doping, ilustracija: Filip Nikolić

Definicije, definicije! Pod dopingom se u najopštijem smislu misli na korišćenje određenih supstanci radi poboljšanja sportskog učinka. U engleskom jeziku se umesto reči doping često koristi akronim malo šireg značenja – P(erformance) E(nchancement) D(rug). Ovde se često kraj reči supstanca nađe epitet dozvoljena; koji nam trenutno nije potreban, jer su liste (ne)dozvoljenih supstanci nešto podložno promenama. U čemu je problem sa dopingom, znali mi tačno koje su to supstance ili ne?

Redovno potezani argumenti idu od donekle konkretnih – zbog povećanog rizika po zdravlje i zato što daje nezasluženu prednost onima koji ih koriste, da navedemo neke, do apstraktnijih kao što su oni tipa nije u duhu sporta. Moja je pretpostavka da je velika verovatnoća da ste vi na strani nekorišćenja takvih supstanci. Upravo zato sam hteo da ponudim nekoliko razloga zbog kojih bi možda trebalo da budete otvoreniji za pro stranu ove teme.

Doping je štetan po zdravlje. Iako je po prirodi stvari teško istraživati zdravstvene efekte dopinga, postoji konsenzus da oni generalno nose sa sobom povećani rizik po zdravlje. Međutim, ovde postoji problem što biste morali da razmislite kako onda opravdavate samo postojanje rizičnih i/ili ekstremnih sportova. Kako ćemo onda opravdati borilačke sportove, ragbi, hokej, lov, planinarenje? Ne deluje očigledno kako i zašto je doping opasniji od navedenih aktivnosti. Naravno, dosledno je, a time i legitimno, reći da sve to treba zabraniti i ćao-zdravo. Iako nije neophodno, možemo se osvrnuti i na empirijski deo tvrdnje i navesti da ima i naučnih radova sa zanimljivim zaključcima, kao jedan iz časopisa Evropskog kardiološkog društva koji je ustanovio da učesnici Tur de Fransa imaju 41% manju stopu mortaliteta od prosečnog francuskog muškarca.

Doping daje nezasluženu prednost njihovim korisnicima. Zasluženom najčešće smatramo onu koja je proizvod rada i truda sportiste. Međutim, genetske predispozicije takođe igraju veliku ulogu u uspehu sportista, pogotovu na elitnom nivou, gde je konkurencija najveća, i gde samim tim možemo očekivati najveće sličnosti u pogledu minulog rada. U rečima Juliana Savuleskua sa Oksforda: …sada, bez dopinga, oni koji imaju najbolje gene imaju najveću nepravednu prednost. Primer koji on navodi je biciklizam i vrlo „popularna” supstanca zvana Eritropoietin (EPO), koja navodno povećava broj krvnih zrnaca, što rezultira boljim dotokom kiseonika u telu. Kako on dalje navodi: …ako njihovi geni proizvode više EPO-a od naših, pobediće nas u Tur de Fransu koliko god trenirali, i predlaže rešenje – ograničimo gornju granicu broja crvenih krvnih zrnaca i ostavimo onima koji ga prirodno manje imaju da nadomeste taj svoj genetski hendikep. Iako ne možemo a da se ne divimo sjajnim genima tamo gde ih vidimo, teško je naći razlog zašto bi se u takmičenju nagrađivao neko za nešto što nije njegova zasluga (a geni jesu uglavnom zasluga nečijih rodtelja). Ako je ovo tačno, ne bi li doping zapravo učinio sportska takmičenja pravednijim?

Imajući u vidu da elitni sportisti zarađuju nepodnošljive količine novca, što znači da sebi mogu da priušte najvrsnije lekare, fizioterapeute, nutricioniste i ostale ljude koji im pomažu da poboljšaju svoje rezultate, ne bi li doping, kao relativno jeftina alternativa, na taj način takođe učinio takmičenje pravednijim, tako što bi se smanjio favoritizam već uspešnih sportista? Jer onaj sportista koji još nema novac da sebi obezbedi tim stručnjaka iza sebe jeste već u početku hendikepiran u odnosu na onog koji to već ima. Isti argument se može potegnuti i na nivou država. Čini se da postoji jasna korelacija između ulaganja pojedinih država na, recimo, Olimpijskim igrama i broja osvojenih medalja. Hoćete li da pogađate koja je to država danas?

Šta je sa tvrdnjom da doping nije u duhu sporta? Probajte da kažete koji jeste duh sporta? Da li su to novac, slava, puka zabava, zdrav život ili nešto drugo? Ako mi određujemo šta je smisao sporta (a nema ko drugi, i ovo je politički nekorektno prema naprednim vanzemaljskim rasama, svestan sam), onda to i nije nekakav argument već u startu.

Peter Singer nas navodi i da porazmislimo o našoj ulozi u celoj priči. Svakako, vrlo značajan deo (možda esencijalan) jesu krajnji konzumenti sporta, a to smo mi koji urlamo sa fudbalskih tribina kada Mijatović džokne prečku sa penala (majko božja, autor je iz doba jure!) i koji gađamo daljincem televizor kada Đoković odigra dropšot u srčano rizičnim trenucima. Uostalom, kako kaže: Problem nisu sportisti, već mi. Mi nastavljamo da ih bodrimo. Mi ih hvalimo kada pobede. I koliko god dopingovanje bilo očigledno, mi nastavljamo da gledamo Tur de Frans. Možda bi samo trebalo da ugasimo televizor i sednemo na sopstveni bicikl.

                                                                                                                        piše: Logoreik

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.