foto: Printscreen/ YouTube/ JaneZhangVEVO

Pre tačno godinu dana napisala sam tekst o spotovima koji na bilo koji način predstavljaju umetnička dela, a sada će ovde biti reči o umetničkim delima u spotovima. S jedne strane, radi se o čistoj ilustraciji pesama uz pomoć dela iz istorije umetnosti u ovim kraćim audio-vizuelnim formama, a sa druge o njenim referencama kojima nam izvođači nekad saopštavaju ličnu ideju, inspiraciju ili određeni širi kontekst. Na taj način dolazi do spoja istorije umetnosti i savremene popularne kulture, nekada kao rezultata evolucije, a nekad revolucije. Umetnost se u ovim prilikama koristi na evokativan, uzorni, analogni ili kritički, ironični i parodični način. Pop-art i Art-pop. Kako smo od Pikasa i Vorhola došli do Lejdi Gage i Karterovih? Može li se isto tako neko zapitati i kako smo od Rafaela i Karavađa došli do Pikasa i Vorhola? Neprestana borba između takozvane visoke, elitne umetnosti i masovne popularne kulture, kao i između alternative i mejnstrima traje i danas, ali hajde da vidimo kako to izgleda kada se one spoje.

Tarsem Sing,  Losing My Religion (R.E.M), 1991.

Od samog početka spot za pesmu koja nosi ovaj beznadežni naslov obuzima nas nekom melanholijom i čini to da nas svaki njegov kadar podseća na neku kompoziciju koju ne možemo do kraja da razaznamo. Mnoštvo simbola sa slika starih severno-renesansnih i baroknih majstora, ali i hrišćanskih i hindu motiva, ali nijedna konkretna slika. Ipak, negde između karavađovskog kontrasta svetlosti i tame i vermerovskog enterijera prepoznajemo biblijske scene i likove: Svetog Sebastijana, Kaina i Avelja i Neverovanje Tomino. Iste godine kada je emitovan, spot je nominovan devet puta, a osvojio je šest MTV nagrada.

Roki Šenk, Where the wild roses grow (Kajli Minog i Nik Kejv), 1995/96.

Urbana legenda o Elajzi Dej ilustrovana je pesmom ali i spotom Kajli Minog i Nika Kejva. Opevana mračna legenda našla se na albumu Kejva i njegovog benda, pod imenom Murder Ballads. Kejv je izjavio da je ovu pesmu napisao za Kajli i želeo da je otpeva sa njom. Iz pesme, ali i iz spota saznajemo da je devojku lepu poput divlje ruže, blede puti i krv-crvenih usana, usmrtio mladić zbog neuzvraćene ljubavi, a ona je skončala u vodenom okruženju inspirisanom Ofelijom, čuvenom slikom prerafaelitskog slikara Džona Evereta Milea.

Hajp Vilijams, Viva la Vida (Coldplay), 2007/08.

U obe verzije ovog spota pojavljuje se slika Ežena Delakroa Sloboda vodi narod. Vilijamsova zamisao bila je ta da od spota napravi ulje na platnu sa svim njegovim pukotinama (fensi, ali ipak i stručni istorijsko-umetnički termin bi bio: krakelure) — jednu živu sliku članova benda dok se u magličastoj pozadini nazire pomenuta čuvena kompozicija. S druge strane, Korbejnova verzija je, u stvari, omaž njegovom spotu Enjoy the silence grupe Depeche mode u kojoj frontmen Coldplay-a nosi ovu sliku obučen u kraljevsku odoru. Slika se našla i na omotu albuma na kom ova pesma predstavlja najveći hit. Imajući u vidu naslov i tekst pesme, ali i filozofiju ovog benda uopšte, poruka oba spota je sam život, ljudstvo i sve njegove pozitivne strane. Živeo život poručila nam je i Frida Kalo jednom svojom slikom po kojoj je ova pesma dobila ime.

 

Tom Bird i Tabita Denholm, Rabbit Heart (Florence and the Machine), 2009.

Florens Velč nas svojim spotovima i nastupima uvek uvuče u viktorijanski svet umetnosti. Brojne reference iz britanske književnosti i prerafaelitskog slikarstva nalaze mesto u njenom celokupnom vizuelnom identitetu. Pesma Rabbit Heart (Raise It Up) je kombinacija Šekspirovog Sna letnje noći, Kerolove Alise u zemlji čuda i brojnih slika sa predstavom Ofelije i Dame od Šalota, među kojima su najpoznatije Mileova i Voterhausova. Čudnjikavo uvrnuta gozba završava se polaganjem Florens u kovčeg koji zvanice spuštaju u reku čime se pomenute slike rekonstruišu. 

Dejvid Frejmond, 70 Million (Hold Your Horses), 2010/11.

