piše: Igor Diletant Belopavlović
Ova predstava je nastala kao spoj dva umetnička dela, koja oba imaju za svoju centralnu temu zavist među klasičnim muzičarima. Sama radnja (te i veći deo predstave) dramatizovana je verzija romana Gubitnik Tomasa Bernharda. U njemu pratimo trojicu školovanih pijanista – od zajedničkih studija u Beču, sve do kraja njihovih života. Noe (Stojša Oljačić) predstavlja zamenu za samog Bernharda koji je roman napisao u prvom licu, prepričavajući svoje viđenje odnosa između izmišljenog Verthajmera (Joakim Tasić) i jednog od najvećih pijanista 20. veka, Glena Gulda (Teodor Vinčić). Ipak, pošto roman jeste pisan u prvom licu, autorka ove adaptacije, Nataša Radulović (koja je ujedno i rediteljka), odlučila je da unutrašnji život likova predstavi monolozima iz Puškinove male tragedije o Mocartu i Salijeriju.
Ova simbioza je odlično zamišljena, do te mere da verujem da onaj deo publike koji nije upoznat sa legendarnim odnosom između Salijerija i Mocarta nije ni pretpostavio da su ovo zapravo dva odvojena književna dela. Inače, kažem legendarnim odnosom, jer Puškinova drama nije istorijski tačna, kao ni film Amadeus Miloša Formana, koji smo svi verovatno gledali, a koji je zasnovan na istoimenoj drami Petera Šafera, koja se opet bazira upravo na Puškinovoj tragediji.
Tako se i u komadu koji je u fokusu našeg teksta Verthajmer i Guld razlikuju od Salijerija i Mocarta po tome što njih dvojica ne skrivaju svoja osećanja i misli o onom drugom. Verthajmer otvoreno zavidi na Guldovoj genijalnosti i priča sa drugima kako smatra da mu je nepravedno dodeljena, ali neosporiva. I, za razliku od Salijerija, on ne škodi Guldu, već sebi – prvenstveno svojevoljnim napuštanjem muzike, a kasnije napadima na rođenu sestru Meri (Lenka Petrović), kojima je, naravno, otera od sebe.
Guld pak bez pardona ili trunke skromnosti ukazuje svom kolegi na sve njegove mane – kako na one koje se odnose na sviranje, tako i na lične osobine, koje ga sprečavaju da dođe na viši nivo umetnosti. Štaviše, on mu, maltene, tepa kada ga naziva Gubitnikom. Međutim, Gubitnik nije bez talenta, niti Guld to tvrdi. Predstava nam zapravo postavlja pitanje: šta osobu čini gubitnikom? A kroz lik Verthajmera predstava postaje jedna od ređih koja i daje odgovor na svoje pitanje.
U određenim trenucima predstava je, rekao bih, planski repetitivna, ne bi li približila publici istinski zamor koji klasični muzičari proživljavaju kroz bezbroj ponavljanja istih muzičkih vežbi. Naravno, svako se nada da je na kraju tih beskonačnih vežbi genijalnost i savršenstvo, ali mnogo češće je to samo još jedan muzički mediokritet, a ponekad i depresija i ludost.
Ako bih morao da navedem slabu stranu ovog komada, to je eventualno manjak fokusa – ili je trebalo da se usredsrede na tu repetitivnost, što bi svakako predstavu učinilo dosadnom, ali doslednom; ili da je se ne dotiču. Takođe, na trenutke nisam bio siguran da li bi pre da se saživim sa Verthajmerovim osećanjem manje vrednosti, ili da pokušam da razumem Guldovu ekscentričnu genijalnost.
No, i tokom tih trenutaka, celokupna ekipa iza predstave vam drži pažnju. Bilo to scenografija Jasmine Holbus inspirisana klavirom, bilo to scenskim pokretima Marte Bjelice kroz koje bismo i bez dijaloga kristalno jasno shvatili kako njihove odnose, tako i njihove ambicije i snove. A naravno, sve njih na okupu drži odlična izvedba mladih glumaca i glumica, koji su više nego verodostojno predstavili mane i vrline svojih kolega umetnika sa FMU-a.
februar, 2024.
