Duša doba! Aplauz! Radost! Čudo naše pozornice! Naš Šekspir se uzdiže!
Naš Šekspir. Jer on je sav naš, zar ne? Najizvođeniji dramaturg svih vremena. Autor 37 komada, 154 soneta i nekoliko narativnih pesama koje su skupa poznati kao krajnji izraz čovečanstva na engleskom jeziku.
Pa ipak… Nijedan rukopis, bilo koje vrste, nije pronađen, a da ga je napisala Šekspirova ruka. Za 400 godina – nijedan dokument! Rođen kao sin rukavičara, u nekom nepoznatom periodu, „naoružan” samo obrazovanjem osnovne škole, odlazi u London, gde je, kako kaže predanje, postao glumac i na kraju dramaturg.
Umro je u 52. godini. Nadživele su ga žena i dve ćerke koje su, kao i Šekspirov otac, bile nepobitno nepismene. U testamentu je svojoj udovici ostavio krevet, ali nije spomenuo nijednu knjigu ili rukopis.
Naš Šekspir je šifra. Duh.
Ovim monologom jedan od najvećih šekspirovskih glumaca svoje generacije, britanski i danski vitez, ser Derek Džekobi, započinje radnju filma Anonimus, projekta koji je širem auditorijumu predstavio slučaj koji dugo vremena, iza kulisa, zaokuplja pažnju mnogih velikih glumaca, dramaturga, istoričara – teatrologa i šekspirologa. Pitanje koje se, samo po sebi, čini jednako suvišnim kao i onim da li posle dana dolazi noć. Naime, da li je Šekspirova dela napisao Vilijam Šekspir?
Anti-Stratfordijanci (Šekspir je rođen u Stratfordu na Avonu) jesu grupa ljudi, različitih profesija i mesta boravka, koji kolektivno, a sa različitih polja istrage, tvrde da Vilijam Šekspir nije napisao, niti je mogao napisati svoja dela. Kao argumente navode njegove skromne početke, gotovo nepostojeće podatke o privatnom životu, nedostatak obrazovanja, aristokratskog senzibiliteta i obaveštenosti o dvorskim običajima i zbivanjima, a kojima su njegova dela prepuna.
Šekspir je još za života stekao slavu najvećeg pisca svih vremena (jer ako je najveći za Engleze, onda mora biti i za svet – sa takvim stavom se i gradi najveće carstvo u istoriji, to se mora priznati, šta god mi mislili o tome), a opet se o njegovom privatnom životu ne zna gotovo ništa. Ne postoje beleške da je pohađao lokalnu školu, kako on tako i bilo ko iz njegove generacije, u doba kada je osnovna škola, shodno vremenu, ipak postala jedna vrsta norme koju su bez problema mogla da pohađaju deca svih društvenih staleža.
Stratford na Avonu, u kome se Šekspir rodio, odrastao i umro, koji danas ima 1.500 stanovnika, bio je centar vune i klanica. Anti-Stratfordijanci često ističu nedostatak bilo kakve kulturne tradicije te varoši, a koja je potrebna da bi se razvio umetnik Šekspirovog ranga.
Za Šekspirovog oca, Džona, kao i njegovu majku, Meri, dokazano je da su nepismeni. Dakle, Šekspir je rastao u nepismenoj porodici. Za Šekspirove ćerke je takođe dokazano da su nepismene. Ako možemo činjenicu da mu je žena bila nepismena pripisati legitimnom pravu te osobe da odbija da nauči pismo, teško da možemo naći objašnjenje zašto bi bilo koji otac, a kamoli onaj kome su slova i pismo život, odbio da opismeni vlastitu decu.
Dakle, za sada imamo čoveka skromnog porekla, za kojeg nemamo nikakve informacije o obrazovanju, i koji, ako je sudeći po delima koje je napisao, poseduje rečnik od 17.500 do 29.000 reči. Već je prva cifra za vreme o kome govorimo izuzetna, druga bi u tom slučaju predstavljala apsolutan fenomen.
