Desanka Maksimović, ilustracija: Milica Dopuđa

piše: Nevena Stajković

Vrlo često smo u prilici da čujemo kako nam je program za predmet Srpski jezik i književnost u osnovnim i srednjim školama zastareo, kako deci, odrasloj uz računar, ne može biti bliska, na primer, drama Borisava Stankovića i kako do reforme mora doći. Šta se desi kad do nje zapravo dođe?

Početkom juna ove godine desio se skandal – Desanka Maksimović izbačena iz programa! Kada je prvobitni šok prošao, setili smo se da je poezija Desanke Maksimović prisutna u svim razredima osnovne i srednje škole, a da se reforma odnosi samo na isključivanje pesama koje se obrađuju u trećem i četvrtom razredu gimnazije. Jedno od obrazloženja za ovakav postupak bilo je da se poezija Desanke Maksimović „ne uklapa u poetički okvir epohe”, što je izazvalo salve negodovanja i povezivanja ovakve odluke sa političkim prilikama u zemlji. Međutim, još jednom smo morali da „stanemo na loptu”, i to onda kad je Aleksandar Stević, profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Kataru, rekao da: „’poetički okvir epohe’ očigledno se ne odnosi na naše doba već na književnoistorijsku epohu kojoj pripada poezija Desanke Maksimović”.

Profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Mihajlo Pantić, dao je rešenje, rekavši: „Sve ovo je moglo proteći bez buke, jednostavnim pomeranjem knjige Tražim pomilovanje u drugi razred”.

Nekoliko dana kasnije, mogli smo da odahnemo. Održana je sednica Nacionalnog prosvetnog saveta na kojoj je većinom glasova članova odlučeno da ne dolazi ni do kakvih promena u školskom programu kada je u pitanju Desina poezija, ali dolazimo do novih iznenađenja. Reforma se odnosi na više od pedeset drugih pisaca! Dela jednog pisca zamenjena su nekim drugim, kao što je to slučaj sa Domanovićevim Vođom, koji je zamenjen pripovetkom Danga ili sa Gogoljevim Revizorom, koji je zamenjen pripovetkom Šinjel. Međutim, dela velikog broja pisaca, kao što su Lorkina Romansa mesečarka ili Hemingvejev roman Starac i more volšebno su isparila iz programa. Pošto je pedeset veliki broj, neka dela su, razume se, morala da budu dodata. To su, na primer, Kafkina pripovetka Preobražaj, Manove pripovetke Smrt u Veneciji i Tonio Kreger, kao i pesme Ivana V. Lalića – Jezero u jesen i Pismo…što je, naravno, divno, jer je važno da ljudi u prvoj polovini 21. veka znaju ko je Ivan V. Lalić!

Još jednom se osvrćem na komentar profesora Mihajla Pantića, sa kojim se apsolutno slažem, da do ovako važne odluke „može se jedino doći posle temeljne i široke rasprave u kojima će najpre učestvovati praktičari, profesori u osnovnim i srednjim školama, potom stručna tela sa univerziteta i odgovarajuće državne institucije, te, najzad, i strukovna umetnička udruženja.”

Sjajnih pisaca je mnogo, mnogo je dela koje nas kroz školovanje uče o poštenju, prijateljstvu, ljubavi, rodoljublju, dobroti, a postoje i pisci koji nam ne prirastu za srce, u čijim delima ne pronalazimo sebe same, ali jednostavno moramo da znamo za njih ako smo sa ovog podneblja i o tome nema govora. Zato je pitanje „Koji pisci ne bi više trebalo da se nalaze u školskom programu?” veoma nezahvalno i zahteva veoma duboku analizu koju bi, naravno, sproveli stručnjaci. U ovoj situaciji dovedeni smo pred svršen čin, zbog toga smo besni i zbunjeni.

Završiću rečima profesora Mihajla Pantića, koji verovatno sada već počinje da štuca: „Da bi neko mlado biće na čija interesovanja danas pretenduje milion drugih iskušenja i izazova bilo upućeno i na razumevanje književnosti, i kasnije održavanje navike čitanja, potreban je posebno velik trud, naročito u vremenu u kojem je nastavnička profesija u osnovnom i srednjem obrazovanju vrlo potcenjena.”

Mislite o tome.

jul, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.