Spot koji su, sudeći po komentarima na internetu, profesori likovne kulture širom sveta iskoristili da na časovima svojim učenicima približe istoriju umetnosti (BRAVO za njih!) nastao je kao oživljavanje dvadeset i pet remek-dela. Umetnost italijanske renesanse, renesanse na severu, baroka, romantizma i mnoštva modernih pravaca smenjuje se dinamično u tri minuta i osamnaest sekundi. Pored nekih prepoznatljivih i očiglednih kompozicija, u ovom spotu našle su se i rekonstruisane slike: Holbajnov Henri VIII, Gabrijel D’Estre sa jednom od njenih sestara nepoznatog autora, Čimabuova Bogorodica sa Hristom na prestolu, Karavađova Saloma sa glavom Jovana Krstitelja, Diksova Silvija von Harden, Šagalova Mlada i Velaskezove Mlade plemkinje.

 

Melina Macukas, I’m Into You (Dženifer Lopez), 2011.

Evo primera da su u spotovima zastupljena i svetski poznata arhitektonska dela. Pretkolumbovska majanska umetnost oličena u poznatom stepenasto-piramidalnom hramu Kukulkan u antičkom meksičkom gradu Čičen Ici pojavljuje se u spotu Dženifer Lopez. Ovaj arheološki lokalitet, impresivan zbog svog istorijskog ali i umetničkog značaja, za potrebe spota (oslobođen turista) upotpunjen je i kadrovima u kojima je Dženi (ovog puta iz antičkog bloka) otelotvorenje boginje plesa i lepote. Svoje latinoameričko poreklo, na koje je oduvek bila ponosna, Lopezova je potcrtala i ovim spotom u kome svaki kadar može da predstavlja umetničku fotografiju za sebe.

 

Ben Njuburi, Tessellate (alt-J), 2011/12.

Već treći kadar u trećoj na četvrtu sekundu spota prikazuje uveličanu majicu sa motivom Rafaelove Atinske škole, čuvene renesansne kompozicije koja je u ovom videu rekonstruisana na savremen način i predstavlja osnovnu i jedinu temu. U sledećem kadru vidimo nečije ruke čiji su prsti spojeni u obliku trougla, a potom se, kako spot odmiče, trougao pojavljuje još na nekoliko mesta. Reč je u stvari o grčkom slovu delta, simbolu ove grupe, koji se na nekim kompjuterima uz pomoć tastature može zapisati sa alt + J. Grčki su i filozofi na Rafaelovoj slici, ali u ovom spotu brojne ljudske figure umesto ideja, znanja, promišljanja i mudrosti predočavaju neke savremene „vrednosti”.

 

Inez van Lamsvird i Vinud Matadin, Applause (Lejdi Gaga), 2013.

Pesma Aplauz sa albuma Artpop Lejdi Gage puna je, kao i sam spot, referenci na pop kulturu i umetnost. U pojedinim kadrovima Lejdi Gaga je Botičelijeva Venera ili Vorholova Merilin Monro, a ponegde se pojavljuje našminkana (tačnije obojena) identično kao na omotu albuma koji je osmislio savremeni američki pop-art umetnik Džef Kuns. Stihovima One second I’m a Koons/then suddenly the Koons is me/Pop culture was in art/now art’s in pop culture in me Lejdi Gaga se poigrava viđenjima popularne kulture, umetničkom kritikom i možda pitanjem da li se neki umetnošću bave samo zbog aplauza.

 

Auterspejs Lio (Outerspace Leo), Dust My Shoulders Off (Džejn Čang), 2016.

Još jedan veoma maštovit prikaz istorije umetnosti u malom izdanju. Od trenutka kada kao posmatrač uđemo u galeriju, pratimo Džejn koja oživljava svaku sliku boravkom u njoj. Od Hoperovih Noćnih ptica, preko Van Gogovog autoportreta, Mijeovih Prebiračica, Vermerove Devojke sa bisernom minđušom, Vajetovog Kristininog sveta, Seraovog Nedeljnog popodneva na Gran Žatu, Munkovog Vriska do Dalijevih Iskušenja Svetog Antonija, Ešerovih grafika i Magritovog Sina čoveka, ispraćamo je do i napuštamo na slici na kojoj je sve i počelo.

 

Riki Saiz, APES**T (The Carters), 2018.

Spot koji je u junu ove godine izazvao zapaljenje interneta i oprečne komentare, sniman je u Luvru bez ijednog jedinog posetioca (van učesnika u spotu). Karterovi, koji su već u svojim prethodnim delima koristili umetničke reference (setimo se samo performansa Picasso baby ili Mine sa evokacijom Mikelanđelove Piete i Magritovih Ljubavnika), pesmom objašnjavaju kako su uspeli i stigli do tako prestižne tačke u njihovim životima i karijerama. I dok jedni smatraju da je to pobeda crnačke i pop kulture koja se sada našla rame uz rame sa remek-delima istorije umetnosti poput Leonardove Mona Lize, Žerikoovog Splava Meduza, Davidove Otmice Sabinjanki, Miloske Venere i Nike sa Samotrake, drugi smatraju da je ovo čist koncept koliko para toliko muzike, puko samopromovisanje, pa čak i vid raspirivanja netradicionalnog rasizma, dok su istoričari umetnosti bili ubeđeni da će svakog trenutka zaposleni u Luvru osmisliti novu turu kroz stalnu postavku – stopama Karterovih, što se i desilo posle svega nekoliko dana.

 

piše: Ana Samardžić

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.