„Laura, molim te”, foto: Facebook/ Laura, molim te

Eksperimentalno pozorište po svojoj prirodi nije zanimljivo široj publici (a ni meni), iz prostog razloga jer svakom uspešnom eksperimentu prethodni dugačak niz neuspeha. Zašto sam onda otišao da gledam Laura, molim te? Pored ličnih afiniteta koje imam prema klubu Petak, pozorište iz udobnosti troseda i sa pivom u ruci mi je zvučalo kao savršeno veče, sve i da je loša predstava. Ali posle devedeset devet neuspelih eksperimenata, dođe ta jedna koja vam se iskupi za sve prethodne, i Laura, molim te definitivno spada u tih 1%.

Nikola Rakočević glumi momka po imenu Malo, dečka zatvorenog u stanu ne bi li video koliko dugo može živeti bez direktnog kontakta sa spoljnim svetom. I ako to na prvi pogled može zvučati ekstremno, verujem da će se nemali broj prepoznati u njegovim svakodnevnim aktivnostima koja su pretežno vezana za ekran – ima trista otvorenih tabova, možda poneki lažni profil jer nema pare da bustuje svog junaka u igrici i gubi dane, nedelje, mesece pa i godine… skrolujući dole.

Taj nivo sreće je u redu kada vam posao (koji pritom i volite) zavisi od toga. Ali šta je sa ličnom srećom, da li i vama ona zavisi od trepćuće crvene notifikacije? Da li vam dopamin naglo skoči kad je otvorite i vidite da je neka vaša Laura ili Petrarka lajkovao vaš post?

U osnovi teksta su stihovi iz zbirke poezije Kanconijer (ili Rasute rime), koja se bavi neizmernom ali platonskom ljubavi Petrarke prema Lauri… Pretpostavljamo da su i tada pesme bile ostavljane na zidu. No, ne brinite, za razumevanje predstave nije potrebno nikakvo predznanje Petrarkinih stihova,  ali ne bi me začudilo da posle odgledanog performansa odlučite da nađete barem dve, tri pesme i sami se uverite da li su se (i ako jesu, koliko?) iskazivanja ljubavi promenila za sedamsto godina.

„Laura, molim te”, foto: Facebook/ Laura, molim te

Uz pomoć Borisa Eftovskog (animacija), Valentine Poprže (scenografija) i kameo uloge Sajsi MC kao neuhvatljive Laure, celokupan poduhvat koji obuhvata ideju, tekst, muziku i režiju potpisuje tim Laura 2000 koji čine Nikola Rakočević, Milan Mrđa i Slobodan Boban Đuričić. Lako je zamisliti kako jedna monodrama o depresivnom čoveku, zatvorenom u svoju sobu može biti dosadna, što je samo još jedan pokazatelj sa koliko umeća je Nikola Rakočević izneo predstavu na svojim leđima. Kako sam kaže u jednom intervjuu: „Iz straha da budemo povređeni ili iz neke lenjosti, mi živimo taj surogat života.” A opet i tema koja je depresivna kao ova, u njegovim rukama može biti zabavna, smešna i na kraju krajeva poučna za sve one koji se bar donekle prepoznaju u njegovoj priči.

Možda se nekom i neće dopasti pabovska atmosfera pred početak predstave (koja je meni lično samo plus, no svakom svoje), ali po gašenju svetla Klub Petak se ič ne razlikuje od bilo koje profesionalne scene. Time je Laura, molim te samo potvrdila staro pravilo da su za dobru predstavu dovoljne samo dve daske, glumac i publika. Živeli i uživajte.

 Pozorišni dodatak

Trudim se da svakog meseca mali deo svoje rubrike odvojim da bih sa vama podelio veb stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Ne želeći da vam skrećem temu sa pomenute predstave, ostavljam vas sa jednom od mnogih pesama tima Laura 2000, kao malim uvodom u ono što vas čeka, gledali predstavu ili ne.

piše: Igor Belopavlović

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.