Statua Zevsa Olimpijskog

Tri godine i gotovo dva miliona funti bilo je potrebno oksfordskim akademicima da sprovedu istraživanje koje je trebalo da pruži odgovor na pitanje jesu li ljudi prirodno religiozni i skloni verovanjima ili je sve to pak društvena konstrukcija. Ukratko, odgovor je glasio: religija je nešto što ljudima dolazi prirodno, naročito deci, i ovaj fenomen je mnogo univerzalniji, istrajniji i dublje je usađen unutar ljudi nego što se mislilo.

Ljudi su oduvek većinu svojih religijskih verovanja i potreba iskazivali na posebnim, za vernike, svetim mestima, ali status tih mesta i religiozna priroda mnogih od njih, jesu stariji nego što ljudsko sećanje pamti. Niko ne zna kako su i zašto obredi počeli da se vrše baš na tom mestu. A prvi čovek koji prinosi prvu žrtvu se morao desiti. Zamislite, poštovani čitaoče, čoveka, muškarca, mada bi žena bila verovatniji delatnik u ovom slučaju, obzirom na period o kome govorimo, koji sam ili sa možda par svojih sunarodnika, na jednom proplanku, na običnom grubo izglačanom kamenu, žrtvuje, recimo, kozu. Krv teče, pevaju se himne, mada je verovatnije da nisu još ni postojale, možda se sve odvijalo u kakvoj jezivoj tišini ili je ipak bilo praćeno nečim što ćemo tek za nekoliko vekova moći da nazovemo muzikom. Neznani učesnici odlaze, a krv se suši i pravi prvi od mnogih slojeva koji će uslediti. Vaš pisac je mogao da pogreši u svemu što je upravo izrekao, mogao je i da pogodi, sve je to nebitno pred pitanjem: Zašto? Ako je taj osećaj za koji britanski naučnici tvrde da postoji, toliko prirodan, je li on intuicija koja je vodila prve od nas do mesta koja su odabrali kao svoje svetinje? Je li baš na tim mestima jača veza sa Tvorcem, ko god i šta god on bio? Da li je ista ta intuicija vodila jednog ili desetinu nepoznatih do malog, strateški potpuno nebitnog mesta u zapadnom Peloponezu i navela ih da tu osnuju svoje svetilište? A osnovali su ga davno, nauka kaže barem u desetom veku pre nove ere. Svega par generacija će proći pre nego što cela razjedinjena Helada bude znala njegovo ime: Olimpija.

Prema jednoj od legendi, koju nam prenosi Pausanija, grčki istoričar i putopisac iz II veka nove ere, daktil (vrsta mitološkog bića kod starih Grka) Herakle, koga ne smemo mešati sa onim, mnogo poznatijim Heraklom, se sa još četvoricom svoje braće trkao do Olimpije kako bi odao počast novorođenom Zevsu. Pobedivši, dobio je od Zevsa venac od maslinovih grančica. Videvši ovaj događaj i ostali bogovi odlučiše da se nadmeću u raznim veštinama kako bi dobili Zevsovu naklonost, a budući da je prvobitnih trkača bilo petorica, Olimpijske igre su od tada održavane svake pete godine, dok se period između njih nazivao Olimpijada.

Kao što su se bogovi nadmetali za naklonost Zevsa, tako su se i smrtnici, kad su se bogovi povukli na nebo, nadmetali za naklonost svih njih. Tako je ostalo zabeleženo da su na prvim trkama učestvovale samo žene, a nagrada je bila pozicija sveštenice boginje Here. Teritorija grčkog polisa Eleje obuhvatala je Olimpiju, stoga je bilo i logično da ovaj grad-država organizuje prvi Olimpijski festival u VIII veku p.n.e.a, odnosno čuvene 776. godine p.n.e. Ugled i slava svetilišta su neprestano rasli. To nam govori i velika rekonstrukcija koja je izvršena oko 700. godine p.n.e. ali i neprestana borba koju su susedni grčki polisi vodili za kontrolu ovog svetog mesta. Vek kasnije sagrađen je hram posvećen boginji Heri, riznice u kojima su držani skupoceni darovi dati svetilištu, kao i Pelopion, navodna grobnica Pelopsa, mitske figure kod starih Grka koji je dovođen u vezu sa osnivanjem Olimpijskih igara i čiji se kult negovao u svetilištu. Prve sekularne građevine i atletske arene su takođe počele da se grade u ovom periodu, a prvi stadion izgrađen je 560. godine p.n.e. Sačinjavala ga je jedna jedina trkačka traka. Šezdeset godina kasnije, stadion je značajno proširen i izmenjen, a programu igara pridodati su novi sportovi.

