foto: Google Art Project

Da li ste nekada pre gledali film koji je u potpunosti rađen tehnikom ulje na platnu? Ja ću vam reći – niste, jer je film S ljubavlju, Vinsent, prvi takav film ikada urađen na ovaj način! Trebalo je da se skupi više od sto umetnika, mnoštvo stručnjaka, ne samo animacije i dramske umetnosti, već i nas, ubogih istoričara umetnosti, u punih sedam godina rada na filmu koji je krajem decembra ugledao svetlost bioskopskog platna. Ljubitelji Vinsenta van Goga, slikarstva, umetnosti, animacije i filma – ovo je ostvarenje za sve vas.

Radnja filma dešava se godinu dana nakon misterioznog samoubistva holandskog slikara u polju pšenice nedaleko od Overa, malog mesta na severu Francuske. Prateći sudbinu jednog pisma koje nije stiglo na svoju konačnu adresu, gledaoci će prošetati kroz sva ona mesta koja su obeležila Vinsentov život, i koje je on ovekovečio na svojim platnima – roditeljsku kuću u Holandiji, zatim Pariz, Arl i na kraju Over. Dobar deo filma zapravo čine pokrenuti fragmenti njegovih slika, što je, smem li reći, genijalno, jer iako se vi lično možda nikada niste zapitali kako bi to izgledalo pokrenuti junake neke slike kojoj se divite, znam puno ljudi koji su o tome ne samo razmišljali, već i maštali.

Svi likovi u filmu su stvarne istorijske ličnosti, prikazani upravo onako kako ih je Van Gog portretisao, a kao fragmente sećanja videćete i portrete najpoznatijih francuskih slikara druge polovine 19. veka oslikane sa neverovatnom sličnošću. Često pominjani događaji iz slikarevog života predstavljeni su, uglavnom kroz rekapitulaciju događaja, ali posebna čar filma je u tome što njegova težnja nije na čuvenom odsecanju uva, ili svađi sa prijateljem i kolegom Gogenom, pa čak ni na borbi sa siromaštvom, glađu i neuspehu prilikom prodavanja slika. Ne, film se bavi jednim od onih pitanja na koje verovatno nikada nećemo moći da damo konačan odgovor, ali koje se pojavilo u nauci zvanoj istorija umetnosti, i to zapanjujuće skoro – da li je Van Gog „samoubica po volji društva” (kako su ga ocenili neki teoretičari) ili je pak za njegovu smrt odgovoran neko drugi?

Naravno, moraćete da pogledate film da biste videli kako su njegovi autori raspleli ovaj zaplet, ali sa radošću primećujem da smo došli do trenutka kada se smele i inovativne ideje koje drmaju temelje klasične istorije umetnosti, koriste prilikom stvaranja filmova i stoga izlaze iz uskog kruga naučne zajednice u mnogo širu sferu. Što je zaista sjajna vest!

Mogla bih da ispunim mnoštvo stranica svojim oduševljenjem koliko je tim stručnjaka koji je radio na filmu obraćao pažnju na detalje. Skrenuću vam pažnju samo na dva – dobro pogledajte krpe koje na stolu slaže Adelin Ravu (devojka u pansionu) – to su krpe na kojima je Van Gog slikao onda kada nije imao novca za platna, čiji vezeni monogrami izviriju iz nekih od njegovih najpoznatijih slika. Primetite i kako svi likovi u filmu koji su Francuzi izgovaraju slikarevo prezime onako kako ga izgovaramo i mi – Van Gog, ali u jednoj jedinoj sceni kada svoje ime izgovara on lično jasno se čuje originalna, holandska verzija – Fan Hoh.

Autoportret, Van Gog, foto: Google Art Project

Osim slika, koje su polazna tačka većine kadrova filma, fotografski tačno prikazanih istorijskih ličnosti i poštovanja sitnih (ali ne i nebitnih) detalja, pojedini dijalozi i svakako monolozi takođe su originalni. Kao što ćete u filmu saznati, Džo, supruga Van Gogovog brata Tea, sakupljala je njihova pisma i nakon njihove smrti ih objavila u knjižicu koju možete pronaći i u domaćim knjižarama pod nazivom Pisma bratu.

Oni koji su upoznati sa Van Gogovim pismima prepoznaće možda neke rečenice ili opise njegovih kolega i prijatelja. Oni koji o Van Gogu nisu znali mnogo pre ovog filma neće izgubiti ništa od draži koje on pruža gledaocu – tehnički urađen na neobičan i inovativan način, istorijski tačan, sa originalnim slikarevim izjavama koje, bilo da ste ih čuli prvi ili sto prvi put, i dalje imaju istu potresnu snagu. Film zahteva od svih svojih gledalaca, stručnjaka za umetnost, ili potpunih laika, da ga gledaju u društvu ljudi pred kojima se osećaju slobodnim za šmrcanje. I da, film zahteva još i da se pogleda u bioskopu, prvo – zato što je prelep, drugo – zato što je to najmanje što možete da učinite za stotine ljudi koji su ga stvarali uljem na platnu, punih sedam godina (kad malo bolje razmislim, samo dve godine manje od celokupne Van Gogove slikarske karijere!)

Prepustiću konačnu ocenu ovog filmskog ostvarenja stučnjacima za veliko platno. Kao istoričar umetnosti reći ću vam pak da je film S ljubavlju, Vinsent jedna mala revolucija i veliko remek-delo slikarstva.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.