Staša Vukadinović, foto: Nemanja Knežević

Ovog meseca razgovarali smo sa Stašom Vukadinović, mladom autorkom knjige Ja sam StaŠa. Staša je rođena u Zrenjanjinu, a završila je studije književnosti u Novom Sadu, gde i dalje stanuje. Staša uživa u sarmi, šetnjama sa psom Nimerijom, čitanju Tomasa Mana i vožnji biciklom po Novom Sadu. Kroz različita pitanja ona će nam otkriti gde su njena krila, kakvu razliku čini Mesec, koji je njen hobi, gde je počela sa pisanjem i, kao i uvek, šta preporučuje našim čitaocima da pogledaju i poslušaju.

 S obzirom na to da su sve tvoje priče istinite, a u njima se često pominju ljudi koji su tebi bliski – da li tražiš dozvolu od aktera pre nego što priču objaviš? Kakve su reakcije ljudi kada saznaju da su baš oni bili inspiracija za još jednu priču i da li postoje oni kojima to nije godilo?

Ne, odavno više ne tražim dozvolu. Tražila sam je na početku, i to od  ljudi koje sam u pričama pominjala poimence. Ti koje sam tako pominjala su svakako moji drugari i drugarice, pa nikad i nisu imali problem da budu u priči, naprotiv. Ima priča u kojima su glavni akteri namerno i neophodno neimenovani, ali su oni (i samo oni) znali da je o njima reč. Mislim da se dva puta desilo da je nekome od njih to pominjanje bilo problematično.

Tvoja publika je i pre izdavanja knjige bila upoznata sa većinom njenog sadržaja. Da li sada planiraš drugačiji pristup, pa držiš u tajnosti planove za budućnost?

Kratke priče svakako i dalje pišem i objavljujem onlajn, zato što mi je to nekako prirodno. Naredna knjiga svakako neće biti knjiga priča, tako da će i njen sadržaj, do objavljivanja, biti skroz neznan.

Svoje priče si prvo objavljivala na blogu, zatim na Fejsbuku, ali si se naposletku odlučila i da ih štampaš. Da li misliš da je elektronska knjiga jednako dobra kao i papirna? Da li je isto čitati Tomasa Mana sa ekrana, kao i iz knjige?

Meni nije isto. Volim da držim knjigu u rukama, da je nosim u rancu,  šetam kroz stan, ostavljam na terasi. Sviđa mi se da je dodirnem, držim pored kreveta. Svakako da je, u izvesnim slučajevima, praktično čitati Tomasa sa ekrana, ali uvek glasam za knjigu u štampanom obliku.

Kad smo već kod različitih medija, šta misliš o sve većem broju i većoj dostupnosti audio-knjiga? Da li ih i sama slušaš ili su ekran i papir dovoljni za sad?

Mislim da sam u životu preslušala samo jednu audio-knjigu – Grobnicu za Borisa Davidoviča. To jest, ako ćemo pravo, nisam je ni preslušala sasvim, počela sam. Čini mi se da imam problem sa tim da nešto slušam, umesto da isto to čitam. I kad neko poželi da mi naglas pročita deo iz knjige, ili nečiji status s interneta, ma i uputstvo za upotrebu mašine za veš, ja kažem – nemoj, moram sama. Izgleda da ne mogu jednako dobro da doživim ono što čita posrednik, kao nešto što sama pročitam.

Staša Vukadinović

Kao što smo već spomenuli, knjigu čine samo odabrane priče od mnogih koje si objavila. Kojim kriterijumima si se vodila pri pravljenju tog užeg izbora i kako u njega nije ušla bar pesma, ako ne i cela priča Dapače pače zaplače?

Bilo mi je bitno da, i nakon nekoliko godina od trenutka kad su nastale, mogu da stanem iza njih. A što se tiče priče u kojoj dapače pače zaplače, nisam sigurna zašto je nisam stavila u knjigu. Sad kad o tome porazmislim, zaključujem da je mogla lepo da se smesti među ostale priče.

Knjige u svakoj sezoni pakuješ na poseban način. Da li nakon nekoliko hiljada spakovanih knjiga poželiš da lupaš glavom u zid i žališ što nisi odabrala jednostavniji lični pečat?

To s pakovanjem knjiga je počelo vrlo naivno a onda se malo otelo kontroli, hah… Ume da bude naporno, posebno u danima pred praznike, kada treba jednom u danu spakovati i više od sto knjiga, ali nije mi žao. Još kad sam bila mala mama je stalno insistirala na tome da i najskromniji poklon treba upakovati, i da je bitan ceo ugođaj i faktor iznenađenja, a ne samo poklon kao takav. Doduše, petljanje s papirom, trakama, pečatiranjem i ostalim me na izvestan način i opušta. A i lepo mi je kad se ljudi jave i kažu kako su se obradovali pakovanju.

Ulica Laze Telečkog je od posebnog značaja za tebe, da li bi mogla onima koji nisu stanovnici Novog Sada da objasniš zbog čega je ta ulica toliko posebna? Takođe, čuli smo da više ne živiš u njoj – da li je tvoja nova adresa jednako inspirativna?

