piše: Pavle R. Srdić
Čini mi se da sam to čuo u emisiji Rockovnik, kada je najveći gitarista u Srba, a i šire, Radomir Mihailović Točak, pričao kako je bio u Americi. Tada se dao u potragu da kupi pravi, originalni Fender Stratocaster, i, naravno, obilazio je radnje muzičke opreme. Još tada, sve gitariste koji su probali instrumente, što onako, a što radi kupovine, upozoravao je jedan znak. Taj znak će biti upotrebljen i u gegu iz filma Wayne’s World iz 1992. godine, kada prodavac iz prodavnice muzičkih instrumenata zaustavlja lika kojeg tumači Majk Majers u izvođenju numere o kojoj pišemo ovog meseca, pokazujući mu na navedeni znak. Na njemu je pisalo: No Stairway to Heaven.
Stairway to Heaven je verovatno jedna od najpoznatijih rok kompozicija, kao i, verovatno, najpoznatija numera britanske rok grupe Led Zeppelin. Pesma je objavljena na četvrtom, formalno bezimenom, studijskom albumu grupe, a koji je među obožavaocima poznat kao Led Zeppelin IV, i to 8. novembra 1971. godine. Zašto napominjem datum? Ovako veliki hit nikada nije izdat kao singl. To je posledica svesnog promatranja grupe, jer su bili mišljenja da, kada se izda dobar singl, niko ne želi da kupi ceo album. Suštinski, vezali su pesmu za album, radi njegovog tiraža, ali i želje da kupci preslušaju ceo album. Autori pesme su gitarista Džimi Pejdž i pevač Robert Plant. Upitan za značenje stihova, Plant je često govorio da stihovi nemaju jedno značenje, a da je dovoljno očigledno da se radi o ženi koja samo prikuplja bogatstvo, ne dajući ga nikom, te na kraju shvata da osim novca i nema ništa drugo i da je on neće odvesti u raj.
Stvaranje ove pesme počelo je 1970. godine u Bron-Er-Ajru, vikendici na obodu velškog gradića Mahinleta, na kojem su Pejdž i Plant boravili i radili na trećem i četvrtom studijskom albumu grupe. Prema Pejdžovim rečima, pesma je nastajala u delovima. Svesni da stvaraju kompozitno muzičko delo, po celoj vikendici je nosio portabl audio-rekorder, da bude pri ruci u naletu inspiracije. Krajem godine, započelo se sa snimanjem pesme, koja je snimana u čak tri različita muzička studija. Međutim, dosta godina kasnije, Pejdž opovrgava ovu priču, govoreći da je muziku napisao sam i odsvirao je drugim članovima benda. Priču je izneo prilikom saslušanja u sudskom sporu – o kome više kasnije – a njegovu priču je potvrdio Plant. Dakle, jedno je bila popularna idilična pričica, a drugo istina.
Nakon što je album sa ovom pesmom objavljen, interesantna je bila pojava negativne kritike. Naime, pored armije obožavalaca ove pesme, koja se stvorila relativno brzo, pojavili su se muzički kritičari, koji su pesmu nazvali prenaduvanom, nakićenom, opterećenom, tematski već viđenom. No, Robert Plant nije mario. Smatrao je da takva kritika može samo govoriti u prilog umetničkim vrednostima pesme. Ali, ni ta Plantova izjava nije baš relevantna. Naime, opšte je poznato da je njegova omiljena numera koju je grupa snimila Kashmir, a da je nakon razlaza benda, izbegavao da peva Stairway to Heaven, osim u retkim prilikama. Možda je i to razlog zašto Pejdž nije hteo da je niko peva uz njegovu pratnju – osim Planta.
Suštinski, oko ove pesme postoji mnoštvo zanimljivosti, gledano kroz stvaralački proces, kao i same tehničke detalje u pogledu snimanja iste, ali su dosta, kako bih rekao… protivrečni, kao i neke činjenice koje smo već naveli. Zato, munjevito prelazimo na dva segmenta priče o ovoj pesmi, koji će sigurno probuditi znatiželju, a to su sudski proces i navodni satanizam.
