piše: Nevena Stajković
Ako kažem Marko Kraljević i Musa Kesedžija ili Ženidba Dušanova, Stari Vujadin ili Smrt Majke Jugovića, vi ćete, naravno, imati na umu da se radi o srpskim narodnim pesmama koje i svako dete zna jer ih je čitalo u školi. Međutim, da li vam je poznat pojam Erlangenski rukopis?
Ne tako davne 1913. godine poznati germanista, gospodin Fon Stajnmajer, prilikom pregledanja rukopisa Univerzitetske biblioteke u nemačkom gradu Erlangenu, pronašao je jedan rukopis koji je ležao u praznoj fioci u upravnikovoj kancelariji, a koji će kasnije poneti ime grada u kojem je pronađen. Pređašnji upravnik, gospodin Cuker, izjavio je da je taj rukopis osamdesetih godina 19. veka poklonjen biblioteci od strane nepoznatog darodavca. Rukopis je predat Erihu Bernekeru, profesoru slovenske filologije na Minhenskom univerzitetu. On je 7. februara 1914. održao govor o rukopisu u bavarskoj Akademiji nauka, ali iz ličnih razloga nije mogao da se posveti proučavanju, te je rukopis predao Gerhardu Gezemanu. Gezeman je, kako sam kaže u predgovoru Erlangenskog rukopisa, gajio veliku ljubav prema našem lepom jeziku, te ga je ona podstakla da do tančina istraži povereni mu rukopis.
Tek deceniju kasnije, 1925. godine, Erlangenski rukopis se pojavljuje na našim prostorima iako je napisan na našem jeziku. Izdaje ga Srpska akademija nauka i umetnosti. Prvobitni rukopis pisan je ćirilicom, a ukrašen bogatim baroknim inicijalima (inicijali su početna slova u pisanim rukopisima koja su posebno oblikovana i ukrašena i veća su od ostalih slova) na početku svake pesme, crvene boje, koji su bili karakteristični za severnu Austriju i Bavarsku prve polovine 18. veka
Ta sveska, koja je najpre dospela u ruke Fon Stajnmajera, zapravo je kaligrafski prepis s nekog ranijeg zapisa koji nije sačuvan, a povezana je u korice od odbačenih listova eparhijskog kalendara iz južne Bavarske za 1733. godinu. Saznavši to, Gezeman je shvatio da rukopis nikako nije ukoričen, odnosno povezan, na našem tlu. Još je nešto sasvim logično – rukopis nije mogao nastati posle navedene godine. Takođe, između ostalih, u rukopisu se sreću i pesme o austrijsko-turskom ratu, tačnije o padu Gradiške i Beograda, te one svedoče da zbornik nije mogao nastati pre 1717. godine.
Kada govorimo o prostoru na kojem se rukopis mogao pojaviti, pretpostavlja se da se radi o južnim krajevima ondašnje Austrije, na terenu vojne granice. Gezeman veruje da je pesme zapisao nepoznati austrijski oficir ili pisar koji je boravio među vojnicima graničarima. Vojnik je dobro poznavao naš jezik, ali nije prepoznavao razliku između zvučnih i bezvučnih glasova, tako da se pretpostavlja da je to bio ili Bavarac, ili, manje verovatno, Turčin. Male su šanse da je vojnik bio turskog porekla jer ima i antiturskih pesama.
Erlangenski rukopis sastoji se od 217 pesama, većinom narodnih, ali ih ima i na prelazu od usmene ka pisanoj lirici – taj prelaz naziva se melička lirika. Najviše je epskih narodnih pesama o Kraljeviću Marku, Brankovićima, Jakšićima, uskocima, hajducima, krajišnicima i o austrijsko-turskim ratovima. Većinom su pisane štokavskim narečjem mada ima i upliva kajkavskog i čakavskog. Interesantno je da nema pesama o Kosovskom boju, ali se pojavljuju poznati junaci kosovskog ciklusa. Takođe, neke pesme su drugačije nego one koje je zapisao Vuk jedan vek kasnije. Na primer, pesma Oranje Marka Kraljevića, u kojoj srećemo hrabrog i snažnog Marka koji ralom i volovima pobije na drumu Turke janičare, u Erlangenskom rukopisu glasi nešto drugačije, odnosno predstavljena je samo kao Markova hajdučka epizoda u kojoj on na prevaru ubija Arapina i otima mu blago.
Srećni što smo saznali šta je i kako je nastao Erlangenski rukopis, možemo da zaključimo da je ovaj zbornik značajan za srpsku narodnu književnost i uopšte našu kulturu zato što je omogućio da se naša usmena književnost proučava u svom razvoju od oko jednog veka, ali i zato što predstavlja ono što je živelo u pevačkim repertoarima graničarskih vojnika iz tog vremena.
novembar, 2020.