Za mene je posebna najviše stoga što sam u njoj stanovala tri i po godine, i zato što sam upravo u njoj počela da pišem. Nekima je posebna zato što je u jednom trenutku bila omiljena ulica za druženje i izlazak – u njoj su bili lokali i pabovi sa okej muzikom, ležernom atmosferom, živim svirkama… Nisam sigurna koliko dugo je to trajalo, ali znam da je 2012. godine, kad sam došla tu da stanujem, već sve bilo dosta drugačije – pojavili su se lokali s turbo narodnjacima, opasni momci i sve po redu. Tad je nekim drugim ljudima postala posebna. Pojma nemam kako sam uspela da izdržim tamo tri godine, budući da se muzika iz kafana bar četiri dana u nedelji čula do pet ujutru. U svakom slučaju, mnogo sam bila radosna kad sam konačno našla stan kakav sam tražila, prazan i svetao i prostran, u skoro pa tihoj ulici. Taj stan nalazi se nadomak reke i gleda na park, tako da mi je mnogo inspirativniji od prethodnog.

Koliku razliku čini mesec na koricama?

Isprva sam želela da ta knjiga ima samo jedno izdanje, i nisam želela da štampam ništa nakon prodatih hiljadu primeraka. Mnogi su negodovali, ali sam bila prilično odlučna u tom naumu. E, onda se desilo nešto što je zahtevalo novi kraj knjige odnosno još jednu priču, i to je meni bio znak da se ipak mora dogoditi i još jedno izdanje. Srećom sam sama svoj gazda, pa nisam morala da na korice stavljam onaj natpis koji kaže „2. izdanje” ali sam sa ilustratorom korica, Markom Prokićem – F.ckinfineom, dogovorila da dodamo Mesec, koji je važan činilac i mog života i nove poslednje priče. U međuvremenu sam skapirala da nema potrebe ograničavati život te knjige, tako da – evo nas usred trećeg izdanja.

Ti si, zajedno sa drugaricama, postavila čitavom gradu jedno pitanje – Gde su ti krila? Bilo bi fer da i ti odgovoriš na ovo pitanje – gde su tvoja krila?

To pitanje sam prvo postavila sebi, onda kad mi se javilo. Zatim smo ga mi zajedno postavile, svaka sebi, i zadale nam zadatak da to pitanje nama bude podsetnik za neka buduća vremena. Tek potom je to pitanje postavljeno gradu. A krila su mi tu, osim kad nisu. Dobro je što uglavnom na vreme skapiram kad nisu tu, pa se na vreme i pozabavim tom nezgodacijom.

Hobi ti je otkrivanje priča koje stoje iza poznatih muzičkih numera. Da li bi podelila neko interesantno otkriće sa našim čitaocima?

Obožavam to da radim. Volim recimo priču o pesmi koju je napisala Doli Parton, Džolin (Jolene). U toj pesmi ona se obraća prelepoj Džolin i moli je da joj ne otme čoveka kojeg voli, pa u mnogima ta pesma izaziva ili žal ili ljutnju. A pesma je nastala tako što je Doli na jednom od svojih ranih nastupa srela prelepu crvenokosu curicu zelenih očiju koja joj je tražila autogram. Pitala ju je za ime, i curica reče da se zove Džolin. Doli se to ime učinilo savršeno pevljivim, i osećala je da će ga pre ili kasnije iskoristiti za pesmu. Onda je, nakon nekog vremena, Doli  uočila da njen muž odlazi u banku češće i ornije nego što je to pre radio. Skapirala je da je to zbog nove bankarske službenice koja je, kako Doli kaže, imala očigledne simpatije prema njenom suprugu i posvećivala mu dosta pažnje svaki put kad bi došao. Doli i njen muž su se često šalili oko cele te situacije, a Doli je uvezala ime crvenokose curice i pojavu i ponašanje crvenokose službenice i napisala pesmu.  Sve u svemu, iza pesme ne stoji nikakva naročito tužna priča, iako tako zvuči.

Staša Vukadinović

Pitanje čiji nas odgovor uvek interesuje, pa ga postavljamo svojim sagovornicima kad god mi se ukaže prilika – da li misliš da neka osoba nužno mora biti prvo dobra da bi bila i dobar umetnik/umetnica (pritom smo svesni koliko je teško definisati šta znači biti dobar čovek/umetnik) ili te dve osobine mogu da posoje zasebno jedna od druge?

Jednom se na mom Fejsbuk profilu baš na tu temu povela rasprava o Crnjanskom, koji  je Anici Savić Rebac poslao pismo u kojem kaže „Radovao bih se kad biste mi dopustili da s Vama sa Kalemegdana gledam na daleke šume.” Anica nije dopustila, a mi danas iz izvora saznajemo ovo:

„Uvređen zbog odbijanja, Crnjanski je u vreme kada se Anica odvažila da preda rukopis zbirke Večeri na moru izdavaču poslao pismo sledeće sadržine: ‘Gđa Savić je pesnička duša nema sumnje – ali ovo je slaba zbirka – i nema je smisla izdavati. To je i mišljenje Andrićevo’, napisao je Crnjanski uz molbu da to ostane ‘među nama’.”

Istina je da takvo njegovo ponašanje baš ne ide u prilog njemu „kao čoveku” ali meni i dalje ne utiče na doživljaj prilikom čitanja njegovih dela.

Poslednje pitanje postavljamo svim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičko i umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Knjiga:  Moja genijalna prijateljica i njeni nastavci. Film: Call me by your name (za FEST su taj film preveli kao Skrivena ljubav i moram da primetim da je to grozan promašaj). Muzičko delo: Majk Lazarev – Dislodged.

intervju vodili: Aleksandra Vujić i Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.