Časopis KUŠ! /Časopis KuŠ! Foto: IMDb

piše: Igor Diletant Belopavlović

Film Marka Đorđevića Moj jutarnji smeh prati Dejana (Filip Đurić), momka na pragu tridesetih koji nikada nije imao seksualne odnose, mada nam to nije eksplicitno potvrđeno. Dejan živi sa ocem Rajkom (Bratislav Slavković) s kojim nije u dobrim odnosima (naslućujemo da je otac alkoholičar) i majkom Radicom (Jasna Đuričić) koja se brine i o najmanjoj potrebi svog sina jedinca, čineći mu tako medveđu uslugu. Kroz njihovu interakciju vidimo njegovu nezrelost, sivilo njegovog života, koja je ujedno i paralela društva u kojem živi. Ono se, između ostalog, ogleda u školstvu gde radi kao zamena, ili u zdravstvu kada mu otac završi u bolnici, gde ubrzo i umre. Sve u svemu, film se u početku može činiti kao da gledamo neko novo ostvarenje Olega Novkovića.

Ipak, majka najzad uviđa da joj sin ne odrasta, mada i dalje ne shvata koliki je njen udeo u tome, i ne bi li mu pomogla, odlaze kod lokalne, poznate gatare koju glumi pokojni Nebojša Glogovac. Ne želeći da ulazim u patetiku, reći ću samo da retko koji glumci mogu da nas nasmeju do suza, dok istovremeno daju jako precizan i psihološki tačan prikaz određenog lika, i to sve u manje od deset minuta. No, od tog trenutka publika ne prestaje da se glasno smeje, dok prati nesnađenog Dejana koji, što svojom voljom, što silom prilika, počinje da odrasta. A ta sila prilika je oličena u Kaći (Ivana Vuković), njegovoj koleginici s posla, kojoj se Dejan očigledno dopada, dok se on plaši da napravi prvi korak.

Časopis KUŠ! /Časopis KuŠ! Foto: IMDb

I dok isčekujemo šta će se tačno dogoditi između njih dvoje, ono što nas zapravo drži na iglama dolazi od statičnosti kadrova, tj. kamera. Često ne vidimo lice glavnih likova – ili oni nisu u centru kadra, ili ih posmatramo iz nekog, naizgled, čudnog ugla. Kao da se kamera sasvim slučajno našla u sred priče ovih ljudi, te ju je sramota da se pomeri, ali ne može da ne osluškuje i ne viri u njihov život, usput sve više saosećajući sa njima.

Moj jutarnji smeh se lako može podvesti pod komediju (pa i romantičnu), ali u pitanju je socijalna drama. Kako radnja odmiče, publika se polako, ali sigurno identifikuje sa Dejanom, upravo jer vidimo da živi život poput našeg: u kućama koje nikad nisu do kraja dovršene; sa nesigurnim poslom; u mestu gde pop nije siguran da li će stići na sahranu; sa kupatilima gde pločice nisu menjanje još od Tita itd.

Ali reditelj pametno koristi tu identifikaciju i skreće naše potencijalno sažaljenje u smeh samoprepoznavanja i, ultimativno, navijanja za Dejana. Najiskrenije ne pamtim kada sam zadnji put u bioskopu poželeo da glasno navijam i bodrim nekog sa velikog platna, a pritom to ne čineći, kako ne bih prekinuo njegovu intimnost. A kada shvatite da delite taj osećaj sa celom bioskopskom salom, shvatite koliko je ovakvo ostvarenje stvarno retko. Živeći životima sličnim Dejanovom, svima nam je trebalo da se glasno nasmejemo sami sebi i da uvidimo da se i u našoj svakodnevici, kakva-takva je, i dalje možemo izboriti za male i velike promene na bolje.

februar, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.