Sigurno ste čuli za tu reč. Najčešće verovatno u obliku prideva. Opštepoznato je da sama reč označava ili je značajno povezana sa nekakvom sumnjom. Međutim, skepticizam u nekom ozbiljnijem kontekstu (često) nije puka sumnja ili neverica.

Tako se često pravi razlika između ordinarne, svakidašnje sumnje i skepticizma, što će nam ujedno i pojasniti zbog čega skepticizam ume da fascinira. A da ume da fascinira bi trebalo da je očigledno, ne samo zbog dugovečnosti tog filozofskog pitanja – ako gledamo vreme i puki broj mislilaca koji su se sa ovim hvatali u koštac – nego i zbog, kako se čini, nerešivosti nekih pitanja sa kojim nas skeptici suočavaju.

Natrag na pojam ordinarne sumnje. Sunčan je dan i vi ste napolju. Recimo da u parku vidite kako vam iznad glave, krivudavo i relativno sporo, prolazi neki beli aviončić. Mislite: a) beo je, što nije tipična boja za metalne avione. Takođe mislite b) nije od metala, ide previše lagano i vazduh mu očigledno bez problema remeti putanju. Dolazite do sumnje tj. neubeđenosti da je avion od metala. Međutim, postoje načini da se otklone razlozi sumnje. Šta ako jednostavno nije tačno da metalni avioni nisu beli. Može se ispostaviti da nam je pretpostavka a) jednostavno neistinita. Realan je scenario i da metalni avion leti sporo i krivudavo kao papirnati jer je od aluminijuma. Pretpostavka b) je istinita, ali nebitna, jer postoji neka druga činjenica koja objašnjava let aviona. Šta je zajednička nit ovim načinima da se otkloni sumnja? To što se oni razrešavaju pozivajući se na neke druge stvari koje (mislimo da) znamo. Sumnjajući da znamo od kog materijala je avion, ne sumnjamo da znamo neke druge stvari o svetu, već ih uzimamo zdravo za gotovo.

Međutim, šta se dešava kada se dovede u pitanje mogućnost da se poseduje bilo kakvo znanje? Za nekoga ko sumnja da je moguće da imaš bilo kakvo znanje, kakav bi ubedljiv odgovor uopšte mogao da ponudiš? Još slikovitije, nekome ko misli da smo u nekom programu à la Matrix, da li možete da demonstrirate da niste? Sve što vi kažete mogao bi da kaže i neko ko se baš u takvom programu nalazi.

Možda je najbolji odgovor skeptiku onaj koji će spustiti kriterijum tako što će reći da nema nikakvog načina da se apsolutno pokaže da takav scenario nije slučaj, ali da je možda svejedno malo verovatan. Uostalom, ako smo tip skeptika koji, recimo, veruje da je apsolutno sve što doživljava proizvod njegove mašte, onda moramo da verujemo da su sve one kompleksne stvari koje (mislimo da) ne razumemo, poput kvantne mehanike ili abiogeneze, isto osmišljene od strane nas. Možda je onda najbolji odgovor da je stvarnost previše kompleksna i dosledna da bi je jedan čovek sam osmislio.

Možda je još bolji pristup da se lopta prebaci u teren skeptika – da li postoji dobar razlog da se misli da su skeptikovi scenariji zapravo aktuelni ili se možda podrazumeva da je skeptik jedini koji ne mora da obrazlaže svoje mišljenje? Ako niste sigurni da postoji spoljni svet, tj. ako ste savršeno neopredeljeni jer vam je skeptik pokazao kako je nemoguće dokazati da on postoji i ako vam on svejedno nije ponudio apsolutno nikakav dalji razlog da verujete da je to tačno, čini se i dalje postoji razlog da neskepticizam odnese prevagu. Po uzoru na Paskalovu opkladu, mogli biste da razmišljate ovako: okej, tačno sam na pola i ne znam šta mi je činiti, međutim i dalje mi se isplati da verujem da postoji spoljni svet. Ako sam skeptičan po pitanju ljudske potrebe za vodom i u pravu sam, kul. Ako sam skeptičan i grešim, postajem ozbiljan pretendent na Darvinovu nagradu.

Bilo je i zanimljivih, uticajnih i mnogo ozbiljnijih pokušaja da se odgovori na skeptične opaske. Jedan poznati primer je Dekart. On je dao jedan od prvih scenarija radikalnog skepticizma. Tražio je od nas da zamislimo da našim duhom i telom upravlja zli duh i da razmislimo kako bismo ikada mogli da znamo da nešto što radimo i mislimo nije upravo maslo zlog duha. Možda, kada bismo samo mogli da nađemo neku polaznu tačku, nešto što možemo da znamo sa apsolutnom sigurnošću… I tako drug Dekart dođe do Cogito ergo sum. Imamo i krajnje osvežavajuću metodu Dž. E. Mura (evo jedne ruke; op, evo druge; znam da ima dve ruke u spoljnom svetu; dakle, spoljni svet postoji). Šalu na stranu, taj argument zaslužuje poseban članak.

Međutim, šta običan čovek dobija upoznavanjem ovakvih problema? Jedna stvar je da, iako radikalni skepticizam deluje kao primer postavljanja nemogućih kriterijuma za znanje, racionalnost i ostale stvari koje nam toliko znače, blaže varijante (tj. zdravi skepticizam) mogu biti korisne. Verovatno će vas činiti otpornijim na dogmatske pozicije. Verovatno ćete dobiti neko novo poštovanje za ljude koji ulažu dodatni trud i napor da steknu istinsko znanje. Verovatno će vam razviti naviku da odete barem korak dalje u ispitivanju nečega nego što biste otišli ranije. Takođe, čini se, postoji pozitivna (u oba smisla) korelacija između skepticizma i kritičkog mišljenja. I za kraj, možda će vas, kao što je bio slučaj sa mnom, skepticizam po nekom pitanju dovesti do toga da vrednujete filozofiju kao takvu i, što da ne, da vi jednog dana potpišete neki tekst. (Mnogo bolji, nadam se

                                                                                                                           piše: Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.