničkih sadržaja.
Nije samo moderna umetnost na udaru rigoroznih algoritama društvenih mreža. Fejsbuk je 2018. uklonio fotografiju skulpture Venere iz Vilendorfa jer ju je neko označio kao pornografski sadržaj – nisu je uspeli vratiti čak ni nakon više pokušaja. Radi se o skulpturi koja je izrađena pre oko 25.000 godina.
Kako si se dosetio da proviriš Kroz ključaonicu i tu otkriješ tananost ljudskog bića?
Kupatilo je mesto samoće i sigurnosti. Mesto gde ljudi često razmišljaju o sopstvenom postojanju. Tu sagledavamo svoje emocije, bilo da se radi o oslobađanju od stresa pod toplim tušem ili introspekciji koja dolazi gledanjem sebe u ogledalu. Želeo sam da prodrem u privatnost kupatila i dešavanja u njemu prikažem publici kroz seriju slika pod nazivom Kroz ključaonicu. Slike su izvedene po živim modelima koji su strpljivo pozirali kako bi oživeli moje zamisli. U samim radovima ljudske figure prikazane su sivom i crnom bojom, kao podsetnik na našu smrtnost i nestalnost naših fizičkih tela. Međutim, prostor kupatila prikazan je jarkim, svetlim bojama koje predstavljaju dublji, nematerijalni aspekt našeg bića.
Hoćemo li uskoro biti u prilici da pogledamo tvoje radove? Planiraš li novu izložbu? I da li si razmišljao o tome da uključiš i druge gradove u Srbiji?
Ove godine objaviću ciklus od 15 slika pod nazivom Simbioza koje su nastale 2019. godine, a koje ranije nisam publikovao. Ovaj ciklus slika biće premijerno prikazan na mojoj samostalnoj izložbi 26. septembra 2024. godine u Centru za Kulturu MASUKA u Velikoj Plani. Potom se izložba seli u Kulturni centar Mladost u Futogu. Tema slika je simbioza ljudi i mašina koja postaje sve prisutnija u savremenom društvu. Od nosive tehnologije, kao što su pametni telefoni, do naprednih medicinskih implantata, mašine se sada integrišu u naša tela kao nikada ranije. Ovaj odnos omogućava široku lepezu prednosti. Međutim, to takođe izaziva etičku zabrinutost i potencijalne nedostatke. U duhu teme slike su nastale saradnjom umetnika (čoveka) i Adobe Ilustrator računarskog programa (mašine). Stilski, radovi su prikazani kao inžinjerski planovi sa longitudalnim presecima.
Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Moja preporuka je svakako knjiga Dečaci istočnog bloka, zbirka poezije Alekse Krstića, aktuelnog laureata nagrade Mladi Dis. Ovaj mladi pisac pristupa poeziji na jedan savremen i moderan način kroz inteligentnu autoironiju kao odgovor na jako ozbiljne teme. Neću preporučiti konkretan film, ali savetujem da ljudi pogledaju repertoar Jugoslovenske kinoteke koja svakodnevno prikazuje dragulje domaće i svetske kinematografije. Takođe, u fokus želim da stavim mladu sarajevsku slikarku Hannu Dujmović, čiji rad je u kratkom vremenskom periodu prikupio veliku pažnju publike. Slike ove umetnice oslikane jarkim bojama sadrže mnoštvo detalja, a živopisni događaji na njima dugo zadržavaju pažnju posmatrača.
februar, 2023.
