piše: Tina Arsenijević
Ime nemačkog kompozitora Karlhajnca Štokhauzena (Karlheinz Stockhausen, 1928–2007. godine) uzima se kao sinonim za jednu od vodećih figura 20. veka u svetu muzike. Novine koje je Štokhauzen podario muzici ostaju simbol velikih vizionarskih stremljenja, propuštajući u sebe božansku inspiraciju koja odjekuje kosmičkim vibracijama.
Nakon turbulentnih godina detinjstva i odrastanja koje su bile obeležene porodičnim, a potom i ratnim previranjima, Štokhauzen se postepeno kretao u pravcu otklona od političkih ideologija, što ga je dovelo pred putanju koja ga je usmeravala ka katoličanstvu. Međutim, njegova duhovna previranja upućivala su ga na traganja koja su u biti mnogo dalja od dogmatskog religijskog poretka. Jednom prilikom, kompozitor je progovorio o svojim religijskim uverenjima rekavši:
„Okrenuo sam se katoličanstvu sa 17–18 godina, nakon rata. Otac mi je ubijen na frontu. Majka je ubijena u bolnici za psihički obolele, kao beskoristan član društva. Ostao sam potpuno sam. U državnoj školi molitva je bila potpuno tajna stvar. Kasnije, kada sam počeo da putujem, molio sam se hiljadama Buda, bogovima Maja, Asteka, bogovima Indusa. Molio sam se sa Muhamedancima, Jevrejima, Polinezijcima – svim različitim pojavnostima Boga. Osetio sam da se na ovoj planeti postepeno krećemo ka spiritualnom stanju izvan posebnih religija. One će se ujediniti i doći ćemo do nadreligijske orijentacije, koja će biti izvan ideologija i u kojoj ćemo svi biti jedna porodica.”
Kako su odjeci božanskog činili sastavni deo Štokhauzenove ličnosti, oni su se pružali na sve ono o čemu je on promišljao, govorio i, posledično, radio. Sasvim očekivano, ta božanska dimenzija prožimala je njegovu muziku koja je kontakt sa natprirodnim svetom činila mogućim, time pristupajući svemu onome što je deo ljudskog bića, a što je ostalo zaboravljeno. Štokhauzen se vodio najintimnijom željom da njegova muzika bude u službi veličanja Boga, te da bude kreirana kao jezik visoko razvijenih bića. Na duhovne sadržaje impliciraju mnogi naslovi njegovih muzičkih ostvarenja, poput: Korala, Procesije, Mantre, Iz sedam dana i tako dalje.
Štokhauzenova duhovna stremljenja dovela su do praga kreiranja nove „religije” ili, bolje reći, novog sistema duhovnog uverenja, koji bi se dao ovaplotiti posredstvom muzike. Njegovo nepokolebljivo verovanje da muzika odzvanja vibracijama kosmosa navelo ga je na ovu spoznaju – ukoliko onaj koji muziku poima, razume njena dublja značenja, onda bi jedino moguće i esencijalno ishodište bilo samospoznaja. Taj neko postao bi skroman poštovalac Boga, a inteligencija univerzuma koja pulsira unutar svega, učinila bi mu se toliko bliskom. Njegovi stvaralački trenuci prizivali su kosmičke korene i misticizam, koji bi zavladali onda kada bi njegov um počeo da proizvodi objašnjenja. Za njega kao muzičara, to je bio dom i jedino pribežište koje je njegovo biće osećalo istinitim i nužnim.
Religija za Štokhauzena nije nosila ono opšteprihvaćeno značenje, već je podrazumevala svest o univerzalnom duhu Boga, koji je više od religije u biti; to je za njega bila svesnost o Bogu posredstvom kojim je bilo moguće doći do afirmisanja ljudskog bića kao sastavnog dela univerzalne svesti, što dokazuju sledeće kompozitorove reči: „Kada kažem da čovek sebe posmatra kao atom Boga i kao česticu večnosti univerzuma, mislim na duhovnu orijentaciju koja jeste poveziva sa religijom, ali koja religija nije.” Dakle, kao jedini ispravan način za razumevanje Štokhauzenovih kompleksnih duhovnih aspiracija, čini se posmatranje religije kao kosmičkog progresa koji stremi ka svesnosti Boga.
Satpremova knjiga pod nazivom Šri Aurobindo: ili avanture svesnosti ostavila je jak trag na Štokhauzenova promišljanja, a u trenutku kada se kompozitor našao pred velikim životnim iskušenjem, nanovo ga je uzdigla iz depresivnog stanja. Međutim, iz ove knjige, kompozitor je mogao da dozna o Aurobindovoj teoriji o povezanosti zvukova (vibracija) sa različitim stanjima svesti. Prema Aurobindovim tumačenjima, muzika je medij posredstvom kojeg je božanska inspiracija imala moć da čoveka odvede ka višim sferama u kojima odzvanjaju kosmičke vibracije. Tako je Štokhauzen, primenjujući principe meditativne muzike – one u kojoj čovek treba da izgubi i prevaziđe sebe i da se, naposletku, uzdigne do božanskog – iskusio izmenjenu vezu sa realnošću, u kojoj mu se svet činio novim mestom, u kojem su veze između svih objekata bivale poništene, i koje su sada ukazivale na „višu realnost”.
Štokhauzen je putem duhovnih traganja krenuo isključivo iz unutrašnje potrebe da spozna i prihvati svet oko sebe – sebi predodredivši ulogu „sluge” u cilju pomaganja duhovnog napretka čovečanstva kroz muziku koju je stvarao.
„Očigledno je da je muzika sredstvo samoobrazovanja; da svako muziku koristi u cilju samospoznaje sebe, kako bi postao svesno biće […]. Ja mislim da je muzika najsuptilniji način razvijanja sopstvene spiritualnosti.”
maj 2020.