Klasični period Stare Grčke jedan je od najuticajnijih razdoblja u istoriji Zapadne civilizacije, i u ovom periodu, dakle od V do IV veka p.n.e. svetilište u Olimpiji doživljava svoj vrhunac. Sredinom V veka sagrađen je Zevsov hram, monumentalna građevina 70 metara dugačka, 29 metara široka i visoka preko 20 metara. Prvi pravi primer hrama izgrađenog u potpuno razvijenom dorskom stilu. Valja upamtiti da je arhitekta bio Libon Elejac.

Poštovani čitaoče, ovde moramo zastati, a i zaista smo načinili velik i munjevit uspeh. Od neznanog žreca koji uz protohimne prinosi žrtvu na proplanku, do izgradnje veličanstvenog hrama u najuglednijem svetilištu tokom jednog od najbitnijih perioda u istoriji, za samo par vekova. Ipak, nešto tom hramu nedostaje. Svaki grčki hram imao je u svom središtu statuu posvećenu onom bogu u čiju se slavu hram i podizao. Pred nama je, kako se čini, ozbiljan zadatak: treba napraviti statuu vrhovnog boga dostojnu veličanstvenog hrama podignutog njemu u čast, a sve to u najuglednijem svetilištu u zemlji. Dakle, samo bez pritiska. Uzevši sve ovo u obzir, samo nam je jedan čovek mogao pasti na um.

Rođen je oko 480. godine p.n.e. i svoj ugled stekao je u Atini. Svoje najranije radove posvetio je sećanju na Maratonsku bitku. U Delfskom svetilištu izvajao je veliku grupu statua u bronzi, u koju spadaju bogovi Apolon i Atina, nekoliko Atičkih heroja, i vojskovođa Miltijad Mlađi. Na Akropolju konstruisao je veliku bronzanu statuu Atine Promahos za koju se tvrdilo da se mogla videti iz daleka. U istom gradu, u Partenonu, izvajao je statuu Atine koja je do danas ostala najpoznatiji prikaz te boginje, a smatrala se jednim od njegovih najboljih dela. Samo težina zlata na statui premašivala je jednu tonu. Lično je veliki Perakle od njega zatražio da učestvuje u ukrašavanju grada Atine u njenom zlatom dobu. Uopšteno, osećaj veličine i istorije koji su odavale njegove statue bile su predmet divljenja njegovih savremenika, a danas se smatra osnivačem klasičnog stila u grčkom vajarstvu. Svoj će život završiti ili u atinskom zatvoru u koji su ga zatvorili Peraklovi protivnici ili će pak biti ubijen od strane Elejana za koje će i konstruisati svoje najveće delo. Ime čoveka bilo je Fidija.

Fidijina radionica u Olimpiji, foto: Alun Salt/ Flickr

Upravo je Fidijina Atina Partenonska bila uzrok zavisti Elejana. Želevši da nadmaše Atinjane, Elejani pozivaju Fidiju da u njihovom hramu posvećenom bogu Zevsu, sagradi statuu za vladara grčkog neba. Tako se u najveličanstvenijem hramu posvećenom vrhovnom bogu, u najuglednijem svetilištu cele Grčke, našao najveći grčki vajar. Koliko je radio na statui nije tačno poznato, ali je period od preko pet godina manje-više sigurna cifra. Ono što se zna jeste da kada je završio, ostavio je za sobom 13 metara visoko čudo koje nikog nije ostavljalo ravnodušnim.

