piše: MoonQueen
izvor slika: Wikimedia Commons
Trinaestog jula 1793. godine francuski slikar neoklasicizma, Žak Luj David, poslat je od strane političke struje Jakobinaca da proveri da li je sve u redu sa njihovim istaknutim članom, novinarom i političarem Žanom Polom Maraom. Mara je bolovao od lepre, zbog čega je veći deo dana provodio u kupatilu izlažući kožu lekovitim kupkama, pa je Davidu kao starom prijatelju bilo dopušteno da ga tamo i poseti. Međutim, kada je ušao, slikar je zatekao svog prijatelja mrtvog. Na grudima mu se nalazila rana od noža, krv se slivala niz kadu na pod, a na improvizovanom stolu u blizini nalazila su se kompromitujuća pisma. Neko je ubio Mara. Vest se brzo proširila i počinitelj je uhvaćen. Bila je to Šarlot Korde, pristalica druge političke frakcije zvane Žirodinci. Madmazel Korde uskoro je uhapšena, a David je požurio da naslika prizor kojem je svedočio i ubijenog političara načini herojem.
Slika Smrt Mara Žaka Luja Davida završena je za nekoliko meseci i uskoro će poneti naziv nezvanične ikone revolucije. Bile su to godine kada su građanski nemiri potresali francusko stanovništvo gotovo bez predaha. Svi su se slagali u jednom – monarhija je pala i ne sme se vratiti, ali je cena slobode ostala upitna. Jakobinci, kojima je pripadao Mara, smatrali su da se sloboda osvaja silom i krvlju i da cilj opravdava sva sredstva, a naročito giljotinu. Žirodinci su se pak zalagali za drugačiji način borbe, manje nasilja i humanije osvajanje sloboda. Jedan od načina bio je pokušaj da se uklone najkrvožednije vođe Jakobinaca, poput Žana Pola Mara. No, Šarlot Korde, kojoj je to pošlo za rukom, uskoro će mu se pridružiti u svetu mrtvih.
„Ubila sam jednog čoveka da bih sačuvala hiljade drugih”, reči su koje je Šarlot izgovorila na suđenju. Plementi cilj ipak je nije spasio giljotine. Četiri dana nakon ubistva Mara, 17. jula 1793. odvedena je na gubilište i ubijena.
Ubistvo Mara nije imalo posledice kojima su se Žirodinci nadali. Teror Jakobinaca se nastavio i ova radikalna struja uništila je još mnogo života pod izgovorom borbe za slobodu i pravdu. U godinama koje će uslediti Žan Pol Mara proglašen je mučenikom, a biste sa njegovim likom smenile su biste starih francuskih kraljeva i svetaca širom zemlje. Bio je to još jedan način da revolucionari raskrste sa svime što ih je podsećalo na prošlost, na doba monarhije i vladavine aristokrata i crkve. Jakobinci su ukinuli i stari kalendar, dotadašnji novac, pa i persiranje u ophođenju, insistirajući na jednakosti po svaku cenu. Iako na Davidovoj slici Smrt Mara Šarlot Korde nije prikazana likom, nekoliko detalja odaje njeno prisustvo, kao i njeno nedolično ponašanje i status izdajice francuskog naroda.
Naime, David je poprilično ulepšao scenu smrti svog prijatelja, učinivši da njegova koža ne izgleda leprozno, a rana zastrašujuće. Mrtvi Mara u Davidovom ateljeu dobio je izgled mrtvog heroja koji umire spokojno i dostojanstveno. Na stolu iznad kade vide se dva pisma – jedno koje je Šarlot poslala Marau, kao i njegov odgovor. Devojka mu se navodno obratila persiranjem, a zatim je i pismo potpisala starim datumom. Ova dva detalja u godinama kada je slika nastala jasno su govorila u prilog tvrdnji da je ona zločinac i još više – državni neprijatelj. U odgovoru na njeno pismo Mara kao pošteni i plemeniti čovek govori da će se sažaliti nad teškom sudbinom nesrećne žene i ostavlja joj pomoć od pet livra.
Istina je ipak malo drugačija. Šarlot Korde jeste pisala jednom od vođa Jakobinaca i zatražila susret sa njim, ali ne zato što je molila za novčanu pomoć da nahrani gladnu decu, kako je to David kasnije prikazao, već zato što mu je ponudila izdaju Žirodinaca i politički savez kao mamac. No, kakav bi to heroj Mara bio da je pristao na ovakvu političku spletku i pritom ispao naivan, s obzirom na to da ga je ona koštala života? Umesto toga, David izmišlja prigodniju priču, a ni novac koji je političar ostavio devojci na stolu nije sasvim slučajno tu. Naime, koliko god da nam danas radikalne mere Jakobinaca izazivaju negodovanje (u najblažem slučaju), njima moramo zahvaliti za masovnu upotrebu papirnog novca. Kovani novac korišćen u Francuskoj pre revolucije imao je nestabilan kurs koji su Jakobinci pokušali, a na kraju i uspeli da ustale uvođenjem papirnog novca. Ipak, većina stanovništva u početku je bila skeptična prema ovoj novoj vrsti plaćanja, pa je pojava papirnog novca na Davidovoj slici još jedan detalj njegove opšte propagande.
