Kao veliki poštovalac rada Rubena Estlunda, nestrpljivo sam očekivao priliku da vidim njegov novi film Skver, trg ili kvadrat, kako se može tumačiti dvosmislenost ovog naziva. Skoro godinu dana je prošlo od kada sam video prvi tizer za film do trenutka kada sam imao priliku da ga pogledam. I moram priznati da film nije dostigao očekivanja koja sam mu postavio. Ne mislim da je loš, niti da nema svoje kvalitete, ali stiče se utisak da je želeo da prikaže nešto kompleksnije što nije sasvim uspeo.

Naime, radnja prati Kristijana, uspešnog kustosa muzeja savremene umetnosti u Kopenhagenu, koga tumači Klaes Bang. Prateći ga, imamo priliku da upoznamo svet savremene umetnosti, diktirane novcem i sa sve manje suštinskog smisla; u kome se fragmentima materijalnog sveta pridodaju fiktivne vrednosti i predstavljaju kao umetnost. U takvom svetu glas jednog kustosa je presudan jer razdvaja kvalitetno od onoga što nije i na taj način upravlja tokom razvoja umetnosti danas.

Naziv filma Skver je istovremeno i naziv muzejske postavke koju on priprema. ,,Skver je utočište poverenja i brige. U njemu smo svi jednaki i delimo ista prava i obaveze” – stoji na pločici ispred kvadrata na trgu ispred muzeja oivičenog led rasvetom. Ironično, upravo na trgu na početku filma, glavni junak, u pokušaju da spreči maltretiranje jedne devojke i da učini kavaljerski gest, biva opljačkan upravo od strane devojke koju je pokušavao da zaštiti. Ono što, ipak, dominira tom scenom nije nepravda koja je njemu učinjena, nego osećaj pogrešnosti motiva zbog kojih je on priskočio u pomoć na prvom mestu, ali on to u tom trenutku ne shvata. Ovaj incident je i metafora celog filma potpuno suprotstavljena glavnom motivu pomenutom na početku ovog pasusa. Dalji tok radnje daje glavnom liku prilike da upravo to uoči, ali da li će u tome uspeti moraćete sami da prosudite.

Pored glavnog toka radnje prikazuju se i delovi privatnog života glavnog lika koji otkrivaju njegovu ličnost iza kulisa – mesta na kojima leži njegov bes, njegov nedostatak interesovanja za druge koji ga kasnije košta karijere i odnos prema ženama. Upravo su ove strane Estlundov autorski pečat. On uspeva da prikaže ono što leži iza fasade emancipovanog zapadnog čoveka, nekoga ko veruje u humanističke vrednosti, ali u trenucima kada su te vrednosti suprotstavljene njemu, spreman je da ih zanemari. Zbog ovog duboko usađenog licemerja koje opisuju, njegovi filmovi dobijaju oblik egzistencijalističkih eseja – prikazujući ljudsko stanje kao večno osuđeno na borbu sa svojim primalnim instinktima i preživljavanje i reprodukciju kao osnovnu svrhu svakog života.

Jedan od meni najupečatljivijih segmenata filma je odnos koji se razvija između Ane, strane novinarke koja boravi u Stokholmu, i Kristijana. Upravo u njemu je najizraženiji ovaj sukob osvešćenog i primalnog bića i strah od prepuštanja proizvoljnosti, karakterističan za ovaj sukob. Scena u kojoj on neće da joj da svoj iskorišćen kondom u strahu da bi ona mogla da ga upotrebi da se njime oplodi na fantastičan način oslikava ovaj strah. U tome se ovaj film nadovezuje na Estlundov prethodni film, Turistu, kao dekonstrukcija muškog principa koji se oličava u mačoizmu i upravljanju situacijom, otkrivajući strahove i suštinski kukavičluk koji se krije iza kulturološki definisane muškosti, koja se nameće kao funkcija pre nego društveni položaj koji pojedinac stiče svojim životnim iskustvima.

Čini mi se da je ovo njegov, produkcijski gledano (može i ne mora), najzahtevniji film do sada. Na samom početku filma je scena skidanja ogromne statue, veličine Kneza Mihaila na Trgu republike, sa postolja i njenog padanja koje vas uvodi u film grandioznim šokom. To prate scene sa puno statista i bogatom scenografijom. Upečatljiva je i sporedna uloga Dominika Vesta, poznatog glavnog lika iz serije Wire, koja se čini kao potez da se Estlund približi američkoj publici. Pre dve godine njegov neuspeh da bude nominovan za Oskara za strani film bio je propraćen ovim videom. Ove godine mu je pošlo za rukom, možda upravo zbog tog poteza.

Sve u svemu, iako ne smatram film toliko hrabrim kao neke od njegovih prethodnika, na primer, filmova Play ili Turista, Skver će vas svakako naterati na razmišljanje i ostaviti vas sa osećajem nelagode. No, ako vam se gleda nešto rasterećenije i duhovitije, svakako bih vam predložio da pogledate Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju.

piše: Nenad Tesla

Leave a Reply

Your email address will not be published.