piše: Đorđe Petrović
Dok se najtanja kazaljka na satu pomeri i nešto se desi sa zračenjem cezijuma na određenoj temperaturi, na filmskom platnu smene se 24 fotografije. Jedan sekund može nositi mnoga značenja, a retko koji sineasta uspeo je da ovo vreme iskoristi do maksimuma. Međutim, uspeti da se iz sekunde u sekund mesto i vreme narativa preokrene bez gubitka kohezije, veština je nekolicine. Godar je to revolucionarizovao 1960. u filmu Do poslednjeg daha, inspirisan dokumentarnim filmovima Džige Vertova (Čovek sa filmskom kamerom, 1929). Alen Rene godinu dana kasnije nelinearnost narativa smešta u jedan dvor, u filmu Poslednja godina u Marijenbadu, ispitujući sećanje i zaborav kroz traumu. Krajem šezdesetih sličan princip primenjen je i u Jugoslaviji, kada Kokan Rakonjac filmom Pre istine spaja Godarov pristup društvenim problemima i Reneov senzibilitet za sećanje kroz priču o generaciji pogođenoj ratom.
Mnogi kasniji filmski stvaraoci koji su se usudili da preispituju vreme nisu posve uspeli da svoje velike ideje uklope u format filma, pojedini se gubeći u eksperimentu, dok neki jednostavno nisu dorasli zadatku. Na televiziji u Hong Kongu 1980. pojavljuje se ekscentrični grafički dizajner koji kreće da piše scenarije i utire sebi put ka pravljenju filmova. Tu ljubav usadila mu je majka, vodivši ga svakodnevno u bioskop, u detinjstvu koje je pedesetih i šezdesetih bilo isprepletano egzilom, iščekivanjem i čežnjom za porodicom koju nije mogao da vidi dugih deset godina.
Vong Kar Vai (Wong Kar Wai) svoj prvi film snima 1988. godine u originalnom naslovu Karmen iz Mong Koka (u svetu poznat kao As Tears Go By), ispirisan Skorsezeovim Ulicama zla iz 1973. Obojica doseljenici, ljubav prema filmu nasledili od roditelja, odrasli u ozloglašenim krajevima velikih gradova – povezanost je bila neminovna. Ugrubo, obe priče prate dvojicu kriminalaca, od kojih se jedan sposoban postavlja kao zaštitnik svog nepromišljenog partnera, dok ulazi u odnos sa zavodljivom devojkom u pokušaju da pobegne od svog porekla.
Već u originalnom naslovu može se naslutiti u kom pravcu će se njegova filmografija kretati – Karmen Žorža Bizea kao prototip femme fatale likova i Mong Kok, kriminalni deo Hong Konga. Dakle, mikrokosmos specifičnog dizajna, estetike i atmosfere očaran prisustvom jakih ženskih likova. Hong Kong je u njegovim očima veliko bludno polje kukolja u kojem je on klica žita koja ih posmatra. Pretrpan ljudima koji uvek negde žure i lutaju od jutra do sutra i tako ukrug, vreme kao da neprestano ne prestaje. Njegovi protagonisti nisu ništa drugačiji, uklopljeni u okolinu u koju su ubačeni. U takvom ambijentu, čovek neminovno izgubi pojam o vremenu, a u pružanju takve poruke nelinearni narativ igra ključnu ulogu.
Zanimljivo je nakon gledanja njegovih kasnijih, poznatijih ostvarenja pogledati njegov prvi film, iz perspektive koja je otrovana predubeđenjima. Međutim, već se i ovde naslućuje njegova autentična estetika i pristup. Moram priznati i da je As Tears Go By i njegovo najkomercijalnije ostvarenje (do 2013. mu je donelo i najveću zaradu), pre svega jer je jedini koji ima jasno definisanu narativnu strukturu. Takođe, za razliku od narednih filmova, poput Days of Being Wild (Divlji dani), Chungking Express (Čanking ekspres), Ashes of Time (Pepeo vremena)i Fallen Angels (Pali anđeli), njegov prvenac prati linearnu radnju koja je jedina i objedinjena. Tek su ovi filmovi redefinisali način pripovedanja, stavljajući emociju i atmosferu ispred linearne radnje, što mu je omogućilo da duboko zaroni u unutrašnje svetove svojih likova, njihove misli, želje i ranjivosti. Od Ashes of Time, prvog u Jet Tone films produkciji koju je sam reditelj osnovao jer niko drugi nije želeo se upusti u ovakav projekat, dobija dodatnu slobodu da stvara svoje svetove.
Logično je da na scenu nije mogao da stupi u svom punom sjaju, već da se prilagodi lokalnim i globalnim trendovima (odnosno, akcionim filmovima) ne bi li uspeo da se etablira. Naravno, to ga nije sprečavalo da ispolji svoju umetničku viziju. Ono što se prvo ističe je Hong Kong, mesto u kojem smešta gotovo sve svoje likove, koji se u njemu osećaju otuđeno. Flaj (Fly) i Vah (Wah) (As Tears go By) svojim poreklom su osuđeni na život u velikom gradu u kojem ne znaju za bolje od kriminala, koji vide kao jedinu priliku za podizanje na društvenoj lestvici. U užurbanoj sredini u kojoj se dan i noć neprimetno prepliću, svim sredstvima pokušavaju da iz njega pobegnu, jer se osećaju kao stranci.
