piše: Anja Apostolovski
Ne volim ponedeljke. Jedan od mnogih razloga za to je taj što uvek zaboravim da ponedeljkom muzeji ne rade, a baš tada sam izabrala da sa prijateljima obiđem Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića. Napuštajući dvorište obnovljene kuće u Ljubomira Stojanovića 25, nakon poljubljenih vrata, gledala sam kako se vijori srpska zastava i shvatila da svakoj vlasti, pa čak i ovoj, ponekad mora da se omakne da napravi i dobar potez. Dobar potez je obnova kuće koja je bila zaboravljena i zapuštena sve donedavno.
Kada je Ljubica Luković zaveštala svoju kuću Narodnom muzeju 1975. godine, sigurno nije očekivala da će država i nacija kojoj je porodica Petrović dala toliko mnogo, a Nadežda čak i sopstveni život, zapostaviti kulturno nasleđe koje im je poklonila. Pokojna gospođa Luković je zaboravila da je logičko razmišljanje često pogrešan put na ovim prostorima. Ali nakon 110 godina od smrti rodonačelnice modernizma u srpskoj umetnosti, konačno možete da osvežite svoje pamćenje na porodicu Petrović.
Jedna od retkih situacija gde se muškarac po ženi, odnosno brat po sestri poznaje, slučaj je Rastka Petrovića – pisca, pesnika, diplomate i kolekcionara, koji je prvenstveno osuđen na titulu Nadeždinog brata. Svojim isticanjem u porodici, naciji, umetnosti, pa i novčanici od dvesta dinara, Nadežda je dokazala da je bila vrlo ozbiljna kada je majci napisala: „Ja hoću da budem slikar, a ne žena, žena ima dosta”. Možda nije upotrebila rodno senzitivni jezik, ali je zvučala kao veliki feminista. Pardon, feministkinja.
Njen slikarski put trajao je svega 15 godina, a život četrdeset jednu. Karakteristično za njenu porodicu, a to je i prikazano i istaknuto u postavci, jeste da su svi članovi imali kratak život, ali su ostavili veliki trag u borbi za svoju, tada mladu, državu – Srbiju. Nadeždina mlađa sestra Anđa uspela je da sa 17 godina dođe do Lava Tolstoja, moleći ga u pismu da se zauzme za srpski narod za vreme aneksije Bosne i Hercegovine. Porodični prijatelj, Ivan Meštrović ovekovečio je Anđin lik u bronzanoj bisti koja se može videti u postavci ovog memorijalnog muzeja.
Pisma Lava Tolstoja i Karla Marksa, koja pripadaju bogatoj i dragocenoj kolekciji Rastka Petrovića, stoje uramljena na desnom zidu u prizemlju ove kuće. Nekoliko reči Rastku su pisali Maks Ernst i Gustav Krklec, mada im nisam uspešno rastumačila rukopise i vama želim više sreće u tome. Rastko je bio pasionirani kolekcionar. Njegova svestranost ogledala se u interesovanju za različita kulturna područja, pa je pored Pikasovih crteža u kolekciji imao predmete sa afričkim simbolima. U književnom i pesničkom stvaralaštvu primenjivao je eksperimentalan, modernistički i subjektivan stil. Zbog introspekcije i odsustva logičkog kontinuiteta, neka njegova dela mogu se povezati sa nadrealizmom.
Rastko je bio pisar u Ministarstvu spoljnih poslova kod pesnika i diplomate Milana Rakića, konzul pete grupe u Čikagu, ali je njegov prijatelj, arhitekta Aleksandar Deroko, u tekstu koji se nalazi na drugom spratu postavke, napisao da Rastko nije mogao da smisli politiku. Možda nije voleo politiku, ali je ona, izgleda, volela njega i slala ga u različite krajeve sveta. Pored Derokovog teksta, u kome se pominje i ljubavni život politikomrsca, u samom prizemlju nalazi se i njegov karikaturalan portret Rastka Petrovića kod Đurđevih stupova.
