foto: Siniša Trifunović

 „Četvrti zid” je konvencija o performansima u kojoj nevidljivi, zamišljeni zid razdvaja glumce od publike. Dok gledaoci mogu da vide kroz ovaj „zid”, konvencija pretpostavlja da se glumci ponašaju kao da ne mogu. Kada je scena postavljena u zatvorenom prostoru, a tri zida postavljena na sceni, „četvrti zid” se vodi duž linije koja deli scenski prostor od auditorijuma. „Četvrti zid” je pozorišna konvencija, a ne postavljen dizajn. Glumci ignorišu publiku, svoju pažnju usmeravaju isključivo na dramski svet i ostaju upušteni u svoju fikciju, u stanju koje je pozorišni praktikant Konstantin Stanislavski nazvao „javnom osamom” (sposobnost da se ponaša privatno, uprkos toj aktuelnosti da ste pažljivo posmatrani dok to činite, ili da budete „sami javno”). Na taj način, „četvrti zid” postoji bez obzira na prisustvo bilo kakvih stvarnih zidova u setu ili fizičkog uređenja pozorišta ili udaljenosti od glumaca ili blizine publike.

Nekoliko poslednjih dana sam, sticajem okolnosti, bila u prilici da zaredom pogledam neke od naših, a i šire, trenutno najboljih predstava. Nisam mogla, a da ne primetim vezu koja ih spaja. „Šta nam je činiti?” Šta nam je činiti sa lošim sistemom, sa beskrajnom apatijom iz koje deluje da više nismo u stanju da se izdignemo, sa nemogućnošću uzimanja sopstvenog života u sopstvene ruke.  Sve predstave se, na sebi svojstven način, a u zavisnosti od reditelja, bave ovom temom. Usled ove pojave bi nam bilo jasno, uz činjenicu da pozorište služi da se bavi aktuelnim temama, da je naš, a možda i svetski, najveći problem trenutno – sistem u kojem živimo. I to bi trebalo da bude dovoljno. Međutim, kako smo svedoci jednog beskonačnog „jurenja sopstvenog repa”, svedoci postavljanja tog istog pitanja minimum dvadeset godina unazad, i samo pozorište se usled takvih okolnosti dovodi u pitanje. Kako je moguće da tih „minimum dvadeset godina” postavljamo isto pitanje, a ne dolazimo do odgovora? I zaista, šta nam je činiti?

foto: Siniša Trifunović

Predstava Tartif, rađena u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Narodnog pozorišta Sombor, a u režiji Igora Vuka Torbice, svojim konceptom mi je dala ideju, te, iako se nikoga ne tiču ideje pojedinca, pravo na svoj glas ipak imam, hteo neko da ga čuje ili ne. Naime, najveći kvalitet ove predstave je „probijanje četvog zida”.

Zadatak otvaranja „četvrtog zida” je savršeno dospeo u ruke glumici Hani Selimović. Ona kao i uvek, izuzetno vešto, sa svojom specifičnom harizmom i sjajnom prirodnošću i jedinstvenim rešenjima, korespondira sa publikom direktno i šarmantno, neprimetno je uvlačeći u sam čin predstave. I upravo je reakcija publike na Hanu Selimović iznedrila jednu takvu mogućnost vezanu za „četvrti zid”.

Hana Selimović, u doba u kojem kritika nije dobrodošla, igra uzbunjivača. Suvišnog čoveka. Čoveka koji se sve vreme pita da li je on sam lud, da li je problem u njemu samom, dok je za to isto vreme, upravo taj čovek, jedini glas razuma. Njena uloga Dorine predstavlja našu, čini se, društvenu manjinu. Nas koji bismo hteli nešto reći, koji bismo se hteli suprotstaviti, ali koji isto tako bivamo ućutkani glasovima većine. Dorina ne reaguje iz nekih određenih razloga, ciljeva ili namera. Ona je jednostavno čovek. Običan čovek koji nije ni svestan sebe kao nekakvog borca za pravdu, nekakvog glasnika promene. Čoveka koji i nema drugi izbor nego da bude ono što jeste, čuje, vidi, i govori onako kako jeste. I to je jedna od pronicljivih odluka reditelja Igora Vuka Torbice. Dok mi čekamo nekakvog idealnog i savršenog čoveka, koji će uticati na promenu na bolje, a on kao takav ne postoji, jer niko od nas nije zaista savršen i bez mana, boljitak će upravo doneti običan čovek. Ali nikako sam.

foto: Siniša Trifunović

Glumac Saša Torlaković igra onoga, mada bih pre Tartifa nazvala ono, protiv koga i čega se Dorina bori. On Tartifa tumači kao društvenu pojavu. Njegov lik nas podseća na pitanja „kako je uopšte moguće laž prihvatiti kao istinu?”, „kako je uopšte moguće slepo verovati u izmišljene dogme, pa čak i izmišljene religije, bez ikakve kritičke distance?”.

