Intervju vodila: Teodora Rebić
Gala Dimović je studentkinja četvrte godine menadžmenta i produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti i apsolventkinja ljudskih resursa na Fakultetu bezbednosti. Bila je deo raznih umetničkih projekata vezanih za organizaciju pozorišnih predstava, ali i izložbi. Kroz godine volontiranja upoznala je i zavolela sve što čini festivale i rad sa ljudima.
O tome kako teče proces stvaranje jedne pozorišne predstave, zašto je divno studirati na Fakultetu dramskih umetnosti, kao i o ljubavi prema pozorištu i moru čitajte u našem razgovoru sa Galom.
Koja je tvoja omiljena reč?
Pozorište i more. Razmišljam o onome što generalno volim, što me ispunjava i čini srećnom. A pozorište i more, to definitivno najviše jesu, sa sobom nose posebnu emociju. Čak i kao same reči, volim da ih čujem. Ne mogu da ne primetim kada ih neko oko mene pomene, kao da sam senzitivna na te glasove. Odmah mi skrenu pažnju, privuku me i uvek uvedu u dalji razgovor.
Da li se možda može reći da su to reči kojima sebe opisuješ?
Na neki specifičan način da. Pogotovo kada je pozorište u pitanju, ono boji moj život i privatno i profesionalno. Pozorište doživljavam kao jedan konstanatan proces. Počevši od stvaranja, igranja, pa onda delovanja na publiku. Još uvek nisam prestala da se oduševljavam kompleksnošću tog odnosa, on je veoma analogan realnom životu.
Kako doživljavaš ulogu pozorišta?
Smatram da je najveći uticaj koji pozorište ostvaruje onaj na indvidualnom planu. Komunikacija jednog umetničkog dela, bilo da je reč o dramskom ili muzičko- scenskom, najintenzivnija je tamo gde je neposredna. Poruka se sa predstave prenosi lično na svakog gledaoca ponaosob, a on je doživljava u odnosu na sebe. Na tom nivou su poruke najsnažnije i mislim da mogu da prouzrokuju velike promene i inspirišu velike ideje, izazovu emociju i dovedu do katarze. Nakon toga, svaki pojedinac može dalje da prenosi poruku i ideju na okruženje, te i celo društvo.
Kako izgleda proces stvaranja jedne predstave? Šta se sve dešava iza kulisa?
Do sada sam imala zadvoljstvo da uglavnom sarađujem sa rediteljima koji su iskusni i sasvim u materiji. Glavni utisak o rediteljima mi je da su ti ljudi uvek zanimljive i potpuno posvećene ličnosti. Moraju biti kreativni, sa jedne stane, spremni na improvizaciju, a sa druge, organizovani i racionalni. Treba umeti naći taj balans; da bi čovek mogao da se igra na granici između oba, mora dobro da zna meru. Rekla bih da to važi i za ostale članove autorskog tima. Timovi su često veliki, a svako u okviru svoje sfere doprinese svojim čitanjem dela, razumevanjem smisla, likova i poruke.
Nakon što je završen autorski deo, kreću probe i rad sa glumcima. Taj deo procesa je najturbulentniji, ali i najzabavniji. Tu se dešava domaštavanje, dorađivanje, dodavanje i oduzimanje. Likovi se menjaju, rastu, razvijaju i sve preciznije definišu.
Paralelno sa procesom proba, dešava se i operativni deo posla, on zapravo omogućava da se premijera desi i da ništa ne zafali. Ali… koliko god se temeljno spremali, nekako se uvek desi da pet minuta pre premijere shvatimo da nedostaje neki rekvizit koji bi bio apsolutno genijalan da smo ga se setili.
Kako izgleda studiranje umetničkog fakulteta; da li možeš da izvojiš omiljeni studentski projekat u kome si učestvovala?
Najdraži projekat mi je definitivno FIST. Znala sam da je vreme i da želim da probam nešto novo. U tom projektu sam imala samo temu, sve ostalo je trebalo slobodno osmisliti. Bilo je izazovno voditi kreativni, operativni i tehnički proces od nule i bez okvira. Ali je upravo to bio način da upoznamo sami sebe, da uvidimo koji se to problemi mogu javljati i da se sa njima suočimo. Tada smo svi iskoračili iz svojih zona komfora, imali smo isti cilj na kome smo veoma vredno radili. Zbog svega toga sam se ovom projetku potpuno predala i posvetila, želela sam da svi budemo zadovoljni gotovim proizvodom.
FIST je bio klasni studentski projekat, to mi je, u celoj priči, pružalo izvesnu sigurnost. Za mene je jedna od najvećih čari studiranja na FDU upravo taj osećaj – sloboda da se pogreši. Smatram da je to od ogromne važnosti za mlade, pogotovo u umetnosti – mogućnost da se proba i proba iznova, pogreši i promeni. Tako upoznajemo sebe i shvatamo šta želimo da radimo; sa fakulteta izlazimo iskusniji i smeliji.
Koje je tvoje omiljeno pozorište, bilo da si sa njim sarađivala ili ne?
Izdvojila bih Jugoslovensko dramsko pozorište. To je prvo pozorište koje sam doživljavala kao svoje. U njemu sam tako slučajno počela da se interesujem za zbivanja iza scene. Tamo sam sebi postavila pitanje – ko i šta je sve potrebno da bi se jedna predstava uveče odigrala? Sada se upravo time bavim, studiram pozorišnu produkciju – čudnovate su te slučajnosti.
Narodno pozorište ne može da se izostavi, klasično, tradicionalno i konvencionalno. Tamo idem i zbog dobre drame, ali i kada mi se gleda pravi pravcati balet.
Za pozorište Boško Buha mogu samo da kažem da je ono blago našeg grada.
U poslednje vreme najčešće idem u Atelje 212, oni zaista ispituju granice, igraju se pozorišta, svaki put se sve više oduševim.
Zaokružiću ovaj razgovor povratkom na njegov početak. Govorila si o pozorištu, nećemo nepravedno zapostaviti more. Kako se osećaš u blizini mora?
Mirno. A, opet, veselo i razdragano. Asocijacija mi je letnji raspust, detinjstvo i bezbrižnost. More daje slobodu, kada mi je svega preko glave, uvek pomislim kako bi mi život bio lakši samo da sam na moru. Da otplivam, pa da se vratim redovnim obavezama. Udahnem miris mora i ono mi kaže da ne brinem.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Verujem da svaka forma umetnosti dolazi do nas u pravom trenutku, ali neka za sada preporuke budu: od knjiga svakako Idiot od Dostojevskog, film Bringing up baby (1938) zbog lakoće, zabave, apsurda; za predstavu bih dala mnogo preporuka i najviše volim da pogodim šta bi se dopalo ljudima koje poznajem, ali dve univerzalne ovoga puta su Moj muž, R. Bužarovska, u režiji Jovane Tomić u JDP-u i u Ateljeu 212 Ova će biti ista, S.Bajac, u režiji Ivana Vukovića.
Što se tiče umetničkog dela, moja najveća preporuka je pratiti izložbe mladih autora i njihova čitanja sveta, ali se i povremeno vratiti realizmu i impresionizmu.
jun, 2023.
