piše: Zorana Laketić
Verovatno je većina nas, bilo to na društvenim mrežama, Jutjubu ili TV-u, u nekom trenutku nabasala na one čuvene naslove Deset najvećih misterija, Misterije Rimskog carstva i tome slično. Moguće da se na tim listama nikada nisu našli mali bronzani predmeti poznati kao pečatne kutije. Ovi predmeti, tj. njihova funkcija i način upotrebe muče arheologe još od 20. veka, ali nemojte misliti da ih to čini posebnim jer mnoge stvari muče arheologe. Jedna od najvećih je propadanje i neočuvanost materijala, druga je naša omiljena novonaučena reč iz ove rubrike – kontekst. Pre nego što se pozabavimo ovim velikim arheološkim pitanjima, moramo, pre svega, opisati njihov izgled i način izrade.
Prosečna kutija za pečat se sastoji iz dve osnovne komponente – poklopca i baze (osnove). Baza, tj. dno kutije je imalo duboke zidove na koje su se nastavljale šarke i tako bi se poklopac i baza spajali, odnosno, tako bi se kutija zatvarala. Sa donje strane baze (dno dna), sa spoljašnje strane, nalazile su se perforacije (otvori), obično jedna centralno i nekoliko koncentrisanih oko nje. Perforacije na dnu i bočnim stranama imale su praktičnu funkciju. Paket je bio obmotan kanapom ili žicom čiji su se krajevi provlačili kroz bočne rupe i vezivali na dnu kutije, a višak voska je mogao da izađe kroz rupe na dnu osnove i zalepi se za pošiljku. Poklopac kutije je mogao biti blago udubljen ili ravan i uvek je bio ukrašen. Taj tip ukrasa se naziva reljef (ispupčena ili udubljena slika/prikaz u odnosu na bazu) i često je bio ispunjen emajlom (premazna masa obojena metalnim oksidima).
Na osnovu motiva slika na poklopcima, ove kutije su podeljene u nekoliko tipova. Ova praksa stvaranja tipova (tipologija predmeta) na osnovu izgleda i/ili funkcije je česta praksa u arheologiji; iako je mnogi smatraju prevaziđenom, ona je zapravo pomoćna alatka jer je jedna od primarnih ljudskih veština upravo klasifikacija. Pečatne kutije su na osnovu oblika podeljene u pet tipova i unutar tih pet tipova javljaju se razne varijante, u zavisnosti od ukrasa. Česti su geometrijski motivi, punktiranje, kao i antropomorfni i zoomorfni prikazi ljudi, tj. raznih vrsta životinja.
Kutije za pečat su se pravile od raznih materijala, ali ubedljivo su najbronije one od legure bakra. One su pravljene livenjem metala u kalupe i veličine su između 2 i 5cm. Za pravljenje jedne ovakve kutijice bilo je potebno nekoliko kalupa, odvojeni kalupi za dno i poklopac i sami reljefi na poklopcu su imali svoje kalupe. Nakon izlivanja, reljefni aplikanti bi se pričvršćivali na poklopac a sami kalupi su često bili oštećeni nakon samo jedne upotrebe. Na osnovu reljefnih aplikacija urađeno je poređenje sa drugim predmetima i zaključeno je da su motivi na poklopcima kutija često u asocijaciji sa raznim oblicima fibula (kopči za odeću). Uporednim analizama ove dve vrste predmeta, zaključeno je da su izrađivani u istim radionicama. Jedan poklopac ovakve kutije je pronađen u današnjoj Sremskoj Mitrovici i na osnovu analogija, najverovatniji radionički centri bili su Alezija i Siscija (Sisak), dva značajna centra metalurške produkcije fibula i delova vojne opreme.
Sada kada smo napravili vizuelnu sliku predmeta, možemo da se vratimo na problematiku nalaza i kontekst. Za pečatne kutije se prvobitno smatralo da su služile kao kutijice za parfem ili ulje, međutim tokom 20. veka pronađeno je nekoliko nalaza kutija u čijoj su unutrašnjosti uočeni tragovi voska. Nakon toga njihova upotreba se vezuje za korespondenciju i pisanje. Nakon pisanja pisma ili prilikom slanja važnih dokumenata, Rimljani su, kao i mnogi, zbog autentičnosti koristili voštane pečate. Vosak koji se koristio je bio pčelinji vosak, izuzetno osetljiva supstanca, koja se veoma lako topila prilikom dostave pisama, te se smatra da su zbog toga počele da se koriste kutije za pečate, kao neka vrsta zaštite.