Novčići iz južne Grčke na kojima je prikazana statu Zevsa

Prema onome što znamo, jer statua je uništena, poštovani čitaoče, a budući da nijedna kopija nikada nije napravljena, a jedine predstave o njoj dobijamo preko pisanih izvora i sa novčića iz toga perioda, statua je predstavljala boga Zevsa u sedećem položaju, na velikom drvenom tronu od kedrovine optočenim abonosom, slonovačom, zlatom i dragim kamenjem. Statua je bila širine polovine hrama. Kako nam prenosi Strabon, grčki geograf iz I veka p.n.e. „Činilo se da ukoliko bi Zevs ustao, probio bi krov hrama.’ Sama statua bila je od slonovače i zlata, a Pausanija nam daje detaljniji opis. Statua je krunisana izvajanim vencem od maslinovih grančica, imala je pozlaćenu odoru sa ugraviranim životinjama i ljiljanima. U desnoj ruci držala je malu statuu boginje pobede, Nike, načinjene od istog materijala, a u levoj skiptar načinjen od raznih metala, kog je pri dnu pridržavao orao. Tron statue bio je oslikan i ukrašen zlatom, dragim kamenjem, abonosom i slonovačom. Zevsove zlatne sandale stajale se na hoklici ukrašenoj prikazom Amazonomahije tj. mitskom bitkom između Grka i Amazonki. Pausanija takođe beleži da je statua neprekidno morala biti premazivana maslinovim uljem kako bi se sprečio štetan uticaj koji je vlaga iz obližnjeg svetog gaja vršila na slonovaču. Pod ispred statue je bio popločan crnim pločicama i ograđen mermernim prstenom, kako bi se ulje koje je oticalo sakupljalo na tom mestu. Ovaj rezervoar ulja ujedno je reflektovao odraz statue, time joj prividno udvostručući visinu.

Prema svedočanstvu istoričara Livija, rimski general Emilijus Paulus je jednom prilikom video statuu i bio je ”ganut do dubine duše, kao da je video boga uživo”, dok nam Dionizije Hrizostom, grčki orator iz I veka posle Hrista saopštava da je samo jedan pogled na statuu dovoljan da čovek zaboravi na sve zemaljske muke.

Prema legendi, upitali su Fidiju šta ga je inspirisalo da načini ovakvo delo. Da li odlazak na planinu Olimp kako bi video Zevsa lično, ili se sam Zevs prikazao Fidiji kako bi ovaj mogao da ga predstavi. Umetnik je odgovorio da su ga inspirisali sledeći stihovi, iz prvog pevanja Ilijade.

„Tako reče Kronion i veđama namignu mrkim

od toga gospodu bogu ambrosijska prospe se kosa

s besmrtne glave, te sav se potrese veliki Olimp.”

Prema Pausaniju „kad je slika bila sasvim gotova, Fidija se molio bogu da mu ovaj pošalje znak ukoliko mu se rad dopao. Istog trenutka, kako legenda kaže, munja je udarila na onaj deo poda gde, do današnjeg dana, stoji bronzani ćup kako bi to mesto prikrio.

Godine 391. rimski car Teodosije I zabranio je obeležavanje svih paganskih kultova i zatvorio njihove hramove. Svetilište u Olimpiji postalo je zapušteno. Okolnosti u kojima je statua uništena nisu u potpunosti poznate. Jedan izvor iz XI veka navodi priču po kojoj je statua odneta u Carigrad, gde je stradala u velikom požaru koji je uništio palatu u kojoj se nalazila, 475. godine, a moguće da je nastradala u hramu koji je teško oštećen u požaru 425. godine.

I eto, poštovani čitaoče, to vam je priča o statui Zevsa Olimpijskog. Šta bi smo mogli reći za kraj, a da se nadovežemo na početak našeg pripovedanja? Ukoliko je čovek prirodno religiozan, je li intuicija ta koja ga vodi do mesta koja onda doživljava kao sveta jer oseća da tu može ostvariti dublju vezu sa Tvorcem? Od svih mesta u toj zemlji, naš neznani, prvi žrec, čije su se kosti do sada odavno pretvorile u prah, nailazi baš na ovo. Geografski potpuno nebitno, pejzažno gledano sasvim neupadljivo i ovde prinosi prvu žrtvu. I sve to ne bi bilo čudno da sigurno nije bilo još pregršt „prvih žreca”, koji na svojim proplancima prinose prve žrtve, a čija dela nisu urodila plodom. Proplanci su ostali zaboravljeni, jednako koliko i oni sami. A ovaj naš je uspeo! Od prvog žreca i prve žrtve, do najvećeg vajara koji gradi svoje najveće delo, tokom najslavnijeg perioda u najuglednijem svetilištu za samo nekoliko vekova!

Možemo reći da je imao sreće.
A možemo reći i nešto drugo…

Do viđenja, poštovani čitaoče. U sledećem broju čitaćete o muzeju u Halikarnasu.

Do tada, ja se Vama zahvaljujem na pažnji.

                                                                                                         piše: Andrej Pipović

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.