Šaulov sin, foto: Printscreen/ YouTube/ Movieclips Film Festivals & Indie Films

Tu scenu nisam nikad opisao u nekoj od svojih proza jer mi se učinila odveć jakom, odveć patetičnom, kao, uostalom, i tolike druge za koje nisam mogao da nađem neku ironičnu protivtežu koja bi ih neutralisala. Ima, znate, nečeg zazornog u patnji

(Danilo Kiš, Život, literatura)

Film Šaulov sin (Son of Saul) debitantski je film mađarskog reditelja Lasla Nemeša (Laszlo Nemes). Činjenica da je ovaj reditelj prvi dugometražni film uradio tek sa 39 godina, može sa sobom povući razne proizvoljne pretpostavke. Međutim, ukoliko je neko imao takve pretpostavke pre gledanja filma, one bi već posle nekoliko kadrova trebalo da nestanu. Odmah postaje jasno da se ne radi o reditelju koji nije imao šta da kaže, već se ono što je imao da kaže do bioskopa ne probija tek tako.

Takođe, ukoliko ste pre gledanja filma upoznati sa osnovnom radnjom, mogu se javiti slične predrasude, koje sam, priznajem, i sam imao. Još jedan film o nacističkim logorima meni unapred stvara određena očekivanja. Postojanje nepreglednog mora filmova sa sličnom tematikom, stvara zapitanost – kako posle svega napraviti film o logoru, a da nudi jedan novi pogled na tu temu. Laslo Nemeš se sa tim izborio na najbolji mogući način, tako što je akcenat sa priče prebacio na sam filmski izraz, na formu. Ono što je još bitnije naglasiti jeste da formalni postupak ovog filma nije samo puko eksperimentisanje, već je takav izraz suštinski skopčan sa pričom i značenjem filma, neodvojiv je od ideje. Preciznije rečeno, izraz i oblikuje ideju. Ali prvo par reči o samoj priči.

Glavni junak filma je Jevrej Šaul, radnik u logoru zadužen za čišćenje. Da čak i među logorašima postoji određeni „socijalni status”, činjenica je koja je već sama po sebi bizarna. Mehanizam nacističke mašinerije se možda u ovom slučaju i najbolje oslikava. Jasna podela poslova i shodno tome određena hijerarhija postoji i među ljudima koji su već osuđeni na smrt. Njegov položaj, naravno, samo je privremeno povlašćen, jer će, na kraju krajeva, svi oni završiti u gasnoj komori. Povlašćena pozicija u ovom slučaju jeste eventualna kupovina vremena.

Film počinje opisom „običnog dana na poslu”. Glavni glumac minimalnom, gotovo bezizražajnom glumom (koju će uz blaga „podrhtavanja” zadržati tokom celog filma), oslikava čoveka koji je već odavno mrtav, koji samo pod prinudom mehanički izvršava zadatke. Takav glumački izraz postiže svoje efekte, jer pred gledaocem je sve vreme lice čoveka kome je njegova čovečnost odavno oduzeta.

Posle desetak minuta filma u kome se ništa, sa dramaturškog aspekta, značajno ne dešava, glavni junak će ugledati beživotno telo dečaka za koga se ispostavlja da je njegov sin. U filmu koji bi snimio neki manje talentovan reditelj tu bi sada počela prava drama (čitaj: patetika). U ovom filmu, međutim, drame skoro i da nema i ako je ima, ona je svedena i donekle apsurdna. Glavni junak od pomenutog trenutka pa do kraja filma pokušava da pronađe rabina koji bi izvršio opelo nad njegovim sinom i tako ga dostojno sahranio. Želja za dostojnom sahranom u okruženju gde se stotine ljudi dnevno smešta u gasnu komoru, pa se zatim baca u jamu, deluje poprilično besmisleno. Međutim, ako stvari pogledamo sa druge strane, čini se da je to možda i jedini način da se u takvim uslovima životu prida određeni smisao. Paradoksalno, tako što se značaj pridaje smrti.

Šaulov sin, foto: Printscreen/ YouTube/ Movieclips Film Festivals & Indie Films

Problematika namere glavnog junaka dolazi do još većeg izražaja u poređenju sa grupicom logoraša koji kuju plan da iz logora pobegnu. Ovaj aspekt radnje možda je i najzanimljiviji, jer nudi ambivalentan pogled na Šaulovu misiju. Sa pozicija intimne drame njegov postupak je opravdan, dok je sa aspekta kolektiva, pobune protiv nacizma, pa i borbe za goli život, problematičan. Neminovno se postavlja uznemirujuće pitanje – ko bi se suprotstavio zlu ukoliko bi svi kao Šaul jedini smisao pronalazili u tome da dostojno pokopaju svoje bližnje.

Tu dolazimo do onog već pomenutog pitanja rediteljskog postupka. Laslo Nemeš bira jedan poprilično radikalan način da ispriča priču, tako što će kamera skoro sve vreme pratiti, najčešće u krupnom planu, glavnog junaka. Nedostatak kadrova koji uspostavljaju prostor, kretanje kamere (najčešće iz ruke ili sa tzv. steadicam-a), fokus koji je striktno na glavnom junaku dok je pozadina u neoštrini – sve su to činioci koji konstituišu poetiku ovog filma kao pokušaj da se u nečovečnom svetu (ponovo) pronađe čovek. Takođe, na ovaj način je izbegnuta patetika i brutalnost, koje najčešće vode u banalizaciju. Sva zlodela gledalac vidi u neizoštrenom drugom planu ili preko zvukova iz off-a (prostor koji nije obuhvaćen okvirom kadra). Izbor, za bioskope nestandardnog, 4:3 formata slike dodatno sužava vidno polje i stvara osećaj klaustrofobije. Laslo Nemeš je ovakvim pristupom nesumnjivo sebi zadao težak zadatak, ali koji se ispostavlja kao najbolji način da se ispriča takva priča.

Takav postupak nameće se zapravo kao jedini odgovor na ono pitanje – kako snimiti hiljaditi film o logoru. U vreme kada svi znamo šta su i kakvi su bili logori, kada je Aušvic čak postao nezaobilazna turistička destinacija, jedini način jeste – prebaciti logor u neizoštren drugi plan, staviti na ga marginu, kao okvir i već poznati kontekst.

Na taj način na površinu izlazi pojedinac. Slab i pasivan, bez snage da se pobuni i brani, sav predan svojoj apsurdnoj misiji, ali ipak – pojedinac! Iako u ovom filmu ne vidimo patnju, ali ni snagu i pobunu kolektiva, čini mi se da je ovakav rediteljski stav oličenje antifašizma u pravom smislu te reči. Čak i ako nam se Šaulova misija može učiniti problematičnom. Tim pre.

P.S.

Pošto ovo pišem pre dodele Oskara, moram da iskažem svoje nestrpljenje i postavim pitanje: Da li će jedna tako konvencionalna institucija uspeti da napravi izuzetak, pa makar i u kategoriji za najbolji film van engleskog govornog područja (što će reći: u kategoriji čudnih filmova) i nagraditi Šaulovog sina? Ili će nagradu ipak dobiti neko malo prihvatljiviji i lakši? Videćemo.

piše: Jovan Marković

Leave a Reply

Your email address will not be published.