piše: Nevena Stajković
Ovom prilikom bavimo se knjigom koja proučava razvoj pozorišta u Španiji tokom epohe baroka – jednog od najznačajnijih perioda u istoriji evropske umetnosti i književnosti. Barok je kulturni i umetnički pravac koji se razvio krajem 16. i trajao do sredine 18. veka, a karakterišu ga raskoš, dinamičnost, kontrasti i snažna emotivnost. U književnosti i pozorištu barok donosi složenije zaplete, izražene sukobe, spoj uzvišenog i svakodnevnog, kao i težnju da se publika očara i pokrene.
Špansko barokno pozorište donelo je inovacije u dramskoj strukturi i dramaturgiji – poput mešanja komičnog i tragičnog, uvođenja složenih zapleta i dinamike scena – koje su uticale na razvoj evropskog teatra u celini. Učenje o ovim dramama znači i bolje razumevanje korena modernog pozorišta. Španija u periodu baroka postala je jedno od ključnih središta evropske umetnosti, Lope de Vega i Kalderon su i danas nezaobilazni deo svetskog književnog kanona.
Knjiga Špansko pozoriste baroka autorke Jasne Stojanović osvrće se na period između 1600. i 1681. godine. Naime, ovo je zlatno doba španske književnosti. U tom periodu stvaraju Lope de Vega, Migel de Servantes, Fransisko de Kevedo, Pedro Kalderon de la Barka, Tirso de Molina. Iz ovog perioda sačuvano je 10 000 dela. U ovom kontekstu, interesantno je naglasiti da se u Srbiji tek u 20. veku pojavljuju Kalderon, de Vega i Servantes – u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 24. februara 1874. odigrana je drama Pedra Kalderona Život je san.
Još u doba renesanse, pozorište se odlikuje originalnosću i antinormativnošću. Začetnici pozorišta bili su Huan del Ensin – „otac španskog pozorišta”, Bartolomeo de Tores Naar, koji je podelio komediju na comediu a fantasia i comediu a noticia i Lope de Rueda – začetnik komercijalnog pozorišta u Španiji.
,,Nema sumnje da je teatar bio beg od stvarnosti, potreba za razbibrigom i zaboravom u sumornoj svakodnevici punoj problema. Bilo kako, odlazak u pozorište je za Madriđane, Valensijance, Seviljance… postao omiljeni vid zabave, kulturni, umetnički, a ponajviše društveni događaj: odlazilo se u teatar da se ’čuje’ komad, da se sretnu prijatelji, ali i da se bude viđen i da se kavaljeri udvaraju damama (ne zaboravimo da su crkva i pozorište bila retka mesta dozvoljenih susreta muškaraca i žena, u konzervativnom društvu kakvo je bilo špansko).”
Špansko pozorište baroka, Jasna Stojanović
Pozorišna dvorišta se pojavljuju šezdesetih godina 16. veka. „To su bili skromni, improvizovani prostori; nisu imala ni krov ni sedišta, gledaoci su stajali, kulise je činio običan zastor, a predstave su se mogle posmatrati i sa prozora okolnih kuća”. U prvim redovima stajali su muškarci – sluge, kočijaši, vojnici, seljaci – oni su najčešće minirali predstavu koristeći pištaljke, gađajući glumce trulim voćem ili jajima. Žene su se nalazile u prostornoj loži, odvojene od muškaraca. Bočno su bile klupe na nekoliko nivoa na kojima su sedeli profesori, sveštenici, studenti – oni koji donose sud o predstavi. Kralj i vlastela imali su posebna mesta iznad svih.
Predstave traju od dva do tri sata i održavaju se nedeljom ili praznicima. S vremenom, interesovanje se povećava i počinju da se održavaju dva puta nedeljno, a zatim svakodnevno od Uskrsa do Velikog posta naredne godine. Igra se glavno delo, ali i kraći komadi koji služe za razonodu u pauzama.
Glavna komedija ima 3 čina. Pre prvog čina igra se loa i ona predstavlja pohvalu. Zatim ide međuigra, onda hakira koja govori o društvenom dnu između 2. i 3. čina. Mohiganga zatvara predstavu. Ovaj raspored nije bio stalan.
Autorka nam dalje otkriva kada su se pojavili profesionalni glumci: „Jedan od prvih značajnih ansambala bio je onaj Lopea de Ruede, aktivan između 1540. i 1560. godine”. Glavni u ansamblu bio je upravnik. Glumački posao bio je teži nego što su ljudi zamišljali. „Kostimi i rekviziti bili su izuzetno važan element predstave: služili su za karakterizaciju likova i ambijentaciju radnje. Zato su upravnici izdvajali značajna sredstva za njihovu nabavku i održavanje.”
Čitavo drugo poglavlje posvećeno je Lopeu de Vegi i nastanku nove komedije, „Lope je nesumnjivo centralna figura španskog baroknog pozorišta. Svojim talentom i izvanrednim dramskim osećajem dao je formulu nove komedije i neizbrisiv pečat celokupnom pozorišnom životu tog doba.” Njegovo ime postalo je sinonim za dobru komediju. Bio je nazivan Feniksom među umovima. U svoje komedije uvodio je važne likove i događaje iz sopstvenog života.
Treće poglavlje rezervisano je za ostale dramske vrste, kao što su autosakramentali i međuigre. Autorka sažeto i jasno objašnjava ove pojmove, rekavši da je autosakramental jednočinka u kojoj se obrađuje neka hrišćanska doktrina ili epizoda iz Biblije, a likovi su alegorijski (Nada, Vera, Sudbina, Pravda).
U daljem tekstu načinjen je osvrt na jednog od najbitnijeg pripovedača iz ovog perioda – Migela de Servantesa. Autorka govori o njegovim delima, pre svega o tragediji Uništenje Numansije, tragikomediji Ropstvo u Alžiru i delu Osam novih komedija i osam međuigara nikada prikazanih u kojem Servantes upućuje otvorenu kritiku. „Servantes je sintagmom ’nikada prikazanih’ želeo da skrene pažnju na samodovoljnost tadašnjih pozorišta, neprijemčivih za bilo koju dramsku formulu iole drugačiju od one ustoličene.”
Sam kraj knjige govori o Kalderonu de la Barki, zaista jednoj od najznačajnijih ličnosti španskog teatra utoliko što nova komedija doživljava zrelost i vrhunac u periodu kada on stvara. Komediju je podelio na komedije plašta i mača i komedije zapleta. Pisao je filozofsko-simbolične drame od kojih je najznačajnija Život je san. Takođe, pisao je drame časti – trilogiju Lekar sopstvene časti, Za tajnu uvredu, tajna osveta i Slikar svoje nečasti, a najznačajnija je Salamejski kmet.
Špansko pozorište baroka Jasne Stojanović daje sažet ali detaljan pregled španske književnosti i španskog pozorišta 16. i 17. veka. Možda i najveći adut ove knjige, koja zapravo pripada teoriji književnosti, jeste stil koji je veoma razumljiv i koncizan i samim tim primamljiv čitaocima. Jasna Stojanović se u ovom delu uhvatila ukoštac sa samim korenima španskog pozorišta i tradicijom, kao i sa začetnicima nove komedije i njihovim najznačajnijim delima i sledbenicima.
oktobar, 2025.