Iako se ove kutije dovode u vezu sa pisanjem i slanjem zvaničnih dokumenata, zapravo do sada nije pronađen nijedan nalaz koji bi išao u prilog tome. Slanje važnih dokumenata i zvaničnih pisama se vršilo preko pošte (Cursus Publicus), čije usluge nisu bile toliko pristupačne građanima. Svakako, proces slanja dokumenata preko usluga pošte je bio posve poznat. Za pravna dokumenta, poput ugovora, rukopisnih zapisa ili testamenata, korišćena je tripthyca (set od tri pisaće ploče). Između ovih ploča stavljao bi se dokument, ploče bi se povezale kanapom i na mestu udubljenja bi se polio vosak kako bi se kanap učvrstio. Nakon što je žleb (udubljenje) bio ispunjen voskom, prisutni su svedočili o autentičnosti dokumenta utiskivanjem svojih pečata u vosak i pored pečata pisali svoja imena. Ovo je bio standardan način pečaćenja za koji se ne vezuje upotreba pečatnih kutija.
Kutije za pečate su korišćene tako što se u samu kutiju izlije vosak i onda se privatnim pečatom (najverovatnije prstenom) utisne pečat. Pošto su korišćene za zaštitu pečata od oštećenja, moraju se dovesti u asocijaciju sa zapečaćivanjem privatnih dokumenata. U rimskim provincijama, privatna pisma su pisana na dva različita načina – pomoću stilus tablice ili lisne tablice. Stilus tablice su drvne tablice pokrivene tamnim voskom, na njima se pomoću pisaće alatke stilusa, moglo pisati i brisati nekoliko puta. Sa druge strane, lisne tablice su bile manjih dimenzija i nisu bile pogodne za ponovnu upotrebu. Ove tablice su se koristile za kratke beleške o dnevnoj rutini vojnih jedinica i bile su jeftinije i samim tim dostupnije. Lisne pločice su bile veoma krhke i mnogi autori smatraju da bi se zbog zatezanja kanapa prilikom vezivanje pečatne kutije, sama pločica slomila. Iako se upotreba pečatnih kutija na lisnim pločicama ne može u potpunosti odbaciti, najverovatnije je da su korišćene na stilus tablama.
Kutije za pečat su poznate od kasnorepublikansog perioda (1. vek pre nove ere) do kraja 3. veka nove ere i pod Carstvom su intenzivno korišćene u kontekstu rimske vojske. Može se pretpostaviti da su na prostor provincija (kakav je bio prostor današnje Srbije u tom periodu) dospele i koristile se u kontekstu vojnih aktivnosti. O tome da su ove kutije povezane sa razvojem pismenosti u pojedinim provincijama svedoče i konteksti nalaza u privatnim, civilnim i vojnim objektima. Neki autori, koji se bave analizom distribucije ovih nalaza došli do drugih zaključaka. Pre svega jedan od konteksta ovih nalaza su ostave u Nemačkoj. Ovo ukazuje da su pečatne kutije bile vezane ili našivene na platnene ili kožne vreće za čuvanje i transport novca ili drugih vrednih predmeta poput zlatnih pločica. U ovom kontekstu, pečatne kutije mogu biti odraz ekonomskih i trgovačkih aktivnosti.
Na prostoru današnje Srbije poznato je nekoliko desetina nalaza pečatnih kutija. Već spomenut poklopac iz Sirmijuma (Sremska Mitrovica) kao i oko 10 kutija iz Viminacijuma (Kostolac), pronađeni su u okviru nekropola, tj. u grobovima. Ovde vidimo treći način upotrebe ove vrste predmeta. Opet, značenje je dvojako. U prvom slučaju ovi predmeti se dovede u ulogu priloga, polagani su sa pokojnikom kao svedok njegovog zanata. Zbog toga se smatra da su neki pojedinici u čijim su grobovima pronađene kutije bili pisari ili pripadnici vojne administracije. Sa druge strane, kutije su pronalažene i u grobovima žena i dece, kao amuleti, odnosno privesci u sekundarnoj upotrebi. Još se i vezuju za poseban ritual prilikom sahranjivanja određenih populacija. Naime, u antičkim izvorima je zabeležen običaj koji prenosi Diodor Sicilijski, da Gali, pri sahrani bacaju na lomaču pisma koja su napisali svojim mrtvima. Među raznim kontekstima i tumačenjima jasna je zbrka dešifrovanja uloge ovih sitnih predmeta. A možda zapravo nema ni zbrke ni misterije, možda samo ove male kutije za pečate svedoče o složenim konstrukcijama ljudskih društava, a svakako dodatno učvršćuju značaj konteksta.
jun, 2026.
Literatura:
Smither, Philip. 2014. “The Imagery of Roman Seal-Boxes and Their Use in London”. London Archaeologist: 49-52.
Vujovic, M. 2016. “Roman Seal-box from Sirmium/ Поклопац римске печатне кутијице из Сирмијума”. АРХАИКА 4: 105–117.
Derks, T., Roymans N. 2002. Seal-boxes and the spread of Latin literacy in the Rhine delta, in A.E. Cooley (ed.), “Becoming Roman, writing Latin? Literacy and epigraphy in the Roman west, Porthsmouth”: 87-134.
Milovanović, B., Raičković Savić, A. 2013. “Seal boxes from the Viminacium site”. Starinar LXIII: 219-236.