Rezultat borbe izmeću Tartifa i Dorine se završava smrću nepotrebne, suvišne žene, ostavljene ispod stola da niko ne bi morao tu istinu da gleda. Jer niko ne želi da pogleda u sebe. Svedočenjem tuđim gresima namesto sopstvenim, beskonačnog kruga u kojem jedni druge gledamo kako ništa ne preduzimamo, previđamo da je upravo to društvo, bilo koje takvo društvo, društvo protiv kojeg se borimo – upravo zbir svih nas.

Jedina svetla tačka koja ostaje iza Dorine je da, iako se silom može ući u naš dom, u ljudsko srce se samo milom ulazi.

foto: Siniša Trifunović

Drama Tartif, pisca Žana Batista Poklena Molijera, jeste klasična komedija. I sam reditelj je predstavu postavio kroz filter komedije. Predstava nije rađena po originalnom tekstu, već je autorski projekat Igora Vuka Torbice, koji je napravio veliko odstupanje od samog originalnog teksta, ali time i uspeo publici da približi pomenuti. Molijerov Tartif je bio zabranjen, a opet više od trista pedest godina kasnije smo i dalje svedoci zabrane predstava.

Upravo tih trista pedest godina je ono što me je podstaklo da neskromno pišem o potrebi za novom formom samog pozorišta. Publike je sve manje, pozorište, samim nametnutim ponavljanjem istih pitanja, nema više moć sugestije ili bilo kakve promene, a odgovora nema na vidiku.

Kako pomenuh, publika predstave Tartif nudi jedno od mogućih rešenja. Svetlo u publici tokom predstave je ostalo upaljeno. Glumci se, naizgled privatno, sve vreme obraćaju publici, čak i postavljaju pitanja. Za tih „poslednjih dvadeset godina” prisećam se da, kad god su glumci probijali barijeru između predstave i publike, publika bi se ućutala, povlačila u sebe, strahovala da ih možda neko nešto neće pitati. Ali ono što je ova predstava pokazala je sasvim suprotno, i to nije jedina predstava čiji je ovakav koncept na ovaj način uspešan. Dok god su glumci sa scene korespondirali sa običnim čovekom, reakcije su bile više nego glasne. Publika se smejala, komentarisala, čak i dovikivala odgovore na pitanja glumca poput: „Da li se dovoljno čujem?”. Ali istog trenutka kada bi se postava vratila u sam čin igranja predstave i klasičnog teksta, publika bi zaćutala. Upravo te reakcije su inicirale moju ideju rušenja četvrtog zida.

Šta ako bismo ga sasvim i potpuno uklonili? Šta ako bi svaka predstava, u zavisnosti od samog teksta i rediteljskog koncepta, uvela publiku u istu? Šta ako bismo upravo mi dali tom običnom čoveku da se pita, da daje moguće odgovore, da reaguje? Šta ako bismo učvrstili takav pozorišni stil? Jer čini mi se da se ni publici više ne ćuti u mraku i da bismo rušenjem četvrtog zida možda podstakli tu manjinu da sruši sve četvrte zidove. Četvrti zid televizije, radio-emisija, koncerata. Četvrti zid samih sebe koji smo podigli ne bismo li ćuteći sačuvali ono malo sebe što nam je ostalo.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ovoga puta vam nudim još jednu predstavu koja korespondira sa publikom. Tekst je napisao Dušan Kovačević: „Želeo sam sebi da odgovorim na samo jedno pitanje: šta bi se dogodilo jedne noći u jednom pozorištu kada se ne bi igrala predstava, što će reći da napišem predstavu koja se – ne igra. Publika je došla, sedi u sali dva sata, a predstava se odlaže i odlaže i na kraju se ne odigra, a sve vreme traje… igra se ono što se tog trenutka događa na sceni i naročito, ispred zavese, kada se ljudi snalaze i nekako moraju da improvizuju čitavo veče.” U ovoj predstavi Zvezdara teatra neke od uloga igraju glumci: Milena Dravić, Bora Todorović, Danilo Bata Stojković…

piše: Ivana Pavićević Lazić

Leave a Reply

Your email address will not be published.