Spomenik laboratorijskom mišu, foto: Wikipedia

Odgajili smo četrdeset generacija divlje srebrne lisice. Prodavali smo ih kao kućne ljubimce, ne bismo li na taj način dodatno napunili budžet za istraživanja. Bavili smo se psihologijom životinja i njihovim pripitomljavanjem, beležeći promene koje su nastajale u svakoj novoj generaciji. Istraživanje je još uvek u toku.

U međuvremenu, više od pedeset godina, bavili smo se istraživanjima i na polju genetike. Da bismo objasnili različite pojave, probleme i teorije vezane za ovu oblast, istraživanja smo vršili na miševima. Možda vam to ne izgleda logično, ali mi, naučnici, znamo da je ljudski DNK mnogo sličniji mišjem nego što biste to na osnovu izgleda ova dva sisara mogli da pretpostavite.

Uostalom, sve naše kolege u svetu koriste miševe za svoje eksperimente. Od traženja leka protiv raka, do efekata putovanja kroz svemir, skoro svako naučno dostignuće za koje ste čuli i skoro svako od onih za koje nikada niste, prvo je testirano na miševima. Legenda kaže da su priču o neverovanju u zagrobni život ljudi čuli od miševa: „Zašto niko ne zna kako izgleda laboratorija? Zato što se niko od onih koji su imali prilike da je vide nije vratio.” Velike svetske institucije, laboratorije, naučni i istraživački centri godišnje ubiju između deset i sto miliona miševa u svojim eksperimentima. Koga to uopšte zanima?

U jednom trenutku počelo je da zanima nas. Zato smo odlučili da u parku koji okružuje naš institut podignemo spomenik našem najboljem prijatelju, večnom saputniku i saborcu bez kojeg nijedan naučnik ne bi postao ono što jeste – laboratorijskom mišu. Visok sedamdeset centimetara, podignut na postament kako bi bio nešto iznad visine naših očiju, bronzani miš u laboratorijskom ogrtaču, sa naočarima na nosu, predano plete tajanstveni kod u čijem dešifrovanju svi učestvujemo – DNK spiralu.

Spomenik je rad dvojice ruskih vajara – Alekseja Agrikolanskog i Andreja Karkeviča. Podignut je 1. juna 2012. godine u čast pedesetpetogodišnjice osnivanja naše ustanove – Instituta za Citologiju i Genetiku, Novosibirsk. Institut je osnovan 1957. godine, samo četiri godine nakon što su britanski naučnici Džejms Votson i Fransis Kirk otkrili DNK. Ali istraživanjima tu nije bio kraj, to znamo mi i naši laboratorijski miševi.

Idejni autor spomenika, Andrej Karkevič, opisao je spomenik ovim rečima: „Spomenik kombinuje naučnika i miša zato što su oni povezani i služe istom cilju. Miš je prikazan tačno u trenutku kada naučnik dolazi do otkrića – ako se zagledate u njegove oči, videćete da je došao do zaključka ili saznanja, ali još uvek nije stigao da uzvikne čuvenu reč – Eureka!

Iako broj ovih životinjica, koji se svake godne žrtvuje u naučne svrhe, nije smanjen, od 2012. godine na svetu postoji barem jedno mesto na kojem ćete, ako se tamo ikada nađete, sigurno posvetiti minut ili dva promišljanju o čudesnoj sudbini laboratorijskog miša. Mi vam preporučujemo da, ukoliko posetite Novosibirsk, ne propustite obilazak ovog neobičnog spomenika. I setite se – skoro svako naučno dostignuće za koje ste čuli, i skoro svako od onih za koje niste, testirano je na miševima.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.