Ukoliko ste nekada pomislili kako je sveopšta fascinacija Japanom i njegovom kulturom izum savremenog doba i novih tehnologija, prevarili ste se. Japanska umetnost i kultura pronašla je svoje mesto u srcima zapadnoevropske aristokratije još u periodu velikih geografskih otkrića, a zatim i otvaranjem brzih, lakših i isplativijih trgovačkih puteva koji su proizvode dalekog istoka učinili dostupnijim evropskom trzištu. Ipak, najveću popularnost japanska umetnost u Evropi doživeće tokom druge polovine 19. veka kada ova zaljubljenost u kulturu Zemlje izlazećeg sunca i dobija svoj zvanični naziv – japanizam.
Termin japanizam ustanovio je francuski likovni kritičar Filip Burti (Phillipe Burty) kako bi objasnio relativno iznenadnu ekspanziju motiva japanske kulture koji su tokom druge polovine veka preplavili platna evropskih umetnika. Osim predmeta i biljaka koje nas i danas neminovno asociraju na Japan (specifične lutke, kimona, lepeze, trešnjin cvet) evropski umetnici su pokušavali i da oponašaju tehniku i dvodimenzionalnost japanske grafike u svojim delima. Postoji mnogo primera kojima bismo mogli objasniti rasprostranjenost japanizma u 19. veku, ali ćemo se ovog puta osvrnuti na jedan pomalo neobičan motiv koji se takođe pogrešno smatra proizvodom savremenog doba – motiv seksualnog odnosa hobornice sa ženom, tj. „erotiku pipaka” (tentacle erotica).
San ribareve žene, Hokusaj
Početak je 19. veka i u dalekom Japanu majstor grafike poznat po mnogim imenima, a najpoznatiji po imenu Hokusaj, stvara tomove i tomove grafičkih albuma šunge. Šunga (shunga) je ime za japansku erotsku umetnost u kojoj su, za razliku od strogog evropskog viktorijanskog moralnog koda, otvoreno uživali i muškarci i žene. Najveći broj ovih grafika Hokusaj je izradio u periodu između 1810. i 1814. godine, prilikom čega se menja i način na koji umetnik predstavlja ljudsko telo: ono s vremenom postaje sve punije, realnije i senzualnije. Godine 1814. nastaje grafika San ribareve žene koja će pola veka kasnije izvršiti veliki uticaj na francuske umetnike.
Samuraji su u svojim pohodima uz sebe uvek imali i po neki šunga crtež jer se smatralo da ova vrsta umetnosti deluje kao amajlija i tera smrt.
Tačan prevod reči „šunga” nije „erotska slika” vec „prolećna slika”, a može se prevesti i kao „slika koja se drži ispod jastuka”. Ili dušeka. Ili u skrivenom folderu sa šifrom.
Grafika San ribareve žene prikazuje amu – ženu koja vozi školjku, koja nasukana na obali doživljava ekstazu usled seksualnog odnosa sa dve hobotnice. Ova smela tema nije produkt Hokusajeve mašte – njene korene moguće je pronaći u mnogo starijoj folklornoj umetnosti Japana, posebno u legendi o princezi Tamatori koju jure i napadaju morska čudovišta, a koja je bila veoma popularna u Edo periodu japanske istorije u koji spada i Hokusajeva umetnička karijera. Ipak, Hokusaj ne daje grafici slučajno naziv San ribareve žene. U japanskim ribarskim mestima istraživači su pronašli daleko veću koncentraciju dilda i drugih seksualnih pomagala koje su žene ribara koristile tokom dugih perioda samoće, dok su njihovi muževi bili na moru. Iako je evropska javnost, po prvi put suočena sa ovom Hokusajevom grafikom sredinom 19. veka, reagovala sa određenom dozom odbojnosti (a kritičar Edmond de Gonkur je opisao kao scenu silovanja), iz današnje perspektive ne bismo sa sigurnošću mogli da tvrdimo da li je ovaj san ribareve žene noćna mora ili pak fantazija.
Hokusajevom grafikom inspirisana je i opera Iris, italjanskog kompozitora Pjetra Maskanjija, izvedena prvi put u Rimu 1898. godine, čija je radnja smeštena u drevni Japan.
