piše: Milica Bjedov
U svakodnevnim preispitivanjima, poput onih da li su nas individualizacija i kapitalizam odvojili od seoskog prirodnog života, čovek nastoji da otkrije vezu sa sopstvenim korenima i kolektivnim duhom naroda, koji u gradovima pod pritiskom vremena sve više nestaje.
Radiša Dragićević u romanu Samotinja pred čitaoca prostire hroniku seoskog nestajanja uobličenu hronološkim redosledom istorijskih zbivanja u zemlji koja je nekoliko puta menjala ime pod kojim je bitisala. Njegov glavni junak predstavlja kolektivni glas srpskog seljaka, koji svojim lokalnim govorom, pričajući povest sopstvene porodice, svedoči o sudbini celog naroda koja se prekrajala i menjala pod patronatom drugih. On je bezimeni pripovedač čija povest naizgled deluje uobičajeno, a pritom u svojoj uobičajenosti ispunjena je čemernim svedočenjem pod čijim rečima se lomi individualni svet glavnog junaka, ali dolazi i do raskola porodice. Naime, posleratna istorija jednog seoskog domaćinstva isprekidana je nemirima između očeva i sinova koji u stalnim antipodnim stavovima ruše porodičnu idilu i uvek ostaju bez rešenja. Posleratna domaćinstva najpre postaju kolektivna dobra, koja u potonjim vremenima gube svoj značaj gaseći se pred urbanističkim planovima. Pripovedač ostaje nezadovoljan urbanističkim izmenama i izazovima koji mu se nameću u novom vremenu. Izvor njegovih unutrašnjih nemira i sukoba, najpre sa porodicom, a potom i okolinom, od njega prave samotnjaka koji ni iz perspektive naratora ne može da sagleda greške iz prošlosti.
Lokalno obojena samotinja svedoči o usamljenosti pripovedača, koji tvrdoglavo nastoji da održi i zadrži porodicu na selu, boreći se sa surovom globalizacijom koja neprestano izvodi junake iz seoske sredine pružajući im bolju budućnost u gradu. Tvrdoglavo opstajanje u želji da porodicu zadrži na selu junaka ostavlja samog da na kraju svedoči o drugim likovima. Tehnikom skaza on nastoji da na pojedinim mestima dodatno markira tešku sudbinu likova, čineći je uverljivijom. Bezimeni narator može biti svaki pojedinac koji nastoji da stenografiše vreme u kome se menja sistem građen decenijama i koji je počeo naslino da se urušava. U neprestanoj borbi sa vetrenjačama pripovedač ostaje sam osuđen i prezren od svojih predaka i potomaka prepušten svojoj samotinji. Roman Samotinja predstavlja povest o seljaku i iščezavanju tradicionalnog kodeksa u novonastaloj državi. Radiša Dragićević je ovim romanom uspeo da stvori svedočenje o prošlom veku i promenama koje su izmenile status seljaka i sela. Tema i tragična nit koja vezuje glavne junake nije nova u srpskoj književnosti, ali način na koji glavni junak pripoveda o jednom turbulentnom vremenu iz perspektive svoje lične istorije roman Samotinja izdvaja kao jedno od vrednijih dela u srpskoj književnosti.
novembar, 2020.