Nijedno pismo, niti potpisani manuskript ne postoji. Ono što postoji jeste šest Šekspirovih potpisa i svaki je različit od prethodnog! Štaviše, štampana izdanja Šekspirovih drama, objavljivana za njegovog života, poseduju različite verzije njegovog prezimena. Anti-Stratfordijanci ovo vide kao jedan od dokaza da „Šekspir” nije ništa drugo do pseudonim nekog drugog čoveka, praksa nimalo neuobičajena za vreme o kome govorimo. Ništa od postojeće dokumentacije koje posedujemo o Šekspiru, prema anti-Stratfordijancima, njega ne označava posebno kao pisca, a kamoli kao izuzetnog. Pre se može govoriti o čoveku koji je biznismen, vlasnik nekretnina, a svaka povezanost sa pozorišnim svetom ograničava se na glumu, trgovinu pozorišnom imovinom, novčane pozajmice i akcije.
Šekspir je umro 23. aprila 1616. godine u Stratfordu, ostavivši najjednostavniji i kuso napisan testament. Ni pomena nema o njegovim ličnim beleškama, knjigama, poemama, niti o osamnaest neobjavljenih drama. Takođe, ne postoje zabeleške da je iko u Stratfordu, a i šire, u tom trenutku ožalio jednog od najvećih umetnika svih vremena.
Ali ako nije Šekspir napisao svoja dela, ko jeste? I zašto bi se iko krio iza takvih dela?
„Teorija grupe” je naziv za skup izrazito obrazovanih pojedinaca, za koje se smatra da su kolektivno napisali Šekspirova dela.
Imena koja sačinjavaju ovu grupu su: Frensis Bejkon, Edvard de Vir, Volter Rajli, Vilijam Stenli, Kristofer Marlou i Meri Sidnej. Izuzev Marloua, koji je bio dramaturg šekspirove generacije, svi ostali pojedinci spadaju u apsolutan vrh engleske aristokratije. Svi su posedovali poreklo, obrazovanje i mogućnosti da dosegnu vrhunac kultivisanosti duha. Treba napomenuti da se za gotovo svakog od ovih pojedinca mogu pronaći individualne teorije koje govore u prilog da su samostalno napisali celokupna dela.
Ali ako su posedovali titule, uticaj i ugled, zašto bi se krili iz pseudonima? Upravo zbog njih.
Naše vreme, u kojem svako očajnički teži da bude neka vrsta „umetnika” i „autora” nije ni blizu vremena licemerne puritanske Engleske XVI i XVII veka. Demokratsko društvo našeg vremena nije striktni kastinski sistem engleskog društvenog uređenja elizabetanske i jakobitske ere. Paradoksalno, viši društveni položaj donosio je veća ograničenja.
„Štamparski beleg” je nezvanična društvena norma koja je sprečavala ljude aristokratskog položaja da javno objavljuju bilo kakva dela umetničke vrednosti, a pod pretnjom javne osude i sramote.
Smatra se da se posebno odnosio na drame i na poeziju. Plastično pojašnjeno, kraljica Elizabeta je mogla da gleda pozorišne predstave, ali da ona sama pomisli da ikada napiše nešto slično – bio bi to skandal nezamislivih razmera. Glumice nisu postojale, muškarci su glumili ženske uloge i kako onda da jedna plemkinja, Meri Sidnej, bude u mogućnosti da slobodno napiše određen pozorišni komad za pozorište u koje se, u to vreme, češće bežalo nego što se dobrovoljno odlazilo. Kako bi jedan plemić, filozof, državnik, naučnik, orator i pravnik poput Frensisa Bejkona ikada mogao sebi da dozvoli da objavi ijedan sonet?
Valja napomenuti da su dokazi u prilog toga da je Vilijam Šekspir zaista napisao svoja dela jednako jaki kao i oni koji mu tako nešto negiraju, ali zbog ograničenog prostora ostavićemo tu temu za neki naredni broj.
Na kraju, šta bi bio zaključak svega ovoga? Mnogi antički filozofi predsokratovske ere nisu potpisivali svoja dela, smatrajući da je mnogo važnije šta je rečeno, od onoga ko je to rekao. Možda je to solomonsko rešenje ovog problema. Ko god da je napisao ono što danas smatramo Šekspirovim opusom, zadužio je čovečanstvo za sva vremena.
I zaista:
kakvo je remek – delo čovek! Kako je plemenit umom!
Kako neograničen po sposobnostima! Kako je u obliku
i pokretu skladan i celishodan! Kako je izrazom sličan anđelu!
Kako po razumu naliči na boga – ukras sveta – uzor svega života!
– Hamlet, čin II, scena 2.
piše: Andrej Pipović
