Često čujemo kako je „nekada bilo bolje”, i mada jesmo svi barem jedanput čuli ovu večitu mudrost, lepo je znati da neki ljudi još uvek pamte stara dobra vremena. Međutim, vrlo lako se neke stvari iz prošlosti zagube i retko da ih se iko seti, dok, naravno, ne nalete na neki nostalgični primer koji ih vrati u proslost. Nažalost, to je slučaj i sa Sedmoricom mladih. Oni čitaoci koji spadaju u gore pomenutu grupu verovatno već sad lutaju u sećanjima svoje mladosti, provedenih slušajući i gledajući ovu fantastičnu sedmoricu. A oni nešto mlađi među vama će se možda iznenaditi informacijom da je Jugoslavija nekada imala rekordni muzički sastav u svojim redovima.
Ovaj, danas skoro potpuno zaboravljeni, ansambl osnovan je 29. septembra davne 1959. godine u Beogradu. Originalnu postavu benda činili su: Nebojša Dančevič, Milutin Vasović, Branislav Todorović, Ljubiša Stošić, Zarije Raković, Ljubiša Milić i Vladislav Vasilić. Ubrzo je došlo do pojedinih izmena u formaciji članova grupe, a grupna postava pod kojom je ansambl poznat učvršćena je dolaskom Jovana Radovanovića i Nebojše Kunića na mesto Vasilića i Todorovića. Ubrzo, ansambl je sa tom utemeljenom formacijom postao jugoslovenska muzicka sila. Njihova muzika se zasnivala prvenstveno na džezu i diksilend muzici, ali i na afroameričkoj duhovnoj muzici, koja je zajedno privlačila sve članove ansambla. Svi ovi stilovi, kasnije mešani sa još mnogo drugih, bili su upakovani u paketu popularne muzike, te je tako „lako prolazilo” u vremenu kada ta vrsta muzike i nije baš bila popularna.
Pored toga sto su bili vrsni muzičari, od kojih je većina članova sviralo i po nekoliko instrumenata, bili su i šoumeni, i to vrhunski. Čuvene emisije u režiji Jove Ristića, 7 plus 7, Budite uz nas i Cirkus 7 mladih, sve zajedno u trajanju od preko pedeset sati programa, su bile ispunjene igrom, skečevima i muzikom – zabava za celu porodicu.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, stekli su ugledno ime ne samo na domaćoj muzičkoj sceni, već i mnogo šire. U Americi su imali poseban status, oduševivši američku publiku činjenicom da jednako dobro prate Nadu Knežević, sviraju diksilend, džez i klasiku, a usput naprave pravi šou u kompletu sa šalama i plesom. Do te mere su uživali poštovanje da im je i Njujorška filharmonija ustupila mesto za probu u Linkoln centru! Petnaest godina su proveli putujući i svirajući u inostranstvu, često bez predaha. Švajcarci su im nudili i državljanstvo, a kritika ih je ovekovečila kao „najbolji ‘crni’ beli bend u Evropi”.
Jedan od najvećih podviga Sedmorice bilo je to što su bili prva estradna jugoslovenska grupa koja je otisla na turneju po Sovjetskom Savezu nakon raskola izmedju Tita i Staljina. Ništa sa zapada nije prolazilo ispod „gvozdene zavese”, a sedmorica mladih jugoslovena je zasenila publiku trodevnom turnejom u sklopu koje su odsvirali čak sedamnaest koncerata sa preko 25.000 posetilaca. U Rusiji nije prolazilo ništa što nije sa njihovog područja, a par Jugoslovena im svira crnačku duhovnu muziku. Na pitanje Rusa „Šta je ovo?”, samo su odgovorili „To se crnci bore za svoja prava jer ih izrabljuju Amerikanci”. Publika je bila oduševljena. Čak su i prvi i treći čovek u svemiru, Jurij Gagarin i German Titov, došli na koncert da ih slušaju i da se upoznaju sa njima, a sa Gagarinom su posle nastavili druženje u hotelskoj sobi, veče pred njegov kobni let.
Za uspeh koji su izgradili sebi (a i Jugoslaviji) gostujući po svetu kao ambasadori kulture, bili su oslobođeni čak i služenja vojnog roka. A Tito ih je posebno obožavao. Čak do te mere da je nakon jednog koncerta u Karađorđevu Jovanka prišla i pitala da li mogu ona i „stari” da se fotografišu sa njima. Često su mu bili i gosti u Karađorđevu, gde bi sa njim sedeli do četiri ujutru. Takođe ih je pozvao i da mu prave društvo na putovanju na samit Pokreta nesvrstanih na Kubi. Čak su bili tu i pred njegov poslednji put na operaciju, gde su prisustvovali još samo porodica i nekoliko generala.
Ansambl je svoj poslednji nastup održao 1991. godine u Sarajevu, a iste godine ulaze u Ginisovu knjigu rekorda, kao bend koji je 33 godine svirao neprekidno u istoj postavi. Neuspešni predlog Đoke Vještice je bio da jedna Beogradska ulica nosi naziv po Sedmorici mladih. Danas jedine stvari koje ostaju za ovom grupom su pet albuma i oko dvadeset singlova, kao i Titova nagrada Istaknutih umetnika Jugoslavije (čiji se ostali dobitnici mogu nabrojati na prste). „Pojava i istrajnost Sedmorice mladih je jedna od retkih pobeda lepote i vedrine u ovom opskurnom, a kod nas i sve sumornijem životu”, rekao je jednom prilikom pesnik Stevan Raičković. Nažalost, retko ko ih se seti, ostaju zaboravljeni, a tek povremeno ožive u nečijim osvrtima na mladost. Kao što je i jednom prilikom Jova Radovanović izjavio: „Nema tu mesta za nas”.
piše: Marko Kolarović