Što se tiče sudskog procesa – mala predistorija. Godine 1968. američka rok grupa Spirit snimila je instrumental Taurus, na kojem se ističe gitarista grupe, Rendi Kalifornija. Sam Kalifornija je bio osobenjak, ali nikada nije pokretao bilo kakve sudske postupke za utvrđivanje postojanja plagijata. Štaviše, čudio ga je veliki broj ljudi koji ga je često pitao zašto nešto ne preduzme u pogledu činjenice da je intro pesme Stairway to Heaven isti kao intro u pesmi Taurus. Kao što rekoh, Kaliforniju kao da to nije zanimalo, a 1997. godine gubi život nesrećnim slučajem. Godine 1999. na internet portalima ljubitelji rok muzike otvaraju pitanje da li je Pejdž plagirao Kaliforniju u pogledu introa pesme Stairway to Heaven, a internet je dugo i tanano raspravljao o ovoj temi.
Godine 2002, američki novinar Majkl Skidmor dolazi na čelo imovinskog fonda Rendija Kalifornije i postaje njen upravitelj. Ali, tek nakon 12 godina, odlučuje se na korak da pokrene sudski spor protiv grupe Led Zeppelin. Dve godine nakon podnošenja tužbe, proces je započeo. Tužilačka strana je navela da se radi o čistom kopiranju Kalifornije od strane Pejdža, a ne o inspiraciji. Takođe, istakli su da se Pejdž na tome nije zaustavio, te da postoji još pesama u kojima se čuje uticaj Kalifornije na Pejdžov rad. Odbrana je tvrdila da je više pesama iz tog perioda sadržala spornu progresiju i da oni ne mogu biti odgovorni ni za kakav plagijat. Pejdž je, u toku postupka, naveo i da nije čuo kompoziciju Taurus nijednom u životu do momenta kada je pokrenuta debata na internetu. Navedeno ne odgovara istini, jer je i sam Kalifornija navodio da su svirali sa Led Zeppelin-om na njihovoj prvoj turneji u SAD, a ni sam sud nije poverovao u ove Pejdžove navode.
Bilo kako bilo, prvostepenom presudom Okružnog suda Centralnog kalifornijskog okruga, tužba je odbijena, a sud je obrazložio da se, iako su članovi grupe bili svesni postojanja kompozicije Taurus, nisu oslanjali na istu u meri da bi Stairway to Heaven bio njen plagijat. Po žalbi Kalifornijinog imovinskog fonda, predmet je zbog izvesnih nerazjašnjenih činjenica od značaja za primenu materijalnog prava vraćen prvostepenom sudu. Nakon ponovnog postupka, odluka prvostepenog suda je ponovljena, a na drugom stepenu Pejdžu i drugarima u pomoć pristiže teška konjica – Sjedinjene Američke Države. Naime, savezna država je u svom procesnom umešanju na strani tuženih istakla svoj pravni interes za ishod ovog spora, ističući da zauzima stranu tuženima i njihovim navodima. Konačno, 2020. godine, drugostepeni sud potvrđuje prvostepenu odluku i članovi grupe su mogli da odahnu od neprijatnog, medijski propraćenog spora.
Navodni satanizam. Telejevanđelista Pol Krauč je 1982. godine, u svojoj televizijskoj emisiju, izneo tvrdnju da mnoge popularne pesme sadrže satanističke reference, u slavu Sotone, a što se čini posebnim tehnikama snimanja. Jedan od primera za njegove tvrdnje bila je i pesma Stairway to Heaven. Puštajući delove pesme unazad, ukazivao je na navodne stihove u slavu Sotone. Dokazivanje je otišlo poprilično daleko, čak do donjeg doma kalifornijskog parlamenta, gde se nadležni komitet bavio ovim pitanjem, a uz pomoć izvesnih stručnjaka. Na sednicama ovog tela preslušavan je i Stairway to Heaven, u prilog predlogu zakona koji bi se bavio ovom tematikom. Na tome je i ostalo, a članovi grupe su sa podsmehom i odlučnošću odbacivali ove tvrdnje kao neozbiljne, čak i maloumne.
