piše: Branislav Vujčić
Summer is incumen in, pesma koja otvara većinu antologija engleske poezije, poznata i kao Letnji kanon ili Kukavičja pesma, delo anonimnog autora nastalo sredinom 13. veka, sadrži opise prirode, među najranijim u engleskoj književnosti. Ona poručuje trijumfalno, poletno: „Leto je stiglo / Glasno pevaj, kukavice / Seme klija / I livada je u cvatu”.
Razlog zbog koga uopšte pominjem ovaj pomalo kuriozitetni podatak nije nekakva ornitološka specifičnost – uostalom, protagonista ovog teksta nije kukavica, nego jedan britanski folk pevač i slavuj, ptica koja poseduje daleko lepši i zamamniji glas od svake kukavice – već da ukažem na činjenicu da od srednjovekovnih vremena, prirodni svet predstavlja integralni deo narodne iliti folk književnosti i poezije, bilo izgovorene ili otpevane uz pratnju instrumenta.
Naravno, ovo nije tek nekakva žanrovsko/kozmetička differentia specifica (posebna razlika) britanske folk muzike. Za većinu britanskih savremenih folk izvođača, počev negde od 1945. godine i početka takozvanog Drugog britanskog folk preporoda koji je kulminirao tokom šezdesetih godina, od Martina Kartija, kuma britanskog folka, preko Berta Janša fingerpicking velemajstora akustične gitare, do nežne, lirski sanjive Vašti Banjan, nenametljive i rekluzivne kraljice britanskog dream folka koja je u mladosti proputovala Britaniju ciganskim kolima, ekološki svesno bivstvovanje blisko zemlji i svetu prirode, predstavlja životni i etički izbor koga su se pojedni brit folk umetnici držali sa snagom religioznih ubeđenja.
Slično se može reći i za Sema Lija, prvog (ili, drugog, u zavisnosti od toga kako posmatrate stvari) protagoniste ovog teksta. Ovaj britanski folk pevač, muzikolog, eko aktivista, pisac i čovek sa misijom predstavlja naslednika loze svih onih britanskih peripatetičkih mislilaca, šetača i pasioniranih posmatrača prirode koji su u svoje redove ubrajali veličine poput Vordsvorta, Kolridža, Raskina, Henrija Vilijamsona, Ričarda Adamsa, ali i onih drugih, one anonimne, marginalizovane, često prezrene i ostrakizovane etničke grupe koja je dugo vremena predstavljala istinskog čuvara tradicionalne folk muzike i starog, nomadskog načina života Britanskih ostrva – britanskih Cigana, Roma i takozvanih Putnika (Gypsy, Roma and Traveller people, kako se to danas klasifikuje).
U svoja do sada četiri objavljena albuma, Sopstveno tlo (Ground Of Its Own, 2012.), Iščeznuti u vremenu (The Fade in Time, 2015.), Stari zavet (Old Wow, 2020) i snopevanje (songdreaming, 2024.), Li nastupa kao subverzivni tradicionalista, što samo naizgled predstavlja paradoks. U praksi to znači da je Lijeva polazišna tačka gotovo uvek tradicionalna folk pesma, prema kojoj on kao muzikolog, aranžer, kolekcionar, konzervator, antologičar – a sam Li bi ovom nizu svakako dodao i reč interpretator, kao presudnu u opisu njegovog specifičnog autorskog postupka – evidentno gaji najdublje moguće poštovanje, ali da je sklon da u to staro poetsko tkivo, preko svih tih autentično tradicionalnih palimpsesta, koji predstavljaju bazu njegovog prosedea, upisuje nove kulturološke kodove i nova značenja.
Ovo odlično ilustruje Balada o Džordžu Kolinsu sa Lijevog debitantskog albuma Sopstveno tlo, ponešto makabrična pesma o promiskuitetnom mladiću Džordžu Kolinsu koji jednog majskog dana na izvoru sreće prekrasnu devu (većina tumača je identifikuje kao neku vrstu drijade, nimfe, rusalke, sirene ili već nekog sličnog ženskog akvatičnog natprirodnog bića osvetoljubive naravi) koju ljubi i sa kojom stupa u intimni odnos, ali koju, kako saznajemo iz različitih (ne uvek u potpunosti kompatibilnih) verzija ove pesme, naposletku odlučuje da ostavi. Kolins se vraća kući i, predosećajući svoju skoru smrt, traži da ga sahrane blizu imanja njegove prave ljubavi. Ona pak insistira da na sahrani bude otvoren kovčeg, kako bi mu mogla uputiti poslednji poljubac, potom i sama umire, zajedno sa, kako se ispostavlja, još šest devojaka sa kojima je Kolins bio u kontaktu, od tog zatrovanog poljupca koji predstavlja poslednji pozdrav osvetoljubive nimfe.