Cilj postavke Spomen-muzeja je prikaz doma porodice Petrović i omaž njihovoj kući koja više ne postoji, a nalazila se u nekadašnjoj Ratarskoj ulici (danas 27. marta). Isticanje Nadežde, Rastka i njihovog doprinosa kulturi, naciji i rodoljublju, izvedeno je ponajviše kroz novinske članke i njihove lične predmete, koji su se skladno uklopili u ambijent kuće u Profesorskoj koloniji. Značajni umetnički doprinos postavci čine Rastkovi stihovi i radovi, jedno Meštrovićevo delo i pet Nadeždinih slika, od kojih su dve prikazi prirode. Na slici Čaršija umetnica dolazi do granice apstrakcije i oslobađa se jasnog predstavljanja figure u ekspresionističkom naboju i žustrim potezima četkice.
Naspram porodičnog stabla, nalazi se kutak u kome deca imaju priliku da crtaju radove, gledajući fotografije Nadežde i njene porodice na zidu prekoputa, kao dodatni podsticaj da pođu njihovim stopama.
Iako je Nadežda bila kosmopolita, uvek se vraćala naciji, ističući ljubav i odanost prema njoj. Slikala je patriotske prikaze iz Minhena i Pariza, u kojima je usavršavala slikarske tehnike i rešenja. Održala je vatreni revolucionarni govor 1908. godine, u kome je osudila Austrougarsku i Nemačku sa terase Narodnog pozorišta. Portretisala je sve klasne slojeve društva i kroz likove seljaka personifikovala srpski narod. Slikarski je ovekovečila valjevsku bolnicu u kojoj je radila za vreme rata i preminula od posledica tifusa. Imala je akademska interesovanja i srž, a ostvarivala ih je kroz modernost. U skladu sa Didroovim prosvetiteljskim mislima, verovala je da je umetnost najznačajniji vaspitač čoveka i naroda. Uvek je akcentovala važnost narodnog kolektiva.
Slikala je u korak sa svetskim umetničkim tokovima, primenjujući postimpresionizam, simbolizam i ekspresionizam, dajući prikaze nacionalnih obeležja na tada nov, moderan način. Svako njeno delovanje bilo je revolucionarno i društveno angažovano. Uradila je za feminizam drastično više od Margo Robi i one starice koja je kreirala Barbi lutku. I ne mislim na to što je odbila da se uda, što je svakako bio hrabar onovremeni potez, već na aktivizam i učestvovanje u osnivanju Kola srpskih sestara.
Za razliku od svog brata, ona je neskriveno isticala svoju političku svest i angažman u pismu Ivanu Meštroviću: „Ja idem takođe na granicu, kao bolničarka, da poslužim otadžbini i da prinesem svoj život ako zatreba. Ja bogme gotovo zaboravih da sam slikarka, politika me toliko obujmila da nemam ni stanka ni sanka, ne mogu da radim, srce mi je prosto raspolućeno od straha i očajanja za svoj rod”. Tog detalja nema na izložbi, ali je koristan u vidu predznanja za posetu.
Da je Nadežda preživela rat i da nije napustila ovaj nama poznati svet 1915. godine, verovatno bi dodatno uticala na progres srpskog slikarstva, a ujedno s tim i na progres srpskog društva. Imala bi status žive heroine koji bi upotrebila za dodatnu emancipaciju ženske uloge u tradicionalnoj Srbiji. Možda bi, u poznim godinama svog uskraćenog života, čak i ozbiljno uticala na političke tokove. S obzirom na to da je njen otac bio radikal i radio u Ministarstvu finansija, a i bila je rođaka Svetozara Miletića, imala je za to genetske predispozicije. I sa životom kraćim od pola veka, Nadežda je neponovljivo uticala na razvoj nacionalnog slikarstva i društvenog položaja žena u intelektualnom i umetničkom životu.
Moj savet je da obiđete Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića i kroz izložene predmete, tekstove, pisma i fotografije tumačite život njihove znamenite porodice. Ulaz je besplatan, ne košta čak ni dvesta dinara!
jun, 2025.