Nakon što je izdata, pesma je jako brzo stekla status jedne od himni rok žanra. Smatra se jednim od najvećih uspeha na radio-talasima, a samo u SAD je do 2000. godine na radio-talasima puštena preko tri miliona puta – što je mnogo vremena, imajući u vidu da je radio-verzija pesme trajala preko osam minuta. Jedna radio-stanica u Novom Meksiku je pesmu puštala 24 sata bez prestanka. Ali, evo i jedne kontrazanimljivosti. Naime, prilikom povratka sa jednog nastupa, Robert Plant je, slušajući radio, naišao na stanicu na kojoj je bilo u toku prikupljanje priloga za nepuštanje – dobro ste pročitali – pesme Stairway to Heaven. Naime, kako je radio-stanica puštala uglavnom neafirmisane muzičare, a zahtevi za puštanjem ove pesme su bili masovni, sam Plant se javio u program i donirao 10 000 američkih dolara, samo da pesmu – ne puste! Razlog – u maniru britanskog humora – nije da Plant mrzi pesmu, već je jednostavno dovoljno puta čuo na radiju.
Prelazimo na diskografiju. Kao što sam pomenuo, pesma iz taktičkih razloga nije objavljena kao singl. U okviru tiraža za četvrti studijski album grupe, ističem da je u SAD album prodat u preko 24 000 000 primeraka – dvadesetčetvorostruki platinumski tiraž; u Kanadi u preko 2 000 000 primeraka – dvostruki dijamantski tiraž; šestostruki platinumski tiraž u Ujedinjenom Kraljevstvu sa preko 1 800 000 prodatih tiraža. No, novo doba donosi i digitalna preuzimanja, a pesma je samo u SAD preuzeta preko 1 700 000 puta preko raznih digitalnih servisa za prodaju muzike. U pogledu plasmana na top-listama – opet se koncentrišemo na album – broj jedan je bio u Ujedinjenom Kraljevstvu i Kanadi, a broj dva u Australiji, Japanu, SAD i Italiji.
Što se tiče modernih platformi, na Jutjubu zvanični audio-snimak ima preko 147 000 000 pregleda, a zvanični spot sa nastupa u Erls Kortu iz 1975. godine je pregledan preko 61 000 000 puta. Što se tiče Spotifaja, na istom je zabeleženo čak preko 1 137 000 000 preslušavanja pesme, što govori o njenoj vanvremenskoj popularnosti. Bend je ovom pesmom skoro celu svoju karijeru – čitajte, do Plantovog zasićenja – zatvarao svoje žive nastupe, kada je, zbog ekstenzivnih Pejdžovih solo deonica, ista redovno trajala duže od deset minuta.
Čuven je zabeleženi živi nastup iz Medison Skver Gardena iz 1973. godine, a bend je pesmu izvodio i na Live Aid-u 1985. godine, kao i na one-off koncertu u čast muzičkog mogula, Ahmeta Ertegina, u londonskoj O2 areni. Tu je i instrumentalna verzija koju izvode Pejdž, Džef Bek i Erik Klepton, zabeležena 1983. godine – inače, sva trojica su bivši gitaristi rane engleske rok grupe The Yardbirds. Vredni pomena su i mnogobrojni izbori u raznim kategorijama. Treća je od sto najvećih rok pesama u izboru muzičkog kanala VH1, a pesma ima najbolji gitarski solo u istoriji po izboru muzičkog magazina Guitar World. Sve navedeno ukazuje na to da nije čudno što spada u red obrađivanijih numera – a obradili su je, između ostalih: Frenk Zapa, Pet Bun – koji se, kao veliki hrišćanin, bavio pomenutim satanskim momentima, pre nego što je odlučio da pesmu obradi u džez-pop maniru – U2, The Foo Fighters, Doli Parton, grupa Heart – sjajna živa verzija sa dodela nagrada Kenedi Centra za životno delo grupi Led Zeppelin, kada Plant nije krio suze.
Godine 2023. uvrštena je u biblioteku američkog Kongresa kao pesma od kulturnog, istorijskog i estetskog značaja. Pa nije ni čudo, s obzirom na to da se ista ta Amerika umešala u spor onomad, a gde se Amerika umeša… Nego, da li je plagijat, poslušajte sami.
jul, 2025.