Postojećim temama smrti, prekršenog ljubavnog zaveta i prevare (čestim trijadama u repertoaru tradicionalnih folk pesama), Li ovde dodaje motive seksualnosti, promiskuiteta i veneričnih bolesti. Muzički i aranžerski, Balada o Džordžu Kolinsu u Lijevoj interpretaciji je izvanredna, istovremeno i tradicionalna i moderna (utisak koji važi za mnoge Lijeve numere), sa, kako pesma odmiče, sve bržim i dinamičnijim tempom čiju instrumentalnu potku čine drombulje, bendžo i violina, predvođeni Lijevim sonornim, na momente zlokobnim, baritonom. Na potonjim Lijevim albumima, ove autorske intervencije, što muzičke, aranžerske, što tekstualne, postaju sve smelije i drastičnije, a instrumentacija postaje sve kompleksnija.
Ovako specifična i autentična pojava u savremenoj – i pre Lijevog debija – umetnički stagnantnoj, odviše komercijalizovanoj britanskoj folk sceni kao što je to Sem Li, može se objasniti dvostrukim poreklom njegovog interesovanja za folk poeziju i muziku. Sa jedne strane, kao učenik Stenlija Robertsona, poznatog škotskog pevača tradicionalnih balada i pripadnika škotske romske zajednice (a potom i drugih britanskih Roma, čuvara starih poetskih tradicija kojima preti izumiranje), Li se napajao na samom vrelu britanske folk muzike. Kao muzikolog i kolekcionar, Li sakuplja stare pesme onako kako bi neki prirodnjak, pedantno i nežno, sa dužnim pijetetom sakupljao specimene neke ugrožene životinjske vrste. U pitanju je proces više intuitivan i emotivan nego cerebralan, jer Li (sa dozom njemu svojstvene mistifikacije) tvrdi da pesme dolaze njemu, da su one te koje biraju sakupljača, a ne obrnuto.
Sa druge strane, interesovanje za prirodu je doprinelo da se kompletira Lijev osobeni umetnički identitet. U mladosti, Li je bio učenik čuvenog Reja Mirsa, specijaliste za preživljavanje u prirodi i prirodnjaka Džona Janga, tako da mu boravak u prirodi nije bio stran. Međutim, tek je susret sa slavujem i njegovom pesmom predstavljao onaj krucijalni epifanijski momenat koji je usmerio Sema Lija u pravcu folk muzike i konzervacije prirodne sredine, što za Lija predstavlja dve strane jedne iste medalje. „Sve pesme koje pevam se bave odnosom sa zemljom”, izjavio je Li jednom prilikom. „One su odraz vremena kada je čovek bio u skladu sa svetom prirode, baš kao što je to slučaj sa sovom, lisicom ili jazavcem”. Po sopstvenom priznanju (zabeležio je to u svojoj knjizi Slavuj, neobičnoj kombinaciji autobiografije, ornitološkog priručnika, prirodne i kulturne istorije) taj prvi nokturalni susret sa slavujevom pesmom je predstavljao magičan momenat. Slavuj, taj drevni muzički indoevropski arhetip, „lakokrila drijada krošnji drveća”, pernata muza pesnika kao što su Šekspir, Kits i mnogi drugi, svojom pesmom se – tvrde pojedini – javio našim precima u presudnom trenutku i podstakao ih da artikulišu sopstvene muzičke senzibilitete.
Bilo da je ovaj pomalo romantični podatak sasvim istinit ili ne, ostaje činjenica da slavuj, još od poslednjeg ledenog doba, svake godine herojski migrira iz Zapadne Afrike do Britanskih ostrva, ostatka Evrope, pa sve do Mongolije na istoku, gde će se u toku par nedelja proleća pariti i svojom čudesnom pesmom zavoditi ženske pripadnike svoje vrste (kod slavuja, isključivo su mužjaci pevači). Ostaje činjenica da je slavuj u stanju da artikuliše preko hiljadu različitih zvukova i da može imati repertoar od preko dvesta različitih pesama i muzičkih fraza. Takođe, nepobitna je i činjenica da je u Britaniji populacija slavuja ugrožena, da je u drastičnom padu (u ostatku Evrope situacija je nešto manje alarmantna) i da će u narednih nekoliko decenija možda sasvim biti istrebljeni.