U filmovima Chungking Express i Fallen Angels, koji su prvobitno zamišljeni kao jedan film kroz koji bi se predstavili dan i noć Hong Konga, likovi takođe žele da odu. Faje (Faye) sluša California Dreaming dok radi u restoranu, zamišljajući svoj život u Americi, kao što Flaj želi da se svojoj majci vrati kao uspešan čovek. Vong Či Ming (Wong Chi Ming), vrlo slično kao i Vah, ne želi više da bude deo podzemlja, iako je vrlo kvalitetan, već želi da izađe, ali zbog okolnosti na koje ne može da utiče ostaje zarobljen. U In the Mood for Love (Raspoloženi za ljubav), Čo (Chow) beži u Singapur, shvativši da se njegova ljubav ne može ostvariti, dok Jadi (Yuddy) u Days of Being Wild odlazi na Filipine, kada saznaje da žena koja ga je odgajala nije njegova biološka majka. Lai i Ho, gej par iz filma Happy Together (Srećni zajedno), odlaze u Argentinu u potrazi za razumevanjem. Ashes of Time je u potpunosti izmešten iz Hong Konga, smešten u bezimenu pustinju koja je večna kao što je i vreme, u koju likovi beže kako bi zaboravili ko su. Bez obzira na to gde se radnja dešava, Vongovi likovi su uvek na putu – fizički ili unutrašnjem – i gotovo uvek u bekstvu od nečega što ih vezuje za mesto koje bi trebalo da nazivaju domom.
Dakle, svi ovi likovi bliski su tom višemilionskom gradu u kojem se stalno nešto dešava, vreme je iluzija i sve se svodi na konzumiranje. Međutim, grad im ne uzvraća. Šta god radili, osećaju se prazno i ugušeno. Logično, ta neispunjenost dalje se projektuje na odnose sa drugim ljudima. Vah i Ngor (As Tears go By) nikako ne mogu da završe zajedno i uvek se odvoje u trenutku najveće bliskosti. Judi prebrzo završava svoje veze sa devojkama, dok Tide i Su provode noći zajedno u razgovorima koji nikuda ne vode (Days of Being Wild). He i Devojka sa Plavom Perikom sreću se u kafiću dok on bespomoćno pati za bivšom, a Faje krišom odlazi u stan Policajca 663 (Chungking Express). Vong je izgubljen u svom traganju za izlazom i lažnom porodicom koju koristi kao paravan, da i ne primećuje ljubav koju njegova partnerka oseća, ali mu to ne priznaje. Čak i kada pobegnu u potrazi za novim početkom, kao Lai i Ho (Happy Together), njihova veza počinje sve više da se udaljava. Su i Čo (In the Mood for Love) žive jedno pored drugog, znajući da oboje osećaju isto, ali im okolnosti ne dozvoljavaju da se prepuste. Ashes of Time u sebi sažima sve što su prethodni i kasniji filmovi postavila kao pitanje. Kako nastaviti sa životom nakon što si bio odbijen – ili još gore, kada te već i sama pomisao na odbijanje parališe? Zato Čin (Chin) dospeva u stanje šizofrenije, Slepi Mačevalac pribegava najdestruktivnijem načinu da se izbori sa svojim problemima, Oujand (Ouyang) Feng beži u pustinju, dok se Huang Jaošu (Yaoshu) opija do zaborava.
Sve ovo ovekovečeno je, razume se, u vremenu. Prvo onom realnom, poput datuma koji se spominju (Chunking Express, Days of Being Wild), scena satova (In the Mood for Love), ili metaforičkom, kao što je pustinja u Ashes of Time. Takav je i njegov pristup dinamici filmova, još od svog prvenca: brza montaža, kratki rezovi, snimanje iz ruke, nelinearni narativ. Vreme, iako ga znamo, neosetno prolazi. Međutim, usporava se u trenucima eskalacije – revolveraški obračun u As Tears go By, vožnja motorom u Fallen Angels, kada Faje posmatra Policajca kako pije kafu u Chungking Express, ili kada se Čo po kiši vraća kući u In the Mood for Love. Tehnika kojom to postiže naziva se step printing, koja se često za njega vezuje isključivo kao estetski efekat, ali koja je vrlo važna za pričanje priče. On te 24 slike duplira i ono što je snimljeno u normalnoj brzini čini se kao da se dešava sporije. Dakle, kada emocije ili napetost dostignu vrhunac, publika ih doživljava sporije, vreme i dalje teče istom brzinom, ali ga likovi drugačije osećaju.
Dečak koji se seli iz sredine na koju je navikao u veliki grad koji nikada ne spava, udaljen od svega što mu je poznato, a okružen onim što mu je donekle blisko, nikada se nije mogao osećati prihvaćeno. Iako su njegovi filmovi inspirisani Hong Kongom, Vong Kar Vai uvek je bio na njegovim marginama. Činjenica da celu deceniju nije mogao videti svoje najmilije, definitivno je uticala na njega. Nadajući se da će to vreme brzo proći ako se stalno nešto dešava, uvek je završavao u situacijama kada se čini da sekund traje duže. Njegovi filmovi odslikavaju njegov odnos prema svetu i doživljaj realnosti, koju je poetski uhvatio kamerom.
jul, 2025,