Hobotnica, Felisijen Rops
Hokusajeva grafika San ribareve žene uticala je na mnoge evropske umetnike, a najočigledniji odgovor japanskom mastoru grafike dao je njegov belgijski kolega – Felisijen Rops. Inače poznat po svojim slobodnim erotskim scenama, Rops je i sam govorio da inspiraciju pronalazi u tri teme – seksu, smrti i Satani, te ne treba da nas čude inovacije koje uvodi u temu odnosa žene i hobotnice. Za razliku od svojih kolega simbolista, Rops je prostituciju, venerične bolesti i različite perverzne porive društva prikazivao bez maski, otvoreno i realno, često satirično. Prepoznavši u javnom zgražavanju nad Hokusajevom grafikom čisto licemerje, Rops je sličnu scenu prikazao na još eksplicitniji način. Na njegovom crtežu Hobotnica, nastalom 1900. godine, pipci morskog čudovista dobijaju nedvosmislen izgled penisa. Iz naslova nestaje reč „san” koji bi posmatrača uverio da prikazana scena ne pripada realnosti već svetu opsena i mašte. Kao i većina Ropsovih dela, i crtež Hobotnica predstavlja dve, na prvi pogled, oprečne teme – snagu ženskog libida (koji je fascinirao Ropsa) i nasilje prilikom seksualnog čina.
Ištar, Fernand Knopf
Ropsov belgijski kolega, simbolistički slikar Fernand Knopf, teme svojih dela takođe je pozajmljivao iz sveta podsvesti, snova, fantazija i psihičkih devijacija. Ipak, Knopf je, poput većine simbolista, ovakve teme pravdao istorijskim, mitološkim ili biblijskim pričama, te je žena napadnuta od strane zmijolikih pipaka u njegovom radu dobila ime Ištar. Ištar je, u stvari, bila rešenje naslovne strane istoimene knjige francuskog mističara i maga Peladana, sa kojim je Knopf sarađivao i čije je knjige često ilustrovao. Nastala 1888. godine, Knopfovu Ištar napadaju pipci druge čovekolike figure koju je Peladan nazvao Meduzom. Razjapljena Meduzina usta, sa zubima, aludiraju na opasnost od ženskog polnog organa, a čitava scena je i slikarevo upozorenje na opasnosti od veoma rasprostranjenih veneričinih bolesti koje su tokom druge polovine veka odnosile više žrtava godišnje nego većina ratova.
Hobotnica, Ogist Roden
Jos jedna Hobotnica inspirisana Hokusajem nastaje u Parizu 1900. godine. U pitanju je crtež vajara Ogista Rodena koji se, poput svojih kolega, zainteresovao za japansku kulturu i umetnost tokom osamdesetih godina veka. Svojoj bogatoj kolekciji umetnina prikupljenih sa različitih udaljenih i egzotičnih krajeva sveta Roden je oko 1900. godine dodao i manju kolekciju japanskih grafika i umetničkih predmeta. Četiri poslednje godine 19. veka proveo je crtajući pod uticajem japanizima prilikom čega nastaje i crtež Hobotnica. Na šematizovan način, gotovo alegorijski, Roden naglašava ženski polni organ, otklanjajući svaku sumnju da je seks sa ovom morskom životinjom ušao u podsvest i fantazije evropskog kulturnog miljea.
Žena i lignja, Pikaso
Iste godine kada Rops i Roden stvaraju svoja dela, sličan odgovor na temu daće i mladi Pikaso. Njegov crtež Žena i lignja, iako menja jednog od aktera (u pitanju više nije hobotnica), veoma se približava Ropsovoj ideji – morsko čudovište zadovoljava nagu ženu svojim falusoidnim pipcima.
Tema seksualnog odnosa žene i morskih bića nije iscrpljena na prelasku iz 19. u 20. vek. Naprotiv, najveću ekspanziju doživeće upravo stotinak godina kasnije kada će, zahvaljujući japanskoj mangi, video-igricama i porno industriji biti daleko više popularizovana. Iako nas bogati svet perverznih sadržaja 21. veka može zavesti da pomislimo kako je naše doba „najgore” po tom pitanju, imajte na umu da je većina ovakvih motiva preuzeta iz folklorne tradicije naših drevnih predaka, ali i da su se njima nekada davno, tokom dugog 19. veka, bavili uticajni i priznati likovni umetnici.
piše: MoonQueen
