foto: Jugoslav Radojević

piše: Ivana Pavićević

Nije moguće da je ovo stvarno. Ovo je samo neka Đavolijada. Pa, da. Samo u paklu belo može da bude crno, veliko – malo, prljavo – čisto. Samo ako Đavo uplete prste, normalno postaje nenormalno, glupost – lucidnost, a zdrav razum – bezumlje. A šta ako je zaista stvarno?

Na ovo pitanje je 1923. godine pisac Mihail Bulgakov probao da pronađe odgovor u svojoj pripoveci Đavolijada , a reditelj Nikita Milivojević 2012. godine takođe pokušao da odgonetne – da li je sistem u kome živimo stvarnost ili fikcija – kroz istoimenu predstavu, u izvođenju Narodnog pozorišta Šabac.

Dela Mihaila Bulgakova nisu odgovarala vladajućoj politici, niti su bila objavljivana. Pisac je zbog toga tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Sto godina kasnije, i mi postavljamo slična pitanja, a u potrazi za logičnim ili racionalnim odgovorom gubimo razum. Tako da, uzevši u obzir da verovatno živimo u istom sistemu kao i sam Bulgakov, možda i nije veliko čudo kako glumci šabačkog, tj. srpskog porekla tako jasno, pronicljivo i strastveno razumeju i igraju ovakav tekst, čitav jedan vek kasnije.

foto: Jugoslav Radojević

Kada se život pretvara u pakao? Kada „običan” ili „mali” čovek pokuša da se izbori sa vrtlogom birokratije. Kada u potrazi za uverenjima ne znate da li je bolje da vas pronađu na spisku ili da ste kompletno izbrisani sa njega. Kada vlast izgleda čas ovako, a čas onako. Kada pojedincu u društvu, sa barem jednom preostalom sivom ćelijom, u pokušaju da pronađe svoje mesto pod Suncem, otmu identitet.  Kada, kao nagradu za savesnost, dobijete lupanje po njušci.  „Tih, miran, povučen čovek” ne može da opstane u ovoj nerazumljivoj stvarnosti pri borbi za sopstveni integritet.

Postavljajući tragičnu farsu bogatu humorom i jezikom groteske, reditelj Nikita Milivojević sigurnim stavom prati pisca, u nameri da dosegne naš poslednji smeh u ovakvoj stvarnosti. Sjajno dramatizovana priča svoj oblik dramskog teksta dobila je kroz same probe, zajedno sa glumcima, uz najrazličitije improvizacije. U najmanju ruku, šarmantan duh tih improvizacija ostao je da odzvanja i u samoj predstavi. Glumačka podela sa jednakošću igra isti žanr, sve vreme podjednakim snagama održavajući koncept predstave, ne gubeći pažnju gledalaca ni na jedan trenutak. Milivojević ni najmanjem detalju pripovetke nije dozvolio da prođe neopaženo. Zajedno sa glumcima, a zatim i scenografijom i rekvizitima, oživeo je na sceni svaki biser koji mu je Bulgakov ponudio. Ispred nas se u lavirintu igre smenjuju psi, zidovi, maske, tramvaji, portreti, sneg… Čitava podela formira narativ, što nam, pored nebrojeno masovnih scena, daje efektan utisak da svi likovi sve znaju, šapuću, ogovaraju, zaviruju, iliti „vode tuđu politiku”. Čvrstu glumačku podelu čine Miloš Vojnović, Slobodan Petranović, Aneta Tomašević, Sonja Milojević, Vladimir Milojević, Deana Kostić, Aleksandar Milković, Ivana Terzić, Strahinja Barović, Marijana Dugalić i Bogoljub Mitić.

foto: Jugoslav Radojević

Sem režije, Nikita Milivojević u ovoj predstavi potpisuje i izbor muzike koji nam često pruža prizvuk crtanih filmova, što je savršeno rešenje za apsurd života koji pratimo. Dizajn svetla je takođe nezaobilazan i važan deo ove predstave kako je njime uspešno potcrtana začudna atmosfera tanke linije između košmara i sna, fikcije i stvarnosti.

Dakle, predstava postavlja retorička pitanja – da li je moguće da je ovo stvarnost u kojoj živimo, da li je realnost postala najveća fikcija, kako se uopšte to desilo i kako to da je čovek prihvatio ovu globalnu sumnju u zdrav razum. Ali isto tako nudi i nekolicinu fiktivnih odgovora – pobeći u manastir, odreći se sopstvenog identiteta, poludeti ili nestati sa lica Zemlje. Iako se, srećom, u publici još uvek čuje smeh, moramo se zabrinuti nad mogućnošću da je fikcija predstave Đavolijada naša realnost. A šta ako je zaista stvarno?

Predstavu Đavolijada možete pogledati na ovom linku:

Uživajte!

oktobar, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.