„Ples sa bogovima”, foto: BDP

Nacionalna ekonomija Srbije je jedan od onih ispita sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu kojeg se većina studenata nerado seća još dugo vremena pošto polože isti (čemu je, naravno, prethodilo bar dva neuspela pokušaja). A stariji studenti se posebno sećaju jednog pitanja – Privreda Irske, i kako nikom nije bilo sasvim jasno šta koji moj to pitanje traži u ovom ispitu i zašto ga profesor Devetaković toliko potencira.[1] Objašnjenje je glasilo da Irska predstavlja nama preko potreban model kako jedna zemlja može da prosperira i da se izvuče iz nemaštine, ratova i starih patrijarhalnih vrednosti. Sve je to ovom diletantu bilo jasno na papiru, ali nije mi stvarno doprelo do mozga dok nisam odgledao predstavu Ples sa bogovima i uistinu shvatio koliko smo slični ili barem bili.

U predstavi gledamo jedno leto seoske porodice sačinjene od pet neudatih sestara, (od kojih jedna ima dete) i neostvarenim nadama za bolji život koje se rađaju sa povratkom njihovog brata. Paralele sa našom stvarnošću su brojne… Od brata gastarbajtera koji nije više onaj isti čovek koji je otišao iz domovine, uticaja crkve i njenih normi na siromašne, odlazak mladih ljudi u rat, seoska internet služba koja se ogleda u ogovaranju i gde svako o svakom zna sve, kao i sam ples sa bogovima tj. običaji koji imaju svoj koren u paganskom. Kao jedan primer mogu navesti vezivanje, „krštenje” rečnom vodom i potom odvezivanje dece koja su rođena sa pupčanom vrpcom oko vrata, ne bi li voda odnela zla koja žele da ih zadave. I da budem potpuno jasan, ovo je primer iz današnjeg života u Srbiji, godine gospodnje 2016, ali kao i sam ples sa bogovima, o tome se samo šapuće, to niko ne radi, događa se negde van scene, a kao takvo, navodno, nema uticaj na naše živote.

Ali najveću sličnost, ono odveć ljudsko, jeste način na koje se sestre nose sa takvim životima. Od  striktnog pridržavanja socialnih normi bez njihovog preispitivanja, preko prihvatanju svega uz osmeh i sanjanju o nekom boljem sutra i sutrašnjim ljubavima, do napuštanja svega bez reči i odlaska u neke veće gradove, pa šta im Bog da.

„Ples sa bogovima”, foto: BDP

Brajan Fril nije bez razloga nazivan irskim Čehovom i svakako je najviše njegova zasluga što je poistovećivanje sa likovima tako lako, i to ne samo nama Balkancima, nego svim ljudima na svetu, čak i onima koji govore svahili.

Režiju potpisuje Dr Aleksandar Dunđerović, čija su dostignuća u pozorištu tolika da nema smisla ni početi nabrajati ih sve ovde. Dovoljno je reći da je uspeo da odgovori na pitanje koje ova predstava postavlja – kada ćemo poćeti već jednom da živimo bolje, to jest, kada ćemo početi da živimo? Odgovor glasi – sada. Sada se živi, kakav god da je život.

Što se tiče glumačke postavke, nema slabih karika. Uloge pet sestara glume Slađana Vlajović, Milica Zarić (koju ponekad menja Milena Pavlović), Biljana Maletić Zaverla, Nataša Marković, Aleksandra Anja Alač, njihovog brata glumi Savo Radović, oca i sina glumi Ivan Tomić, a postavci se pridružuje i mladi Filip Španović. Imao sam tonu komplimenata na umu za svakog od njih, ali možda najveći su dobili od jedne francuskinje, koja je posle predstave rekla da je, iako ne zna reč srpskog, razumela skoro celu predstavu samo na osnovu njihove glume. Sve što bih ja mogao da dodam na ovo bilo bi suvišno.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama web stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni, ili bar zanimljivi, svim ljubiteljima pozorišta.

U samom centru grada (tačnije u Gospodar Jevremovoj 19), a opet skriven od većine pogleda, skriven u svome ćošku, a opet otvoren za sve koji mu se približe, nalazi se Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Od velikog broja izložbi i mogućnosti koje ova institucija pruža, skrenuo bih vam pažnju na dve meni najdraže. Prva je njihova digitalna biblioteka koju ni jedan ljubitelj pozorišta ne bi trebalo da preskoči. Druga je mogućnost da, u dogovoru sa Muzejom, možete svakog radnog dana pre podne odgledati snimke predstava koje se odavno više ne igraju i sami se uverite kako su neki legendarni glumci zaslužno dobili taj pridev. Jednu od mnogih predstava koje možete tamo videti jeste i Otelo iz 1977. koju smo spominjali u prošlom broju, sa Gojkom Šantićem u naslovnoj ulozi, Đurđijom Cvetić kao Dezdemonom i Stevom Žigonom kao Jagom.

piše: Igor Belopavlović

[1] Za one koje nisu studirali Ekonomski fakultet, sve će vam biti jasno pošto odgledate ovaj klip. Naravno, ne širim ovaj snimak da bih vređao profesore, niti se slažem sa svim rečenim u ovom snimku, već mi je cilj da pokažem psihološko stanje studenata pred ovaj ispit.

Leave a Reply

Your email address will not be published.