piše: MoonQueen
Ove zime u pariskom muzeju Orsej otvorena je velika retrospektivna izložba dela francuske slikarke Roze Bonur povodom jubileja – dva veka od njenog rođenja. Iako ime Roze Bonur nije jedno od onih koja se najčešće pominju kada se govori o umetnosti ove zemlje u 19. veku, njena slikarska karijera bila je propraćena velikom slavom, čemu je umnogome doprineo specifičan žanr kojim se bavila. Naime, Roza Bonur bila je i ostala jedna od najpoznatijih umetnika specijalizovanih za slikanje životinja.
U istoriji evropskog slikarstva tokom mnogih vekova slikanjem životinja bavili su se uglavnom učenici i šegrti velikih majstora. Njihov zadatak je bio da na velikim kompozicijama dorađuju predstave životinja koje su se smatrale nižim žanrom od predstava ljudi. Kao zaseban žanr slikanje životinja počelo je da se razvija tokom 17. veka, a najveću popularnost u ovom periodu imalo je u Holandiji. Ipak, 19. vek je promenio mnoge umetničke prakse, pa ni ova nije bila izuzetak – slike životinja u ovom periodu postaju sve više cenjene i sve češće naručivane, a umetnici koji su se njima bavili stekli su svoju publiku i bogatu klijantelu.
Jedna od njih bila je i Roza Bonur koja je već sa četrnaest godina počela da odlazi u Luvr i kopira izložene slike. Kada je odlučila da se usmeri ka zoološkim temama, anatomiju životinja proučavala je i skicirala kako na Veterinarskom institutu u Parizu, tako i u klanicama u manje uglednim delovima grada. Interesovanje za ovakvu temu nosilo je i određene posledice – sredinom veka, kada je mlada Roza krčila sebi put ka umetničkoj sceni, još uvek se smatralo skandaloznim da žena sama prolazi pojedinim delovima grada i odlazi na mesta na kojima su mahom radili muškarci. Iako je u više navrata doživela napade i neprijatnosti od strane muškaraca, Roza je ostala nepokolebljiva u svojim namerama, pa je zatražila i dobila dozvolu policije da se oblači kao muškarac. Muško odelo donelo joj je slobodu da dva puta nedeljno neometano i bezbedno posećuje veliku pijacu konja u pariskom trinaestom arondismanu, što je činila tokom pune dve godine. Kao rezultat ovih poseta nastala je jedna od njenih najpoznatijih slika, Sajam konja, završena 1852. i izložena na Salonu 1853. godine.
Rozino slikarstvo, tačnije njeno anatomski, ali i psihološki neverovatno precizno i realistično prikazivanje sveta životinja, njihovih osobenosti, međusobnih odnosa i navika, bilo je prepoznato i ranije. Prvu od mnogobrojnih medalja osvojila je još 1842. godine, da bi naredne, 1843. francuska Vlada naručila veliku kompoziciju Oranje u Niverneu za muzej u Lionu. Ipak, slikom Sajam konja, prodatom za četrdeset hiljada franaka, Roza Bonur osvaja i finansijsku nezavisnost koja će uticati na njene potonje odluke i životni put.
Smatra se da je slika Oranje u Niverneu bila inspirisana uvodnom scenom romana Đavolja bara, spisateljice Žorž Sand. Slika je prepoznata kao svojevrstan izraz patriotizma i glorifikacija života na selu, te zemlje kao izvora hrane i zaloga buduće egzistencije francuskog naroda.
Imetak koji je nasledila od roditelja, a koji je zahvaljujući umetnosti tokom života umnogostručila, Roza Bonur je uložila u kupovinu zamka Šato Baj. Godine 1859. ona seli svoj studio na ovo imanje na kojem će živeti do kraja života. Finansijska nezavisnost pružila joj je još jednu vrstu slobode – slobodu izbora životnog partnera. Roza je bila jedna od retkih žena tog vremena koja je uspela da izbegne neželjeni brak umesto kojeg je četrdeset godina života provela u vanbračnoj zajednici sa svojom izabranicom Natali Mika. Pored muške garderobe, uživanja u lovu i duvanu, bio je to još jedan smeo izbor koji ju je učinio ikonom ženske emancipacije krajem 19. veka.
Osim u Francuskoj, Roza Bonur je stekla veliku slavu i van granica svoje zemlje. Britanski graver Čarls Džordž Luis prodavao je reprodukcije njenih slika širom Velike Britanije u kojoj je Roza bila još popularnija nego u svojoj domovini, a tokom boravka u Škotskoj i slikanja pejzaža na severu ove zemlje, dobila je priliku da lično upozna kraljicu Viktoriju. Slavu je stekla i u Americi, a ljubav i interesovanje prema ovoj zemlji bilo je obostrano – 1889. godine Roza je naslikala Bafalo Bila i njegov Šou Divljeg zapada (Wild West Show). Divlji zapad, sa svojim surovim i Evropljanima nezamislivim pejzažima, bio je jedna od njenih omiljenih tema.
Roza Bonur je prva žena umetnica koja je odlikovana prestižnim francuskim ordenom Legije časti 1865. godine.
Popularnost Roze Bonur tokom 19. veka najbolje se može ilustrovati činjenicom da su se širom sveta pravile lutke sa njenim likom. Jednu takvu za rođendan je dobila i mala Amerikanka Ana Elizabet Klumpke. Ovaj poklon usmeriće Anu ka budućoj karijeri slikarke, ujedno stvorivši želju da lično upozna madam Bonur. Poznanstvo dveju umetnica zaista se dogodilo i ubrzo je preraslo u saradnju – godine 1895, kada je Roza imala 73, a Ana 39 godina, dve žene su se upoznale i uskoro postale prijateljice. Ana je poželela da naslika Rozin portret, a 1898. godine dobila je ponudu da se preseli u Šato Baj u kojem joj je Roza obezbedila studio. Zauzvrat, Ana je trebalo da naslika tri njena portreta i napiše slikarkinu biografiju.
Naredne godine Roza Bonur umire. Ana Klumpke je u testamentu nevedena kao njena jedina naslednica i, uprkos volji ostalih članova porodice Bonur, otvara slikarsku školu za žene koja će poneti Rozino ime. Na njen predlog Šato Baj je promenio svoju namenu i postao Muzej ateljea Roze Bonur koji i danas možete posetiti. Godine 1908. objavila je i slikarkinu biografiju baziranu na dnevnicima, prepiskama i drugim dokumentima koji su ostali da svedoče o neobičnom životu ove buntovne, talentovane i hrabre slikarke životinja.
jun, 2023.
