„Vrisak”, Edvard Munk, foto: Wikipedia

Istina je da smo mi izgubili pojam o tome šta je uopšte prirodno. Prirodno je da žene upumpavaju silikon u sebe da bi sve izgledale veštački, prirodno je da još uvek mladi momci veštački stimulišu rast svoje potencije, prirodno je da se veštački smejemo dok nas neko omalovažava, prirodno je da održavamo veštačke odnose uspeha radi, prirodno je veštačko voće. A da li je moguće i da ubistvo postane prirodno?

Reditelj Bobo Jelčić na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavlja tekst Kako je poludeo Gospodin R? po istoimenom scenariju filma Rajnera Vernera Fasbindera. Posmatrajući iz publike, za reditelja je sve postalo prirodno. Drugim rečima svestan je ludila koje se zacelo oko nas i događa. Ali moram da primetim i, štaviše, zanimljivo mi je, da reakcije publike upravo pravdam svešću svakog pojedinca o tom ludilu. Zapravo, svi se slažu da je predstava sjajna, uočavaju kvalitetan rediteljski pečat, specifičan žanr i glumačku igru. Ali, kada dođe do konačnog razumevanja ove predstave, nekima od nas će nedostajati senzacionalizam, a neki se slažu sa rediteljem da senzacionalizma više nema.

Gospodin R, glavni lik ovog komada, koji nema ni ime ni prezime, samim tim može biti bilo ko od nas, ima ženu, ima dete, ima komšinicu, posao, šefa, kolege, prijatelje. I Gospodin R se za život bori. Ali sada je umoran. Umoran je od silnih očekivanja okoline, od slepila koje nas je obuzelo, te beskrajnog trućanja o nebitnim stvarima. Umoran je od buke, od brzine, od glasne muzike, od večitog ponavljanja istih vesti da će sutra biti bolje. Umoran je od skijanja, od lenština, od kurtoazije, od ljudske podlosti. Umoran je od nadanja.

Dok gledate predstavu imate utisak kao da, iz objektivne pozicije, posmatrate nečiji tuđi mozak. I možete sa njim biti istomišljenici ili ne. Reditelj je predstavu potpuno ogolio. Probio je četvrti zid i sveo je na apsolutnu, opet moram reći, prirodnost. Tehničari prirodno šetaju po sceni u toku predstave, popravljaju scenografiju, piju vodu. Dete prirodno nestane u velikoj zgradi bilo kog narodnog pozorišta, te se predstava mora zaustaviti. Prirodno je da glavni glumac uspostavi komunikaciju sa publikom i bude prisutan baš u tom određenom trenutku. Anksioznost modernog doba, kao suprotnost očaju Gospodina R, ali i kao samom razlogu za isti, reditelj postiže gradeći sekvence u kojima scena nastane i prestane bez nekog realističnog razloga, i prođe munjevitom brzinom. Upravo takvom igrom nam daje do znanja u kakvom ludilu živimo. Glumci govorne radnje sprovode koliko mogu brzo, smenjuju se na sceni kao neki fleševi sećanja i ne mogu telesno da se nameste ni u jednoj poziciji, tj. u svojoj koži. Za sve to vreme Gospodin R se nada, bori i trudi da shvati.

Još jedan zanimljiv element predstave, koji takođe izaziva podvojenost publike, jeste scenografija Aleksandra Denića. Sasvim u maniru socrealizma i samo sa osnovnim dekorom koji deluje kao da je već odavno odigrao svoj krajnji broj predstava, dekor se na sceni kvari, glumci ga popravljaju, sijalica treperi. S jedne strane publika se pita od kad više nema novca za pozorište, ali sa druge strane, postavljajući ovu predstavu, reditelj je, stavljajući nas u poziciju Gospodina R, lukavo skrenuo pažnju na činjenicu da i mi živimo upravo u takvim uslovima, što scenografiju ne čini samo tačnom već i mudro promišljenom.

Kroz ovaj čitav voz života Gospodina R nas je proveo glumac Boris Isaković koji i ovaj put svojom igrom definiše žanr predstave sa tolikom preciznošću kao da sasvim opušteno hoda po žici. On lik Gospodina R dovodi do pucanja, ali ne histerijom, transom, besom ili instinktom, već sasvim prirodno. Ubija svoju komšinicu, zatim suprugu, a onda i dete. Seda na svoj pokvareni kauč, a zatim na scenu izlazi dekorater koji nam sa praznog lista papira pročita da po završetku komada Gospodin R i sam sebi oduzima život obesivši se. Svetlo se gasi. Drame nema. Nema senzacije. A koliko često smo sa vesti ili iz blizine svedoci upravo takvog ludila čoveka za koga svi tvrde da nisu nikako to mogli očekivati i da je bio „izuzetno fin i tih čovek”? Rekla bih prečesto. Složila bih se da senzacionalizma više nema. Zabrinula bih se što je to tako.

Dakle, odgledavši predstavu Kako je poludeo Gospodin R?, nećete posumnjati u kvalitet bilo kog segmenta iste, ali ćete se svakako mimoići u mišljenju šta je sve i koliko danas postalo prirodno. I naposletku, da li je i ubistvo postalo sasvim prirodno.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ovoga puta vas vodim u sličnu priču pojedinca. Predstava Samoubica po tekstu Nikolaja Erdmana, u režiji Želimira Oreškovića, a u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, priča priču o čoveku koji smisao života pronalazi u ideji samoubistva. Gledamo sjajnu glumačku postavu predvođenu Slavkom Simićem, zatim Đurđijom Cvetić, Rahelom Ferari, Brankom Petrić i ostalima.

piše: Ivana Pavićević Lazić

Leave a Reply

Your email address will not be published.