Podstaknut tom potresnom činjenicom, Li je osnovao događaj koji je nazvao Pevanje sa slavujima. U pitanju je neka vrsta ekološkog hodočašća koja kombinuje performans, pevanje, posmatranje (ili, pre, osluškivanje) ptica, kampovanje, folklor i mnogo toga drugog. U toku tih nekoliko nedelja proleća tokom kojih se u noćnim časovima razleže svadbena pesma slavuja, Sem Li, zajedno sa malom grupom istomišljenika, odlazi u šumu, gde kampuje i osluškuje slavujev transcendentalni noćni poj. Tu, u toj iznova neolitskoj šumskoj tami, Li i njegovi pratioci počinju da muziciraju i pevaju svoj diskretni epitalam u slavujevu čast, a slavuji – sasvim čudesno – počinju da im odgovaraju, pevaju sa ljudima i improvizuju na osnovu ljudskih melodija.
Verovatno najpotpuniji omaž i najčistiji muzički izraz (svakako najeksplicitniji) ove fascinacije i odanosti prema slavujima, predstavlja pesma Šipražje i trnjaci (Bushes and Briars) sa Lijevog poslednjeg albuma, snopevanje. Ponovo je u pitanju tradicionalna pesma koju su obrađivali mnogi, počev od znamenitog Ralfa Von Vilijamsa, ali nijedna interpretacija nije toliko potresna, niti toliko bremenita značenjima kao Lijeva. Sa jedne strane, to je stoga što Li – ponovo – dopisuje i prekraja originalni tekst, dodajući sopstvena značenja. U njegovoj verziji, slavujeva pesma je transformisana u jezik, liturgiju, slavujev rekvijem sebi i sopstvenoj vrsti. Muzički, u pitanju je sonični pandan jednom noćnom putovanju kroz šumu, istovremeno, dramatičan, milozvučan, atmosferičan i duboko potresan, dočaran ominoznim violinama, diskretnim, jedva čujnim gitarama i klavirom, čija se muzička linija čas čuje, čas nestaje kao ponornica, čas ponovo neočekivano negde izvire. Naravno, amalgam koji ih sve povezuje je Lijev bogati bariton, koji kao da se mimikrijski utapa u sam engleski krajolik: razgovetan, po potrebi milozvučan ili opor, kristalno čist, ili sa teksturom poput kamena obraslog u lišaj, spiritualna inkantacija u čast ptice kojoj vreme samo što nije isteklo.
Pesma Sastanak je prijatno mesto (Meeting is a Pleasant Place) sa istog albuma, koju je Li izveo u saradnji sa jednim londonskim trans i nebinarnim horom, takođe zaslužuje poseban pomen, jer odaje mnogo od Lijeve životne filozofije. Ovde očito nije samo reč o socijalnoj komponenti, kako to implicira naslov. U pitanju je veličanstvena apoteoza engleskog krajolika koji u pesmi poprima obrise metafizičkog mesta u arhetipski idealnom Lijevom svetu, a momenat kada pesma dostiže krešendo, a Sem Li i hor Trans glasovi zazivaju staru putničku mantru da svi koje sretnete budu ljubazni je naprosto magičan.
Muzikolog, kolekcionar i sakupljač starih pesama, pevač, pisac, prirodnjak amater, eko aktivista – Lijeva interesovanja i pasije direktno oblikuju njegovu muziku, a ona, makar malo, ukoliko samo naiđe na receptivnog slušaoca, ima moć da oblikuje svet oko sebe. Uistinu, kada bi nekako mogli da noćni snimak Zemljine kugle iz svemira transponujemo u zvučni zapis, poput nekog kosmičkog sonograma, sva ona mračna, tamnozelena mesta, kojih je sve manje, uglavljena nelagodno između industrije i gradskih svetala što prožimaju invazivno zemaljsku kuglu poput lave i skarlantine, mesta divlja i napuštena, liminalni prostori prirodnog sveta u kojima još ponegde, u onih nekoliko čarobnih nedelja proleća, peva slavuj, zvučalo bi nekako poput muzike Sema Lija: čudesno, veličanstveno, delikatno, fragilno, sonorno, humusno, drevno, pa ipak večito mlado, vitalno poput dubokog starog jasenovog korenja, trajno poput stene, a ipak krhko i ugroženo, erodirano, na ivici ponora u koji će naš svet jednom uleteti dostojanstveno poput one Lorensove ptice što pada sa grane, umirući, ni u jednom trenutku ne požalivši sebe. I taj stari zavet, jednom davno izrečen, između čoveka i prirode, pa prekršen bezbroj puta i dalje postoji u starim folk pesmama i revitalizovanoj muzici Sema Lija koji, svi zajedno, u jedan glas, slave osećanje fascinacije, začudnosti i oduševljenja prirodnim svetom.
oktobar, 2025.
