"Siročići", Zlata Markov Baranji, izvor: Narodni muzej u Zrenjaninu

piše: MoonQueen

U stalnoj postavci Narodnog muzeja u Zrenjaninu nalazi se jedna neobična skulptura petorice bosonogih dečaka velikih očiju i ušiju, odevenih u istovetne plave odore ili spavaćice, pogleda pomalo tužnih i uprtih ka nebu. Ovi dečaci izrađeni od bojene terakote danas su poznati pod imenom Siročići i deo su stvaralaštva umetnice Zlate Markov Baranji koja je osamdesetih godina prošlog veka muzeju poklonila četrdesetak svojih dela.

Zlata Markov rođena je 1906. godine u mestu Žitište u Banatu. Školovala se u Temišvaru i Zrenjaninu, slikarstvo je učila u Beču, a skulpturom je počela da se bavi tokom studija u Budimpešti. Njen tadašnji profesor vajarstva, Karlo Baranji, postaće kasnije i njen muž. Zajedno će se preseliti u Novi Sad 1931. godine. U naselju Telep izgradiće kuću i porodični atelje. Vajarski rad oba supružnika bio je bogat i raznovrstan, a posebnu novinu u srpskoj sredini predstavljaće njihov rad u keramici i keramoplastici. Kao predavač Škole za primenjenu umetnost u Novom Sadu Zlata Markov Baranji osnovaće keramičko odeljenje i uvesti ovaj tip stvaralaštva u naš školski sistem.

Njeno danas verovatno najpoznatije delo je skulptura Ikarus, nastala 1938. godine, koja krasi fasadu Vazduhoplovne komande u Zemunu, a koju je možda izradila u saglasju sa suprugom, a možda i sama. Iste godine nastale su i dve skulpture, Devojčice i Dečaci, koje danas krase dvorište Osnovne škole „Žarko Zrenjanin” u Novom Sadu (naselje Liman 3), a kojima se Zlata približava nežnom svetu dečje razdraganosti. Za razliku od predratnih Devojčica i Dečaka koje odlikuje vesela dečja radoznalost, njeni Siročići govore o mračnoj strani odrastanja pod senkom teških uslova, a na njihovim licima posmatrač može prepoznati očajanje, beznađe i strah.

"Siročići", Zlata Markov Baranji, izvor: Narodni muzej u Zrenjaninu

Kada su Siročići nastali – nije poznato. Podaci koje sam pronašla istražujući Zlatin životni i umetnički put navode me na zaključak da bi njihov nastanak trebalo smestiti u godine nakon Drugog svetskog rata. Dva su razloga za to: prvi je baziran na poznatim činjenicama, tačnije, činjenici da je u proleće 1940. godine u velikoj poplavi Dunava reka odnela kuću i čitavo pokućstvo porodice Baranji, uključujući i sadržaj njihovog ateljea. Sve skulpture, makete, odlivci i skice čuvane u tom trenutku u Zlatinom domu nestale su na početku rata. Zajedno sa mužem Zlata je uspela da tokom narednih nekoliko godina sagradi novu kuću i novi atelje, ali su i oni pretrpeli razaranja, ovog puta krajem rata, usled savezničkog bombardovanja 1944. godine. Vrlo je verovatno da ni Siročići u domu svoje autorke ne bi preživeli dva ovako nepovoljna događaja. Drugi razlog moje pretpostavke da se datovanje nastanka skulpture treba smestiti u godine nakon 1944. je upravo tema ovog dela. Ratna dešavanja ostavila su širom sveta hiljade napuštene dece čije su roditelje odnele bitke, razaranja, sistemska istrebljenja naroda i različite bolesti. Slika siročića u godinama koje su usledile nakon rata nije bila isključivo plod umetničke uobrazilje, već realna slika svakodnevice i prizor sa kojim su se susretali stanovnici svih evropskih gradova. Znajući i to da je sama umetnica rano ostala bez roditelja, a zatim i bez sestara, te da je odrastala bez topline porodičnog doma, govori o važnosti ove teme u Zlatinom umetničkom opusu i intimnom promišljanju, možda i poistovećivanju, a svakako saosećanju koje je morala imati prema ratnoj siročadi. 

Skulptura Siročići izložena u Narodnom muzeju u Zrenjaninu inspirisala je i muzičke stvaraoce, zbog čega se čak dva puta našla na omotima pojedinih albuma. Prvi put se to desilo 1996. godine kada ju je zrenjaninski rok sastav Kanal Tvid upotrebio za album Kamene lutke. A u januaru ove godine pijanistkinja Branka Parlić dobila je svetsku muzičku nagradu Global music awards za album Initiés 2017 na kojem izvodi kompozicije Erika Satija pod budnim očima Zlatinih dečaka od terakote.

mart, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.