Sarkofag sa predstavom Jasona, Kostolac (Viminacium), foto: Narodni muzej

Ovog meseca u rubrici Prikaz izložbe predstavićemo vam jednu od stalnih postavki koja je zbog specifičnog mesta otvorena za beogradsku publiku od 1. aprila do 1. novembra. Iako ste sigurno mnogo puta šetali Kalemegdanom, moguće je da još uvek niste posetili izložbu rimskih spomenika u Velikom barutnom magacinu koji se nalazi u donjem gradu, a trebalo bi. Jedna od prednosti ove postavke, tokom vrelih letnjih dana, može biti i činjenica da je u prostorijama Barutane, po našem subjektivnom osećaju, uvek barem deset stepeni manje nego napolju. Ukoliko se nakon čitanja KuŠ!-a odlučite na ovaj izlet, a temperature napolju još nisu dovele kamen do usijanja, ponesite jaknu sa sobom, ne šalimo se. I pazite na drevne uglačane  stepenice koje vas vode do Barutane.

Ipak, i pored specifičnih uslova, postavka rimskih spomenika je vredna posete.

Izloženi predmeti deo su fondova Narodnog muzeja u Beogradu i Muzeja grada Beograda. Postavku čine sarkofazi, nadrgobne stele, nadgrobni spomenici, žrtvenici, fragmenti spomenika, kapiteli i nekoliko skulptura. Predmeti su pronađeni u Beogradu (Singidunum), Kostolcu (Viminacium), Sremskoj Mitrovici (Sirmium), a ima i onih koji su došli sa Kosmaja, iz Stobija u Makedoniji ili Drača u Albaniji. Hronolški, pripadaju periodu između I i IV veka nove ere.

Nadgrobna stela, Sopot, Kosmaj kraj 2. ili početak 3. veka, foto: Narodni muzej

Većina ovde izloženih spomenika imala je funerarnu ulogu. Običaj rimskog carstva da se nad grobovima podižu uspravni kameni spomenici potiče iz tradicije pozdizanja votivnih spomenika rimskim božanstvima. Nadgrobni spomenici se razlikuju po tome što nisu zahtevali prinošenje žrtve prilikom podizanja, a njihova uloga je da opišu život pokojnika i proslave ga. Zbog toga su epitafi bili veoma važni, jer su davali dosta informacija koji su danas značajni istorijski izvori, ne samo o načinu sahranjivanja, već i životu i običajima rimskog stanovništva. Razlike u vekovima i stilu ovde izloženih nadgrobnih spomenika mogu se uočiti, ali se po pitanju prikazanih scena uglavnom svi drže klasičnog rimskog posmrtnog repertoara – biste pokojnika predstavljene su u nekoj vrsti medaljona, a neretko je tu i cela porodica preminulog ili je u pitanju posmrtna gozba. Pokojnika u zagrobni život ispraća genije smrti, nalik na Kupidona. Scene životinja i lova takođe su česte, a na jednom spomeniku nalaze se i rimske dvokolice. Pojedini spomenici sadrže bogate floralne motive koji označavaju izobilje zagrobnog života, ili je tu solarni disk, rozeta. Natpisi upućuju na veliki broj pripadnika IV Flavijeve i VII Klaudijeve legije, koje su u ovom periodu bile stacionirane u Singidunumu. Anticki i hrišćanski motivi prepliću se tako da ponekad nije ni moguće prepoznati religioznu pripadnost određenog pokojnika samo na osnovu scena prikazanih u reljefu. U ovom periodu uticaj paganske na hrišćansku umetnost bio je veoma jak, te su mnoge scene, koje će vremenom postati odlika hrišćana, zapravo preuzete iz antičke prakse, poput prikaza vrta zagrobnog života, tj. Raja.

Drugi način sahranjivanja u doba Rima bilo je podizanje sarkofaga, kojih u Barutani možemo videti nekoliko. Sarkofag sa scenama iz priče o Joni, datovan u kraj III i početak IV veka, pronadjen je na Dorćolu 1885. godine na mestu gde se nekada nalazila rimska nekropola. Osim estetske vrednosti, ovaj sarkofag nosi hrišćanska obeležja, što ga čini jednim od najranijih dokaza prisustva hrišćanskog življa u Beogradu. Reljef prikazuje figuru Dobrog pastira i dve scene Joninog života. Dobri pastir je u stvari slika ranohrišćanskog Isusa, koja treba da ilustruje tvrdnju da bog oko sebe okuplja i vodi vernike kao pastir ovce. Ranohrišćanski Isus nema bradu jer je njegov lik povezivan sa golobradim antičkim Orfejem, a veza ova dva junaka pronađena je u tome što im je jedinima uspelo da siđu u Had i iz njega se vrate. Pored Dobrog pastira nalazi se Jona u hladu tikava i Jona koji pada sa broda u čeljusti morske nemani. Jona je bio jevrejski prorok koji je proveo tri dana i tri noći u utrobi „kita” nakon čega se pokajao i nepovređen je vraćen na svetlost dana. Priču o Joni i kitu pominju i Biblija i Kuran.

Sarkofag sa predstavama Jone i Dobrog pastira, Beograd (Singidunum), IV vek, foto: Narodni muzej

Izložen je i jedan žrtvenik sa scenama žrtvovanja ovna i bika, koji su, pored svinje, bile najčešće žrtvovane životinje u rimskom carstvu i stoga, najčešće prikazivane na ovoj vrsti kamene plastike. Ipak, ono što je zanimljivo je to da su, za današnji pojam, suviše česta žrtvovanja životinja u doba Rima zapravo imala svoju humanu funkciju – da nahrane gladne i siromašne. Bogovima je davan onaj deo životinje koji se ionako ne bi jeo (krv i iznutrice), dok je meso pečeno na gradskom forumu i deljeno svima koji su hteli da ga uzmu.

Postavka Barutane predstavlja presek umetničke klesarske prakse ovih prostora u prvim vekovima nove ere, gde je dominantan broj funerarne sculpture očigledan. Za one koji dobro razumeju latinski, sačuvani natpisi mogu ispričati još dosta o ljudima koji su ovim spomenicima sačuvali svoj lik od zaborava. One koji znanje latinskog nisu uspeli da sačuvaju u memoriji savetujemo da kroz izložbu prođu sa stručnim vodičem, možda već tokom nastupajuće Noći muzeja.

Još par reči o samom mestu : Veliki barutni magacin nastao je u vreme austrijske rekonstrukcije Beogradske tvrđave. Gradnja je trajala dve godine, između 1718-1720. Sastojao se od dve prostorije sa devet lukova koji su nosili masivni svod od opeke, što je barutanu činilo veoma inovativnim i arhitektonski uspešnim rešenjem u periodu kada je sagrađena. Tokom 19. veka, požari su uništili većinu enterijera, čija rekostrukcija još uvek nije u potpunosti dovršena. Zanimljivo je i to da je tokom devedesetih godina 20. veka među posmrtnim portretima naših drevnih rimskih sugrađana organizovana diskoteka čije je tragove još uvek moguće videti na podu prekrivenom žvakama, a, nažalost, i na spomenicima isprskanim sprejem ili „ukrašenim” modernim rezbarijama ključeva. No, dobro, u čoveku je vazda postojala potreba da se fizički približi mestu na kojem su sahrenjeni velikani, makar i samo svojim imenom, kako bi obezbedio svoje mesto u Raju. Može biti da je ovaj vandalizam zapravo potekao iz najdubljih hrišćanskih namera.

pišu: MoonQueen i Phil Brahms

Leave a Reply

Your email address will not be published.