Znamo kako su pristalice Jakobinaca reagovale na ovaj događaj, ali u realnosti situacija u zemlji nije bila sasvim naklonjena ubijenom političaru. Suđenje i javna egzekucija Šarlot Korde privukli su mnogo pažnje, kako u Francuskoj tako i u drugim evropskim zemljama koje su poslale svoje novinare da prate dešavanja i izveštavaju sa terena. Nemački slikar francuskog porekla, Žan Žak Hauer skicirao je Šarlot tokom suđenja, a zatim mu je bilo dopušeno i da je poseti u ćeliji i tamo dovrši portret. Šarlot ga je zamolila da sliku pošalje njenim roditeljima i to će ujedno biti prvi vizuelni prikaz ove dame.
Na dan pogubljenja Šarlot, koja je svoju sudbinu prihvatila dostojanstveno, dočekana je aplauzom i ovacijama, a ovakve reakcije mase zabeležile su sve strane novine. Britanski karikaturisti prikazivali su je kao heroinu koja je „oslobodila svet čudovišta ateizma i ubistva” (misleći na Jakobince generalno), a zabaležen je i utisak jednog novinara da su „plemeniti entuzijazam i uzvišeni prezir kojim se odnosila prema samoprozvanom sudu pogodili celu skupšinu užasom i zaprepašćenjem”.
Zanimljiv je i stav francuskih žena prema Šarlot Korde. Iako je njen čin značio mnogo za sliku žene revolucionarke, skinuo tabue sa političkog delovanja nežnijeg pola i učinio da se ženski glasovi bolje čuju, većina žena koje su se izjašnjavale javno ovih godina nisu imale lepe reči za nju. Francuskinje su odbile da je prihvate kao svoju heroinu jer je, po njihovom mišljenju, madmazel Korde postupila suprotno njihovoj zajedničkoj prirodi, dok su se one, žene, snažno borile protiv ubistava i nasilja jer „nisu čudovišta kao muškarci”.
Poput Judite, sa kojom je poređena u inostranoj štampi, Šarlot je zadobila dvojaku reputaciju tokom 19. veka. U zavisnosti od toga da li su političke i društvene prilike išle u prilog monarhiji ili ne, prikazivana je kao zločinac i ubica ili kao heroina koja je ubila ubicu i stala na put sveopštem teroru. Više od pola veka nakon Davida, 1860. godine, francuski slikar Pol Bodri prikazao je istu scenu iz kupatila u kojem je Šarlot ubila Mara. Bodrijeva slika zove se 13. jul 1793, Šarlot Korde ubija Mara. U pitanju je isto kupatilo u kojem je ubistvo počinjeno, samo sada imamo prilike da vidimo drugi kadar u koji je ušao i lik protagonistkinje. Ovog puta nož je i dalje u rani, izraz lica pokojnika nije blažen i smiren, a na zidu u koji posmatrač gleda visi mapa Francuske – podsetik na patriotizam koji u kriznim vremenima ponekad posluži kao izgovor za razna (zlo)dela.
Lik Šarlot Korde nastavio je da inspiriše umetnike. Krajem veka, kada je od revolucije dovoljno prošlo, a na vlasti je ponovo bila monarhija oličena u takozvanom Trećem carstvu, slikar Toni Robert Fleri naslikao je Šarlot Korde u Kanu 1793. godine. Na ovoj slici nastaloj 1874. Šarlot je prikazana kao intelektualka sa knjigom, zamišljena i zabrinuta nad budućnošću zemlje koju potresaju nemiri. A 1889. godine venecuelanski slikar Arturo Mikalena naslikaće njen poslednji dan, scenu iz zatvorske ćelije kada po Šarlot dolazi straža da je odvede na gubilište.
Priča o Šarlot Korde jedna je od onih tema koje će u svakom dobu i sistemu izazvati debatu, dokle god bude bilo ljudi koji će smatrati da se sloboda osvaja na juriš i onih drugih koji domovinu brane cvetom. O njenom životu i smrti govore istorijski podaci, ali o stavu koji ćemo zauzeti prema njoj mnogo više govore političke i društvene okolnosti u kojima se nalazimo. Ne treba, doduše, zaboraviti koliko je vizuelna kultura moćno sredstvo usmeravanja ovih stavova ka željenoj strani, i ne treba se libiti preispitivanja – da li je ubica ubice zločinac ili heroj?
novembar, 2024.
